Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Kao na slikama

Matica srpska


Ovaj veliki društveno-idejni roman za koji je Tomas Man 1929. godine dobio Nobelovu nagradu, dešava se u jednom švajcarskom sanatorijumu. Glavni junak, Hans Kastorp, dolazi da obide svog bolesnog rodaka i ostaje u sanatorijumu punih sedam godina. Roman nije zasnovan na koherentnoj fabuli, vec na uoblicavanju karaktera tipicnih za gradansko društvo, i, pre svega, na raspravljanju moralnih i idejnih problema tadašnje Evrope, koja je i sama olicena u slici sanatorijuma, „carobnog brega“ koji nije samo poprište borbe izmedu života i smrti, vec i izmedu humanisticko-demokratskih i reakcionarno-autoritativnih pogleda na svet.


Paul Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 — Cirih, 12. avgust 1955) bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine.

Manov rad je uticao na mnoge kasnije autore, uključujući Hajnriha Bela, Džozefa Helera, Jukia Mišimu, i Orhana Pamuka.[1][2]

Biografija[uredi | uredi izvor]
Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor]
Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[3]

Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[4]

U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku.

Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije.[5] U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[3]

Porodica[uredi | uredi izvor]
Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike.[6] Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela.

Odlazak iz Nemačke[uredi | uredi izvor]
Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku.

Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[3]

Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine.

Život u Americi i povratak u Evropu[uredi | uredi izvor]
U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine.


Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta.

Književni rad[uredi | uredi izvor]
Počeci[uredi | uredi izvor]
Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [4] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu.

Romani i novele[uredi | uredi izvor]
Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[7]

Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredstvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[8]

Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[8]

Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatorijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporirao u junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[9]

Man i Anica Savić Rebac[uredi | uredi izvor]
U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu.

Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama.[10]

Dela[uredi | uredi izvor]
Romani[uredi | uredi izvor]
1901. Budenbrokovi, propadanje jedne porodice (Buddenbrooks – Verfall einer Familie)
1909. Kraljevsko visočanstvo (Königliche Hoheit)
1924. Čarobni breg (Der Zauberberg)
1933–1943. Josif i njegova braća, tetralogija (Joseph und seine Brüder. – Tetralogie)
1933. Priče Jakovljeve (Die Geschichten Jaakobs)
1934. Mladi Josif (Der junge Joseph)
1936. Josif u Egiptu (Joseph in Ägypten)
1943. Josif hranitelj (Joseph der Ernährer)
1939. Lota u Vajmaru (Lotte in Weimar)
1947. Doktor Faust (Doktor Faustus)
1951. Izabranik (Der Erwählte)
1954. Ispovesti varalice Feliksa Krula (Bekenntnisse des Hochstaplers Felix Krull)
Pripovetke i novele[uredi | uredi izvor]
1893. Vizija (Vision)
1894. Posrnula (Gefallen)
1896. Volja za sreću (Der Wille zum Glück)
1896. Razočarenje (Enttäuschung)
1897. Smrt (Der Tod)
1897. Mali gospodin Frideman (Der kleine Herr Friedemann)
1897. Pajac (Der Bajazzo)
1898. (Tobias Mindernickel)
1899. (Der Kleiderschrank)
1899. (Gerächt)
1900. (Luischen)
1900. (Der Weg zum Friedhof)
1902. (Gladius Dei)
1903. Tonio Kreger (Tonio Kröger)
1903. Tristan (Tristan)
1903. (Die Hungernden)
1903. (Das Wunderkind)
1904. (Ein Glück)
1904. (Beim Propheten)
1905. Teški čas (Schwere Stunde)
1908. (Anekdote)
1909. (Das Eisenbahnunglück)
1911. (Wie Jappe und Do Escobar sich prügelten)
1911. Smrt u Veneciji (Der Tod in Venedig)
1918. Gospodar i pas (Herr und Hund)
1919. Pesma o detencetu (Gesang vom Kindchen)
1921. (Wälsungenblut)
1923. (Tristan und Isolde)
1926. (Unordnung und frühes Leid)
1930 Mario i mađioničar (Mario und der Zauberer)
1940. (Die vertauschten Köpfe. Eine indische Legende)
1944. (Das Gesetz)
1953. Prevarena (Die Betrogene)
Dramski tekstovi[uredi | uredi izvor]
1906. Fjorenca (Fiorenza)
1954. (Luthers Hochzeit – Fragment)
Eseji (izbor)[uredi | uredi izvor]
1907. (Versuch über das Theater)
1907. (Die Lösung der Judenfrage)
1915. Fridrih i velika koalicija (Friedrich und die große Koalition)
1918. (Betrachtungen eines Unpolitischen)
1921. (Zur jüdischen Frage)
1923. Gete i Tolstoj (Goethe und Tolstoi)
1923. (Von deutscher Republik)
1924. (Über die Lehre Spenglers)
1928. (Theodor Fontane)
1929. (Freuds Stellung in der modernen Geistesgeschichte)
1930. (Deutsche Ansprache. Ein Appell an die Vernunft)
1932. (Goethe als Repräsentant des bürgerlichen Zeitalters)
1932. (Goethe und Tolstoi. Zum Problem der Humanität)
1933. (Goethes Laufbahn als Schriftsteller)
1933. (Leiden und Größe Richard Wagners)
1936. (Freud und die Zukunft)
1938. (Bruder Hitler)
1937. (Ein Briefwechsel)
1938. (Vom zukünftigen Sieg der Demokratie)
1938. (Schopenhauer)
1938. (Dieser Friede)
1938. (Achtung, Europa!)
1939. (Das Problem der Freiheit)
1942. (Deutsche Hörer!)
1947. (Deutschland und die Deutschen)
1947. (Nietzsches Philosophie im Lichte unserer Erfahrung)
1949. (Goethe und die Demokratie)
1949. (Ansprache im Goethejahr)
1950. (Michelangelo in seinen Dichtungen)
1952. (Gerhart Hauptmann)
1953. (Der Künstler und die Gesellschaft)
1954. (Versuch über Tschechow)
1955. (Versuch über Schiller)
Autobiografski spisi (izbor)[uredi | uredi izvor]
1907. (Im Spiegel)
1924. (Okkulte Erlebnisse)
1925. (Meine Arbeitsweise)
1926. (Pariser Rechenschaft)
1926. (Lübeck als geistige Lebensform)
1930. (Lebensabriß)
1937. (Ein Briefwechsel)
1940. (On Myself)
1949. (Die Entstehung des Doktor Faustus. Roman eines Romans)
1950. (Meine Zeit)
1952. (Lob der Vergänglichkeit)