ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 820
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Jan Kefelek, pripadnik mlade generacije francuskih prozaista (mada ne i po životnoj dobi), Bretonac poreklom, postigao je pun pogodak već svojim drugim objavljenim romanom (Varvarska svadba). Pored pohvala kritike, dobio je i Gonkurovu nagradu, najveće književno priznanje u svojoj zemlji. Kritičar uglednog lista `Le Monde` Bertran Poaro-Delpeš dočekao je pojavu ovog dela laskavim rečima Najzad jedan pravi roman, što je kompliment koji se u novije vreme u francuskoj tekućoj književnoj kritici javlja skoro kao tipska ocena. Sličnim reakcijama - konstatacijama da su napisali `pravi roman` ili da su se pokazali `sposobnima da napišu roman` - dočekivani su, naime, sasvim različiti pisci; u ranijim godinama one su izricane o delima Verkora, Žilijena Grina, Kristijane Rošfor, Rožea Nimijea, Fransoaze Sagan i mnogih drugih, a danas takvim ili sličnim pohvalama bivaju počastvovani pisci koji se međusobno takođe znatno razlikuju i po generacijskoj pripadnosti i po književnoj fizionomiji: Žak Rubo, Vladimir Volkof, Patrik Modiano, da spomenem samo neke među njima. Zajednička osobina svih ovih prozaista bila bi samo to da ne teže isključivo i po svaku cenu formalnoj prepoznatljivosti, odnosno ne svode svoj spisateljski poduhvat u ravan romaneskne tehnike. Neki od njih to duguju svojoj ideološkoj (`levoj`, katoličkoj ili nekoj drugoj) usmerenosti, zbog koje im je ono što imaju da kažu bar isto toliko značajno koliko i način na koji će to kazati. Ali ako se izuzmu programi neknjiževne provenijencije, svim ovim piscima je zajedničko to što se ne daju svrstati u grupe formirane oko zajedničkih programa i poetika. Mada i pripadnici tih grupa, barem oni najistaknutiji, poseduju samosvojnost čijeg se definisanja kritika laća sa zadovoljstvom i zahvalnošću, samosvojnost `nezavisnih` je ipak lakše uočljiva svakom čitaocu. Stoga `običnoj` čitalačkoj publici i kritičarima koji vode računa o njenom raspoloženju upravo oni vraćaju poverenje u mogućnost da se u ovo vreme `sterilne intelektualnosti` još uvek ponekad pojavi `pravi roman`.



Kritičar Pjer Kirja je ne tako davno napisao povodom jednog romana Mišela Turnijea, takođe `gonkurovca`: `U ovo vreme intelektualnih cepidlaka imamo u Mišelu Turnijeu misaonog čoveka obdarenog zadivljujućom kulturom a koji ume da napiše roman. Čudo koje se retko dešava!` Umešnost da se napiše roman ocenjuje se, dakle, možda nehotice, ali ipak ne slučajno, kao bar donekle nespojiva sa `zadivljujućom kulturom`. Ta misao, u svakoj od raznovrsnih varijacija u kojima je izricana, izražava zamor od jedne preduge i prebogate književne tradicije. Obuzetost formalnim traženjima i fasciniranost svime što je artificijelno - ili kraće rečeno, preterano intelektualistička klima za koju je u poslednjim decenijama `odgovoran` najviše novi roman (ali i uticaj nekih grupa poput one oko časopisa Tel Quel, sa Filipom Solersom i drugima), po izvesnom raširenom uverenju udaljila je modernu francusku prozu od neposrednosti, životnosti i neizveštačenosti, osobina na koje se prvenstveno misli kad se govori o nečijem umeću da napiše `pravi roman`.



Teško bi, međutim, bilo oceniti koliko su te osobine bitne za kritičko vrednovanje Kefelekovog romana. Zasad možemo sa sigurnošću tvrditi da u Varvarskoj svadbi nema ni traga intelektualnog narcisizma ni spisateljskog sadizma kojim se od čitaoca zahteva da uloži trud za koji mu je nagrada sasvim neizvesna, pa čak i da sopstvenim konstrukcijama interpretira ili `dopunjuje` autorove. To, naravno, ne znači da Jan Kefelek ne traži od čitaoca saradnju, tumačenje i jedno dublje razumevanje. Ali on je pisac koji se obraća srcu bar koliko i razumu, želeći da izazove emociju - mada ne zbog nje same, već da bi ona stalno pokretala i kanalisala razmišljanja o određenim suštinskim i sudbonosnim životnim pitanjima. Pojedini kritičari - Poaro-Delpeš, Žerar Medal, Fransoa Nurisje - nisu propustili da spomenu izvesni sentimentalizam, pa i melodramatičnost Varvarske svadbe; međutim, oni o tim osobinama, već odavno prokaženim u modernoj književnosti, ne govore kao o manama nego skoro kao o odlikama Kefelekovog dela. Fascinirani njegovom istinitošću i snagom, morali su, naime, zaključiti da životna autentičnost i izražajna verodostojnost ispričanog prevazilaze, a samim tim opravdavaju i osmišljavaju patetiku prikazanih zbivanja.



Surova povest o neželjenom dečaku rođenom posle silovanja događa se u selu na obali Okeana, među ljudima čija beda, kao što zapaža Poaro-Delpeš, `nije beda praznih stomaka, već praznih srca`. I zaista, sudeći po prva dva Kefelekova romana, osnovna preokupacija ovog pisca - ono što bi on hteo da do najpreciznijih i najpotresnijih pojedinosti proanalizira - jeste tragična situacija ljudskog bića koje voli u svetu lišenom ljubavi. Ljudi se u njegovoj viziji dele na retke pojedince kojima je kao prokletstvo data sposobnost da vole i na ogromnu ravnodušnu masu drugih. U svetu kakav su oni sazdali ljubav je, zapravo, nemoguća, jer je on upravo tako ustrojen da samoća bude jedina čovekova sudbina. Kefelek pokušava da prikaže društvene i psihološke procese pomoću kojih svet postaje takav. U pažljivo izabranim socijalnim okvirima, on postavlja odnose svojih junaka tako da može najpomnije da prati njihovo otuđivanje od ljudskosti, što će reći i od njihovog sopstvenog `ja`. On, dakle, proučava mehanizam `ispražnjavanja srca`, genezu ljudske tragične ravnodušnosti i zatvorenosti prema drugom.



Kao i u Varvarskoj svadbi, otuđenost od bližnjeg, alijenacija koja ubija, predmet je analize i u prvom Kefelekovom objavljenom romanu Mračna moć iz 1983. U načinu na koji se postavlja i razrešava taj problem očigledan je paralelizam između ovog romana i Varvarske svadbe. Junak prvog, Mark Frosen nema majku - kao ni junak drugog, Ludo, ali Ludoova prikraćenost je potpunija i sudbonosnija, jer je on pored žive majke lišen svake roditeljske ljubavi. U koordinatama vladajućih predrasuda i nepisanih zakona ljudske hipokrizije, porodica je u Kefelekovim romanima možda i najpresudniji činilac dehumanizacije odnosa i unesrećivanja neotupelog, senzibilnog pojedinca. U romanu Mračna moć egoistični otac i licemerni brat kažnjavaju nekonformističko ponašanje glavnog junaka Marka Frosena tako što ga teraju u vojsku, to jest u alžirski rat i veoma mogućnu smrt. Članovi čudovišne, a ipak tako obične porodice koja je naslikana u Varvarskoj svadbi ne vide u neželjenom detetu ljudsko biće (k tome i najmanje krivo za njihovu `nevolju`), već uzrok svoje društvene osramoćenosti, i samo strah od zakona i kazne sprečava ih da se po kratkom postupku oslobode nemoćnog stvorenja koje mrze. Ali zato ga uništavaju na mnogo sporiji i svirepiji način.



Upoređenjem dvaju Kefelekovih romana lako je ustanoviti da Varvarska svadba predstavlja potpuniju, umetnički uzbudljiviju, životno uverljiviju varijaciju iste problematike kojom se Kefelek već bavio u svom prvom romanu, gde je njena književna elaboracija bila izvedena na nešto šematičniji način. Pričajući život Marka Frosena, Kefelek je želeo da rekonstruiše proces kojim se čovečnost u jednoj ljudskoj duši, izložena stalnom dejstvu odnosa zasnovanih na egoizmu, moralnom konformizmu i izopačenosti, povlači pred okrutnošću, a senzibilitet pred tupom ravnodušnošću. U društvu u kom je primoran da živi, Mark Frosen je žrtva; u tom istom društvu, izložen njegovim korozivnim silama, on na kraju postaje dželat. U trenutku lucidnosti, posmatrajući zlo oko sebe, uskogrudost, indiferentnost i tupost svojih bližnjih, on dolazi do logičnog i neminovnog pitanja: `A šta ako sam ja đubre, a ne svet oko mene?` Ako svakom čoveku ništa ljudsko zaista nije strano, onda ne može biti da društveno zlo, ljudske opačine, pripadaju samo jednima, dok su drugi potpuno čisti i nedužni. Jedan sistem ubitačnih predrasuda rađa se iz drugog i zlo se seli kao zaraza: tako i Mark Frosen, u želji da cinično ismeje, ponizi, uništi `konvencionalnu` ljubav u kojoj vidi lukavu zamku, postavljenu radi društvenog ovladavanja jedinkom, u stvari ubija druga ljudska bića - dve žene koje ga vole onako kako to jedino umeju. Ali zamisao da se prikaže kako zlo izaziva zlo, to jest kako se čak i plemenita, senzibilna ličnost, ako je izložena ravnodušnosti i mržnji, postepeno izopačuje, nije u Mračnoj moći, usled spomenutog šematizma, dosledno dovedena do kraja, Nedužnost osoba koje Frosenovom krivicom stradaju slabo se uklapa u sliku sveta kakvu Kefelek želi da predstavi. Njome biva prekinut krug u kome su svi dželati i svi žrtve. Dve Frosenove ljubavnice - Kristel, a naročito Silvija (`stradodajka` - kako, otprilike, jednom čudnovatom i teško prevodljivom žargonskom kovanicom, Frosen naziva svoju požrtvovnu, ponižavanu i prezrenu konkubinu), žrtve su ali ne i dželati. Verovatno osećajući da je stvarnost znatno složenija, i da je stoga njegov prvi roman u životnom smislu nedovoljno autentičan, pa samim tim i u umetničkom smislu nedorečen, Kefelek u Varvarskoj svadbi `zatvara krug` mučiteljstva i mučeništva, izvlačeći u prvi plan osnovni odnos majke i sina koji su, oboje, mada ne u istoj meri niti voljno i svesno, jedno drugom i žrtve i dželati.



NIKOLA BERTOLINO