ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ilustracije:
Pavle Spasic

Alisa u zemlji čuda (engl. Alice`s Adventures in Wonderland, često skraćeno kao Alice in Wonderland) je roman iz 1865. koji je napisao engleski pisac Čarls Latvidž Dodžson (Charles Lutwidge Dodgson) pod pseudonimom Luis Kerol (Lewis Carroll). Knjiga govori o devojčici po imenu Alisa (Alice) koja nakon što propadne kroz zečju rupu dospeva u svet mašte u kome žive neobična i antropomorfna stvorenja. Priča se poigrava s logikom na način koji joj je obezbedio dugotrajnu popularnost kako kod dece, tako i kod odraslih. Knjiga se smatra jednim od najkarakterističnijih predstavnika takozvanog žanra literarnog apsurda, a njena naracija i struktura imale su ogromni uticaj, prvenstveno u žanru fantastike.
Alisa je objavljena 1865. godine, tri godine nakon što su Čarls Latvidž Dodžson i velečasni Robinson Dakvort veslali u čamcu 4. jula 1862. (ovaj popularni datum „zlatnog poslepodneva” može biti zbunjujuću ili čak još jedna Alisinih priča, jer je taj specifični dan je bio hladan, oblačan i kišovit), uzvodno Temzom sa tri mlade kćeri Henrija Lidela (zamenika kancelara Oksfordskog univerziteta i dekana Hristove crkve), koje su se zvale: Lorina Šarlot Lidel (13 godina, rođena 1849) („Prima” u uvodnom stihu knjige); Alis Plezans Lidel (10 godina, rođena 1852) („Sekunda” u uvodnom stihu); Edit Meri Lidel (8 godina, rođena 1853) („Tercija” u uvodnom stihu).
Sadržaj
Devojčica Alisa je sedela na obali reke jednog letnjeg dana, dok je njena sestra čitala knjigu. Ugledala je Belog zeca, koji je stalno govorio da kasni. Začudila mu se, jer je bio obučen. Pošla je za njim u zečju rupu, koja je bila vrlo duboka i kroz nju je lagano padala. Pad je trajao jako dugo. Našla se u hodniku. Ponovo je ugledala Belog zeca koji je ušao u jedan lepi vrt, do kojega su vodila vrata. Alisa je htela ući unutra, ali nije mogla, jer je bila prevelika. Na jednom stoliću u bočici bio je napitak na kojem je pisalo, da ga popije. Kada ga je popila smanjila se, ali su vrata bila zaključana. Da bi došla do ključa, pojela je kolač s porukom `pojedi me`, ali umesto da bude još manja, povećala se. Naišao je Beli zec koji se uplašio kada je ugledao Alisu. Ona se ponovo smanjila, ali toliko da je pala u bocu vode. Na kraju je ipak ušla u vrt, tako što je plivajući u boci prošla kroz ključaonicu.
U zemlji čudesa, Alisa je upoznala više različitih likova. Boravila je u kući Belog zeca, gde je popila iz boce i ponovo narasla zaglavivši se u kući. Gušter Bil, pomoćnik Belog zeca popeo se na dimnjak, da izvidi situaciju. Alisa ga je nogom šutnula u nebo. Uspela se osloboditi i krenula je dalje. Na raskršću je srela Gusenicu koja puši lulu. Dala joj je gljivu s dva kraja. Kada pojede jedan kraj smanji se, a kada pojede drugi poveća se. Nakon više smanjivanja i povećavanja, vratila se na normalnu veličinu. Nasmejana mačka uputila je Alisu kuda da ide. Pila je čaj sa Martovskim zecom i Ludim šeširdžijom. Uvredili su je pričama pa ih je napustila uz komentar, da je to najgluplja čajanka na kojoj je bila. Došla je do kraljičinog vrta. Pojavio se zec s trubom, a iza njega agresivna kraljica, miroljubivi kralj i vojnici od karata za poker. Vojnici su igrali kriket; loptica je bila jež, a palice su bili flamingosi. Neko je na dvoru ukrao kolače pa je bilo suđenje. Kraljica je htela ubiti Alisu, ali ona je pojela deo kolača koji joj je ostao od pre pa je počela rasti. Odjednom se probudila i bila je doma. Shvatila je da je to sve bio divan san.



Luis Kerol (engl. Lewis Carroll), pravo ime Čarls Latvidž Dodžson (engl. Charles Lutwidge Dodgson; Derzberi, 27. januar 1832 — Gilford, 14. januar 1898) bio je jedan od najčitanijih engleskih pisaca, a takođe i matematičar, logičar, anglikanski sveštenik i amaterski fotograf. Njegova najpoznatija i najpopularnija dela su romani „Alisa u zemlji čuda“ i njen nastavak „Alisa s one strane ogledala“.


Još od malih nogu, Dodžson je pisao poeziju i kratke priče i uglavnom ih objavljivao u porodičnom magazinu Mischmasch, a kasnije ih slao i raznim časopisima i tako uživao u umerenoj slavi. Između 1854. i 1856, njegov rad se pojavio u nacionalnim publikacijama, The Comic Times and The Train, kao i u manjim magazinima poput Whitby Gazette i Oxford Critic. Većina njegovih dela bila je duhovita, ponekad satirična, ali njegovi standardi i ambicije bili su zahtevni. “Ja ipak ne mislim da sam napisao nešto dostojno prave publikacije (u koju ne uključujem Whitby Gazette i Oxonian Advertiser), ali ne očajavam da će toga biti jednog dana”, napisao je jula 1855.[1] Ponekad, posle 1850, pisao je predstave za marionete za svoju braću i sestre. Jedna od njih je preživela: La Guida di Bragia.[2]


Jedna od Kerolovih ilustracija
Godine 1856. je objavio delo pod nazivom koji mu je doneo slavu. Romantična poema pod nazivom Samoća pojavila se u časopisu The Train, a autor se potpisao kao Luis Kerol. Ovaj pseudonim bio je igra njegovog imena: Luis je bio anglicizam za ime Ludoviko, što je latinski naziv za ime Latvidž, a Kerol je irsko prezime slično latinskom obliku Karolus, od koga dolazi ime Čarls.[3] Prelazak je išao na sledeći način: “Čarls Latvidž” prevedeno na latinski kao “Karolus Ludoviko”. Onda je ovo prevedeno na engleski kao “Kerol Luis” i onda obrnuto na “Luis Kerol”.[4] Pseudonim je izabrao urednik Edmund Jejts od četiri koje je Dodžson predložio. Ostala tri bila su: Edgar Katvelis, Edgar U. C. Vesthil i Luj Kerol.[5]

Njegove knjige otkrivaju svet slobodne fantazije, humora i igre rečima. U svojim knjigama Alisa u zemlji čuda i Alisa s one strane ogledala dostigao je vrhunac svoga rada. Ukazujući na bogatstvo našeg unutrašnjeg sveta on, u stvari, ukazuje bez čega odrastanje nije moguće. Mašta i svet fantazije kod Luisa Kerola predstavljaju ključ našeg unutrašnjeg razvoja, bez koga nema ni koračanja kroz život. Bez toga mi ostajemo zauvek osiromašeni: ozbiljni kada to nije nužno, detinjasti kada treba iskazati zrelost. Zato „Alisa u zemlji čuda“ oslikava večnu potrebu našeg duhovnog sazrevanja.

Fotografija

Fotografija Alis Lidel (1858)
Godine 1856. Dodžson je počeo da se bavi fotografijom, prvo pod uticajem svog ujaka, Skefingtona Latvidža, a kasnije i pod uticajem oksfodskog prijatelja Redžinalda Sautija.[6] Ubrzo je počeo da se ističe u ovoj umetnosti i postao poznat fotograf, a činilo se da je u ranoj mladosti imao ideju da je to posao od koga se može zaraditi za život.[7]

Studija Rodžera Tejlora i Edvarda Vejklinga iscrpno nabraja sve preživele otiske, a Tejlor je izračunao da tek nešto više od polovine njegovih fotografija prikazuje mlade devojke, što može biti veoma iskrivljena figura s obzirom na to da 60% njegovog rada nije sačuvano.[8] Dodžson je takođe napravio i mnoge studije muškaraca, žena, dečaka i pejzaža; njegovi subjekti bili su i skeleti, lutke, psi, statue i slike, drveće.[9] Njegove slike dece slikane su u prisustvu roditelja roditelja, a mnoge od njih snimljene su u Lidel bašti, zbog toga što je prirodno svetlo neophodno za dobru sliku.[10]

On je takođe smatrao da je fotografija i dobar način da se uđe u više društvene krugove.[11] Tokom najproduktivnijeg dela njegove karijere, portretisao je istaknute ličnosti poput Džona Evereta Milea, Elen Teri, Dantea Gabrijela Rosetija, Julije Margaret Kameron, Majkla Faradeja, Lorda Solsberija i Alfreda Tenisona.[7]

Do vremena kada je Dodžson naglo prestao da se bavi fotografijom (1880, nakon više od 24 godine), osnovao je svoj studio na krovu Tom Kvoda, stvorio oko 3 000 fotografija, a bio amater. Kao razlog odustajanja od fotografije naveo je to da mu rad u studiju oduzima previše vremena.[12] On je za izradu slika koristio vlažni kolodioni proces; komercijalni fotografi, koji su počeli da koriste proces suve ploče 1970-ih, stvarali su slike mnogo brže.[13] Popularan ukus za fotografije koje je on slikao promenio se pojavom modernizma.

Godine 2015. godine BBC program, predstavljen od strane novinarke Marte Kerni, kaže da stručnjaci veruju da je slika gole tinejdžerke koja predstavlja najstariju Lidel devojku Lorinu, fotografisana od strane Dodžsona.[14] Nikolas Barnet, ekspert za očuvanje fotografija, kaže da je slika fotografisana sličnom kamerom onoj koju je Dodžson koristio i da su procesi izrade fotografije isti kao i kod Kerola. Forenzički analitičar slika, Dejvid Enli, uporedio je poznate slike Lorine u različitim godinama sa sumnjivom fotografijom. Rekao je: „Po mom mišljenju, rekao bih da je to ona.”