ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1984
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Jugoslavijapublik, Beograd, 1984. godine, tvrdpovez
Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano

1. Venijamin Kaverin – NAUKA RASTAJANJA
2. Vasilij Belov – POVEČERJE
3. Valentin Rasputin – POSLEDNJI TRENUCI
4. Boris Možajev – IZ ŽIVOTA FJODORA KUSKINA
5. Vladimir Orlov – VIOLISTA DANILOV
6. Vladimir Tendrjakov – NOĆ POSLE MATURSKE PROSLAVE
7-8. Leonid Leonov – LOPOV


Veniamin Aleksandrovič Kaverin (ruski: Veniamin Aleksandrovič Kaverin; pravo ime – Veniamin Abelevič Zilʹber, ili Veniamin Abelevich Zilber) (19. april [OS 6. april] 1902, Pskov – 2. maj 1989, Moskva) bio je sovjetski pisac pokret braće Serapion početkom 1920-ih. Kaverin je rođen u porodici kapellmeistera 96. pešadijskog puka iz Omska, Abela Abramoviča Zilbera i njegove supruge Hane Girshevne Desson koja je imala lanac muzičkih prodavnica. Njegova starija sestra, Leia Abelevna Zilber, udala se za Iurija Tinianova, koji je bio kolega iz Kaverinovog starijeg brata Lev Zilbera.
Kaverin je studirao na Gimnaziji u Pskovu, a 1923. godine diplomirao je na Lenjingradskom institutu za žive orijentalne jezike. Godine 1924. diplomirao je istorijski i filološki fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta. Za to vrijeme bilo je blisko sa članovima OPOJAZ-a. Kaverin je oženio i mlađu sestru Jurija Tnjanjana, Lidiju i imao dvoje dece Nataliju i Nikolaja. Tokom evakuacije u Drugom svetskom ratu u Iaroslavlu, Kaverin je dovršio svoj najpoznatiji roman, Dva kapetana (1938–44), koji šareno opisuje avanture ruskih polarnih istraživača pre i posle revolucije. Knjiga, koja je nagrađena Staljinovom nagradom 1946. godine, ponovo je izdata 42 puta u 25 godina i adaptirana je za ekran dva puta, 1955. i 1976. godine. Kaverin je 1966. objavio revidiranu verziju studije Osipa Senkovskog iz 1929. godine. Kasnije je radio na svojim sećanjima o književnom miljeu dvadesetih godina, koji je sadržavao odlomke koji su bili veoma kritični prema sovjetskoj politici u književnosti. Kako su „Moskovske vesti“ komentarisale svoju stogodišnjicu, „Kaverin je pokazao da je čak i u najtežim uslovima moguće zadržati svoje ljudske osobine i pristojnost. Njegov primer je sramota za mnoge druge sovjetske pisce koji su prodali svoje duše režimu i počinili osuđujuće javne radnje“ Kaverin je sahranjen na groblju Vagankovo u Moskvi.

Tendrjakov, Vladimir Fjodorovič, ruski književnik (Makarovskaja, Vologdska oblast, 5. XII 1923 – Moskva, 3. VIII 1984). Nasuprot kanonskoj tendencioznoj prozi, javio se 1950-ih kao pripovjedač koji zgode iz gradske svakidašnjice, ali s ekstremnim situacijama, oblikuje tako da čitatelju prepušta etički i moralni sud: Trojka, sedmica, as (Trojka, semërka, tuz, 1960), Sud (1961). Među rijetkim piscima svojega doba potaknuo je pitanja religije: Apostolski putni nalog (Apostol’skaja komandirovka, 1969), Pomrčina (Zatmenie, 1977) i dr.

LEONOV Leonid Maksimovič (Leonid Maksimovič Leonov) – sovjetski pripovedač, romansijer, dramski pisac, publicista i esejista (Moskva, 31. V 1899 – Moskva, 8. VIII 1994). Školovao se u Moskvi. U Crvenoj armiji proveo je tri g.: od 1918. do 1922. Jedan je od najplodnijih sovjetskih pisaca uopšte. Sa početka spisateljske karijere, iz 20-ih i 30-ih, poznati su njegovi romani: Jazavci (1925), Lopov (1927), Soć (1930), Skutarevski (1932), Put ka okeanu (1935), u kojima je opisivao stvarnost sovjetske epohe, sa svim složenostima i protivurečnostima kojima je obilovala. Njegov roman Lopov, u kojem je naročito sugestivno obradio lik glavnog junaka Miće Vekšina kao čoveka koji mašta o bezgraničnoj slobodi a sukobljava se sa malograđanskim shvatanjima, izazvao je velike rasprave, između ostalog i zbog „duhovnih veza“ sa Dostojevskim, kao piscem koji je na L. uticao „analitičkim metodom“. Velikim romanom Ruska šuma (1953) on je obuhvatio vreme borbe protiv Nemačke i, opet, potvrdio stvaralački uticaj Dostojevskog na formiranje i ulogu ličnosti u sukobima sa sobom i sa društvom. Vrlo obrazovan pisac, dubokih zamisli i filozofskog razmišljanja, L. je u svojim romanima naročito isticao čovekovu individualnost sa svim onim što je u njoj tajno i nejasno, borbeno i humano, protivurečno i sporno. Ta „složenost“ likova učinila je da su njegovi romani, često, i kompoziciono komplikovani, ponekad opsežni i ne uvek lako čitljivi. Iz „neobjavljene prepiske“ sa Gorkim naročito se vidi kako je i koliko L. ponirao u probleme stvaralaštva i u kolikoj meri se „mučio“ sa svakim svojim delom iz tog vremena. Njegove drame su takođe prožete psihološkim i filozofskim analizama, koje obuhvataju sudbinu naroda i pojedinih pogleda na svet. Dramski konflikti su vrlo izraženi i ostavljaju utisak velikih lomova u čoveku i među narodima (Untilovek, 1927, Mećava, 1940, Običan čovek, 1941, Najezda, 1942, Zlatna kočija, 1946). Zato Leonova manje interesuju fabula, dramska radnja i spoljne okolnosti, a neuporedivo više intelektualni sukobi, razne vrste simbola, dubina „otkrivanja“ i sve ono što su neki kritičari nazvali „unutrašnja dramatika epohe“. Kod nas je Leonov vrlo prevođen i poznat pisac. Interesantno je napomenuti da su njegovom dramom Najezda, odmah posle oslobođenja, 1945, otvorene obe scene narodnih pozorišta – NP u Bgdu i SNP u NSadu. Pred premijeru u Bgdu upravnik Milan Predić je rekao: „Najezda je naša, koliko i sovjetska“.

Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša.

Kao pisac-početnik, Belov je 1959. otišao u Moskvu da studira na Fakultetu za književnost. Zatim se vratio kući, kako bi dočarao čitavom svetu istinu o lepoti njegovog rodnog sela, od kojeg se više nije razdvajao: „Stalno sam tražio nešto u tuđini, / Lutao sam po zemlji bez ikakvog reda, / A, sad, eto u tihom gradiću, / Sve što mi treba, našao sam...“ U „Pričama drvodelje“ on ipak ponovo pokušava „da zavoli grad“. Međutim, njegov heroj ponovo žuri da se vrati u selo, gde ga, iz nekog razloga, čeka „trošna banjka“ (parno kupatilo u ruskim selima - prim.prev.). U pripovetkama za decu, Vasilij Belov sa majstorskim zadovoljstvom šalje svoje male junake iz dosadnog grada u seoski život pun novih otkrića. Njegove pripovetke za decu do dan danas doživljavaju nova izdanja. Roman „Još nas sve čeka!“, u kojem pisac kritikuje gradsku civilizaciju, izazvao je krajem 1980-ih - 1990-ih oštru polemiku, ali je ubrzo bio zaboravljen. Od početka 1960-ih Vasilij Belov ponovo objavljuje priče na svoju omiljenu temu. Kao rezultat njegovih dugogodišnjih istraživanja, nastala je knjiga „Sloga. Ogled o narodnoj estetici“. Godine 1966. izlazi najpoznatija pripovetka Belova, „Obična stvar“. Priča paora Ivana Afrikanoviča (vrativši se iz rata, on nikako nije mogao da sredi svoj život), postala je svojevrsna metafora postojanja ruskog sela. Ovaj tragični siže ostao je u svesti ruskih čitalaca kao „obična stvar“, sa kojom treba da se pomirimo: „Trebalo je živeti, sejati žito, disati i hodati po ovoj teškoj zemlji, zato što niko drugi neće to da radi“. Aleksandar Solženicin nazvao je Ivana Afrikanoviča Drinova „naturalnom karikom prirodnog života“ i pozvao da se divimo ovoj „nenamernoj istini“. Ritam narodnog života sa njegovim kalendarskim smenama omađijao je Belova i bio je njegov stalni izvor inspiracije. Svi ostali ritmovi su mu se činili kao glasnici raspada i kakofonije. Obožavanje zemlje, tradicije i nepromenljivog seoskog načina života ovog pisaca-seljaka uklapalo se sa ritualnom kritikom „plodova civilizacije“, svega novog i nepristojnog. Ovaj strah od „tuđeg, pretećeg nekom nepristojnošću“ Belov je oštroumno prikazao u istoj „Običnoj stvari“: među samovarima, medenjacima i drugim stvarčicama, koje je Ivan Afrikanovič trebalo da donese u selo, neočekivano se našla i reprodukcija slike Rubensa „Savez zemlje i vode“. Za razliku od seljaka, sam autor koji je studirao u Moskvi, naravno da je znao da su „gole žene i onaj što pije iz roga“ – remek-delo zapadnog slikarstva. Zato se čini komičnom scena u kojoj narod daje slici iscrpan stručan komentar, a zatim čupa „portret“ iz rama. Kako bi procenio majstorstvo seljaka, čitalac, hteo ne hteo, morao je da se pridruži „civilizaciji“, koju su oni izbegavali. Vasilij Belov, kao suptilan prozaik, nije mogao da to ne oseti... „Svemu što mu je trebalo, a našao je“ Vasilij Belov je posvetio svoje stvaralaštvo, detaljno proučivši i opisavši istoriju, svakodnevnicu i govor severnog ruskog sela. „Prirodni talenat iz Timonihe“, kako su ga zvali, proslavio je svoj zavičaj. Tako je Viktor Astafjev učinio poznatom Ovsjanku, a Valentin Rasputin – Atalanku. Vasilij Belov rođen je u porodici seljaka. Posle škole i služenja vojnog roka, radio je u fabrici. Njegova dalja karijera – saradnik u lokalnim novinama „Komunar“, sekretar mesne omladinske zajednice u Grjazoveckom rejonu Vologodskog kraja. Prve pesme objavio je u časopisu „Zvezda“. Od 1989–1992. pisac je bio poslanik, a 1990–1991. – član Vrhovnog Saveta SSSR. Istoriji ruskog seljaka u periodu kolektivizacije on posvećuje i autobiografsku pripovetku „Nepovratne godine“ i epski ciklus „Uoči“, „Godina velikog preloma“, „Čas šesti“. Vasilij Belov je 2004. dobio Državnu nagradu za književnost i umetnost. Od 1997. je počasni građanin grada Vologde.

MG Ć