ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 145
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd
Kolo LVII, knjiga 389a
Prevod: Andreja Milićević
Povez: tvrd
Broj strana: 127


`Čekajući Godoa` Semjuela Beketa je drama koja predstavlja prazninu, čekanje kao praznu radnju. Ne drama koja čehovljevski govori o praznini, nego sama jeste praznina, odsustvo radnje i uobičajene smisaone poruke iz drame. Pošto je čekanje prazna radnja, nemogućnost da se napiše drama čekanja izražava samu sebe. Bujicom reči ni o čemu, nizom malih radnji bez povezanosti i, u krajnjoj liniji, bez smisla, drama popunjava pra-; zni prostor i tako ga negativno najavljuje, ali istovremeno i svedoči o sebi time što se iznutra, sama u sebi smisaono i struktura ne ponavlja, bez objašnjenja (smisaono) i raspleta (strukturno), i time što likovi ostaju neintegrisani u svet drame, komentarišu je i vrednuju spolja, i tako konceptualizuje sopstveni nemogući poduhvat.




Semjuel Beket (engl. Samuel Beckett; Dablin, 13. april 1906 — Pariz, 22. decembar 1989), bio je irski književnik, dramaturg i romanopisac.

Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje i da piše na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa.[6] Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture.

Bio je prijatelj sa Džejms Džojsom, kome je bio i lični sekretar. Godine 1969. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.[3] Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika „teatra apsurda“. Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama.

Beket je bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1969 „za njegovo pisanje, koje - u novim oblicima za roman i dramu - u siromaštvu savremenog čoveka stiče svoje uzdizanje”


Semjuel Beket je rođen u Dablinu Veliki petak, 13. aprila 1906, od oca Vilijama Franka Beketa i majke Marije Džons Rou, medicinske sestre, kad su oboje imali 35 godina.[8] Oni su se uzeli 1901. godine. Beket je imao jednog starijeg brata, Frank Edvard Beket (1902–1954). Od svoje pete godine, Beket je pohađao lokalnu školu u Dablinu, gde je počeo da uči muziku, a zatim je premešten u Ersfort Haus školu u centru grada u blizini Harkort ulice. Beketovi su bili članovi aglikanske Irske crkve. Porodična dom, Kuldrinaj u dablinskom predgrađu Foksrok, bila je velika kuća sa baštom i teneskim tereom, koju je 1903. godine izgradio Semjuelov otac, Vilijam. Kuća i bašta, zajedno sa okružujućim seoskim predelom je mesto gde je često šetao sa svojim ocem

Semjuel Beket Samuel Beckett