ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 425
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo isrzana u gornjem delu, nista strasno. Sve ostalo uredno!

Eneida (lat. Aeneis) je latinska epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine stare ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcija (31. god. st. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneju, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima.

Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Eneida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Eneide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Eneide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Eneidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera.

Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Eneidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka.


Publije Vergilije Maron (lat. Publius Vergilius Maro 70. st. e. - 19. st. e.) bio je rimski pesnik, najpoznatiji kao autor Eneide, najvećeg epa u rimskoj književnosti.

Vergilije je jedan od najuticajnijih rimskih književnika, o čemu svedoči i to da ga je Dante Alighieri koristio kao svog vodiča kroz Pakao i Čistilište u svojoj Božanstvenoj komediji.



Vergilije je rođen 15. oktobra 70. stare ere u selu Andi (Andes) blizu Mantove (Mantua), u severnoj Italiji. U ovome je kraju bilo keltskih i ilirskih naselja pa latinitet Vergilijevog imena nije sasvim pouzdan. Nije bio iz imućne porodice, ali je od mladosti veoma pažljivo obrazovan, za šta se pobrinuo njegov otac. Mladost je Vergilije proveo delimično u školama Kremone i Milana (Mediolanum). Potom je došao u Rim gde je učio retoriku, medicinu i filozofiju, prvenstveno Epikurovu kod epikurejca Sirona.

Zbunjivi i stidljivi Vergilije nije imao uspeha kao javni govornik. Ali je već u mladosti pisao uspele manje pesme po uzoru na aleksandrijske pesnike i neoterike Katulove grupe, u kojima se učenost mešala s izričajima subjektivne intime. Nalazimo tako u njegovoj mladosti one elemente koji će biti značajni i za njegovo pesništvo: blizinu selu i prirodi, solidno i široko obrazovanje prožeto retorikom, koja stoji pored poezije sklone erudiciji i artizmu. Nije mladog Vergilija obišlo ni ono kolebanje između filozofije i retorike, karakteristično za antičko obrazovanje u kome su se filozof i retoričar neprestano borili oko vodstva. Sačuvana je pod Vergilijevim imenom jedna kratka pesma, u čiju autentičnost nemamo razloga sumnjati, gde se mladi pesnik oprašta od retorike i od pesništva da bi se sasvim posvetio Epikurovoj filozofiji. Pa opet se i u toj pesmi Vergilije ne oprašta sasvim i zauvijek od pesništva — smatra da su povremeni izleti u pesništvo čak i epikurejcu dozvoljeni.

sništvo je pobedilo nad filozofijom, i to pesništvo u kome je i retorika našla dosta mesta.

U Rimu je Vergilije prijateljevao s elegičarem Kornelijem Galom, s istoričarom i polihistorom Azinijem Polionom i sa Alfenom Varom, koji je po svoj prilici takođe pisao pesme. Ovim prijateljima posvetio je neke od svojih Pastirskih pjesama, i to Galu desetu, Polionu četvrtu i osmu, Varu devetu. Ovu zbirku patirskih ekloga spevao je Vergilije na nagovor Azinija Poliona, i to po uzoru na Teokrita. Takođe piše i didaktički ep Pesme o zemljoradnji ili Georgike, koje se sastoje od četiri knjige i u kojima se na pesnički način daju uputstva o ratarstvu, voćarstvu, stočarstvu i pčelarstvu.

Uskoro postaje prijatelj uglednog i bogatog Mecenata (Maecenas), potomka kraljevske etrurske loze. Postaje i intiman prijatelj pesnika Horacija. U Horacijevoj Satiri I, 5 (`Put u Bruidizij`) čitamo kako Horacije, rodom sa juga Italije, i Vergilije, rodom sa severa, prate Mecenata, koji putuje važnim političkim poslom. Taj realistički opis pokazuje prijateljske odnose koji vladaju u ovome krugu obrazovanih pesnika čiji zaštitnik Mecenat i sam sastavlja stihove, ali mu je glavna briga da i u delima njegovih prijatelja nađe izraz Avgustova politika `obnove` starorimskih vrednosti. Vergilija rano upoznaje i sam Oktavijan Avgust pa ga postepeno sve čvršće veže za sebe i svoju kulturnu propagandu. Tako Vergilije svojim Georgikama i spevom Eneida postaje glavni predstavnik Avgustova vladanja, visoko cenjen i od samog Avgusta koji mu osigurava udoban i povučen život.

Poslednjih deset godina života proveo je Vergilije većinom blizu Napulja, a ponekad i na Siciliji. Godine 19. stare ere polazi na put u Grčku i Anadoliju s namerom da upozna te krajeve pre nego dovrši Eneidu i posveti se potom sasvim filozofiji, jer ga ova želja iz mladosti nije napustila. Do smrti je radio na tom epu, sastavljenom od 12 pevanja koje je kasnije postalo rimskim nacionalnim epom. U Atini se nađe sa Avgustom koji ga nagovori da se vrati. Krhka zdravlja, Vergilije se već u Grčkoj razboli, stigne lađom do Brundizija u Kalabriji gde umire 20. septembra 19. godine st. e. Njegovo je telo preneto do Napulja i tu sahranjeno. Bio je, kažu, seljačkog lika, omanji i punašan, ali krhka zdravlja. Tih, skroman i jako stidljiv, izbegavao je javnost, pa su ga stoga zvali Parthenias.

Vergilijev dodatak
Glavni članak: Vergilijev dodatak
Zbirka pesama poznata pod imenom Vergilijev dodatak (Appendix Vergiliana) sadrži niz različitih pesama, od kojih svaka predstavlja poseban problem u pogledu autentičnosti. Sitnice (Catalepton, grč. κατὰ λεπτόν = u sitno) je naslov zbirke četrnaest kratkih pesmica, od kojih peta i osma najverovatnije jesu zaista Vergilijeve, jer u njima ima autobiografskih crta. U jednoj se Vergilije oprašta od retorike i pesništva da bi se posvetio filozofiji pod vodstvom epikurejca Sirona, dok se u drugoj opisuje skromna Sironova vila. Obe su po tonu i obliku bliske Katulovom pesništvu, a to važi i za ostale pesme u ovoj zbirci.

Epilij Komarac (Culex) predstavlja helenističku pesničku igrariju (παίγνιον) punu sjajnog artizma. Pesma je puna mitološke učenosti, ali protkana draži koju joj daje lako parodični ton. Premda neki antički izvori ustvrđuju Vergilijevo autorstvo, način pisanja, struktura stiha te očigledna nastojanja da se podražava Verglije upućuju na to da joj je autor bio neki mlađi i vešti imitator.

Ciris (Ciris) je tipičan helenistički epilij sa čisto mitološkom tematikom. To je ljubavna povest Scile, kćerke kralja Nisa iz Megare, koja se zaljubila u neprijateljskog kralja Minoja pa je izdala domovinu. Mit se završava preobražajem (metamorfozom), omiljenim elementom helenističke poezije, tako što bogovi pretvaraju Scilu u neku morsku pticu zvanu ciris (grč. κεῖρις), a njenog oca Nisa u morskog orla (haliaetos). U ovoj etiološkoj pesmi ima elemenata preuzetih iz Lukrecija i Katula, pa i samoga Vergilija, pa nije verovatno da joj je autor Vergilije, a niti Kornelije Gal, na šta se takođe pomišljalo. Pravi joj je autor verovatno pripadao književnom krugu oko Mesale Korvina.

Pesma Kletve (Dirae) sastavljena je u heksametrima, a pomišlja se da ju je možda napisao učitelj neoterika Valerije Katon. Pesnik proklinje veterana kome je nakon građanskog rata dodeljeno njegovo imanje, a sam pesnik mora u progonstvo. Sa ovom pesmom spojena je pod istim naslovom i pesma koja ima drugačiju sadržinu i ton. Ta druga pesma je Lidija (Lidia), u kojoj pesnik tuguje za odsutnom draganom. I ovde je očigledna veza s neoteričkim pesništvom, ali je moguće i da su ove pesme napisala dva različita autora, a da su kasnije u rukopisima greškom spojene.

Elegija Krčmarica (Copa) mogla bi, sudeći po njenim visokim umetničkim kvalitetima, zaista biti Vergilijeva, ali o tome nemamo nikakvih pouzdanih dokaza. Pesma je hedonistički poziv na uživanje života, koji izgovara sirijska krčmarica koja mami pesmom i igrom goste u svoju krčmu realistički opisujući draži svoje gostionice.

Ajvar (Moretum) takođe odiše realizmom i uživanjem u finom i detaljnom opisu svakodnevnog života. Pesma se uglavnom karakteriše kao `idila`, u smislu realističkih Teokritovih `sličica` (εἰδύλλια) u kojima ima malo idealizovanja i romantike. Naziv pesme dolazi od neke salate, slične našem ajvaru, koju siromašni seljak priprema rano ujutro pred polazak u polje. Opis spremanja hleba i spravljanja te salate sadržina je gotovo cele pesme (123 heksametra).

Didaktična pesma u heksametrima pod naslovom Etna (Aetna) govori o vulkanskim pojavama. Kompozicija joj je prilično slaba, a u jeziku se mešaju arhaizmi s novim kovanicama. Stil je donekle blizak novom stilu Senekinog vremena. Autorstvo joj ostaje nepoznato, ali se zna to da je nastala u Neronovo doba, pre erupcije Vezuva 79. godine nove ere. Uostalom, već se u antici s razlogom sumnjalo u Vergilijevo autorstvo.

Pastirske pesme
Glavni članak: Bukolike
Mladalačke pesme Vergilijeve – sačuvane u Vergilijevom dodatku – pokazuju očigledan uticaj neoteričke poezije. Spoj tog aleksandrinizma i epikurejskog ideala o povučenom životu u prirodi odrazio se u prvom velikom pesničkom delu Vergilijevom – Pastirskim pesmama, nazvanim i Bukolike (Bucolica), a koje su kasnije u rukopisima nazvane još i Izabrane pesme (Eclogae, ukupno ih ima deset, nastale 42–39. god. st. e.). Kao obrazac za Pastirske pesme poslužile su Vergiliju idile Teokritove. Ponegde je Vergilije po dve ili tri teokritove pesme sastavljao u svoju jednu. Među eklogama ima nekoliko alegorija u kojima pesnik, u okviru idile, iskazuje zahvalnost caru Avgustu i drugim prijateljima, ili priča kakav događaj koji se na njih odnosi. Dijalozi i monolozi pastira, snažna osećajnost, plastičan jezik i skladni heksametarski stihovi ispunjavaju delo novim lirskim kvalitetom. Ekloge nisu samo imitiranje Teokrita: u njima je produbljeno osećanje prirode, a pejzaž i raspoloženje stapaju se u jednu celinu. Legendarna Arkadija predstavlja za pesnika beg i utočište mira od aktuelne stvarnosti i političkih previranja tih godina. Zato se u Pastirskim pesmama likovi iz mašte stapaju s likovima iz savremenog pesnikovog društva. Najznamenitije su četvrta i osma ekloga. U četvrtoj se proslavlja očekivano rođenje nekog božanskog deteta s kojim treba da otpočne novi zlatni vek: ova je pesma čuvena po tome što je u srednjem veku interpretirana kao mesijansko otkrovenje, zbog čega je Vergilije smatran svojevrsnim mistikom i čarobnjakom. U osmoj eklogi opisuje se ljubav neke ostavljene devojke, koja pokušava da čarolijama i vradžbinama svog dragoga vrati k sebi. Tu je Vergilije obradio poznati Teokritov mim Čarobnice.

Pesme o zemljoradnji
Glavni članak: Georgike
Pastirskim pesmama Vergilije je privukao Mecenatovu pažnju i pridružio se njegovom književnom krugu, u kojem će stvarati zajedno s Horacijem i Propercijem. Već sledeće svoje delo – Pesme o zemljoradnji ili Ratarske pesme, poznate i kao Georgike (Georgica, pisane 37–29. st. e.) – posvetio je Vergilije Mecenatu. To je didaktički ep u četiri knjige, u kome su obrađeni zemljoradnja, voćarstvo i ostalo drveće, stočarstvo i pčelarstvo. Četvrta knjiga imala je dva izdanja: u prvom se nalazila pohvala Vergilijevom prijatelju, pesniku Korneliju Galu, a u drugom izdanju – izdatom nakon što je Kornelije Gal pao u nemilost kod Avgusta – Vergilije je izostavio pohvalu Galu i umesto nje umetnuo mit o Aristeju, božanskom zaštitniku pčela. S Pastirskim pesmama i kasnijom Eneidom povezuje ovaj spev isti osnovni motiv ljubavi prema italskom tlu i rimskom narodu. I ovde preovlađuje ideja mira, ali ne više samo onoga arkadskog iz Pastirskih pesama, nego stvaralačkog mira i povratka prirodi, u kojoj treba trudbenički raditi. Vergilije je ovaj spev napisao na osnovu obimnih studija: od Grka čitao je Arata, Hesioda, Ksenofonta, Aristotela, Teokrita i mnoge druge, a od Rimljana upotrebio je Katona i Varona. Za stil i jezik obrazac mu je bio Lukrecijev spev O prirodi (De rerum natura). Pesme o zemljoradnji nesumnjivo su najbolji didaktički ep u celokupnoj antičkoj književnosti, ali je u njemu didaktičnost građe i obrade snažno potisnuta lirskim slikanjem prirode i ljubavi prema njoj. Elegancija izraza i izbrušenost heksametara, upletene epizode, birana igra živih i harmoničnih slika čine Georgike najsavršenijim delom Vergilijevim.

Eneida
Glavni članak: Eneida

Eneja beži dok Troja Gori, Federico Barocci, 1598, Galleria Borghese, Rim
Najvažnije i najveće delo Vergilijevo jeste Eneida, junački spev u dvanaest knjiga sa ukupno 9.896 heksametara, na kome je pesnik radio od 29. god. st. e. pa sve do svoje smrti. U spevu se opisuju događaji sa Enejom nakon propasti Troje, njegova lutanja, dolazak u Italiju, borbe u Laciju sa starosedeocima i rutulskim kraljem Turnom. Eneida je postala rimskim nacionalnim epom, ali ona je istovremeno i apoteoza carske julijevske porodice, koju je Vergilije preko Enejinog sina Askanija ili Jula vezao za Eneju i njenu majku Veneru....