ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1971.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Srpska književna zadruga, 1971.
XIII izdanje.
Prelepo izdanje.

„Antologiju novije srpske lirike“ sastavio je, i po svom ukusu stvorio, književni kritičar Bogdan Popović. Predgovor je napisan o Uskrsu 1911. godine. Kako je i sam urednik rekao „Antologija“ je sastavljena „od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim“. Bez obzira na književnu i kultirnu istoriju koja je iznedrila svoja pravila, urednik je birao pesme pema njihovoj lepoti. Tako nam je dao „zbirku cveća novije srpske lirike“.

Antologija je zbirka odabranih književnih dela ili odlomaka dela (proznih, ali češće stihova), svrstanih prema estetskim merilima priređivača antologije.

U „Antologiju“ su ušle sve one pesme kojima je pošlo za rukom da sve sitne „prevare“ budu zaboravljene i da čitalac bude savladan i pokoren konačnim uspehom pesme, da se osete stvarne lepote ritma. Prema Bogdanu Popoviću nema pravo dobrih pesnika, već samo dobrih pesama, „dobri pesnici se tako nazivaju samo po metonimiji“.

Antologije daju čitaocu dobro pesništvo, one najsavršenije primere pesama. Autor je govorio da, tek kada se izbace osrednje pesme iz izbirki pesama, možemo osetiti pravu čar čitajući jednu za drugom one koje su dobre. Nesumnjivo je da svaka pesma za sebe predstavlja „dragi kamen“, ali sastavljajući ovu Antologiju, urednik je na kraju, čitajući ih sve na jednom mestu, osetio posebnu čar svih pesama, iako su mu sve bile poznate i sve ih je više puta pročitao. To je zadovoljstvo koje nosi „Antologija“ sama po sebi, kao nekakvo društvo dobrih pesama.

U „Antologiju“ su ušle lirske pesme, one u kojim preovlađuje osećanje ili ga ima dovoljno u samoj pesmi da je razlikuje od opisnih, didaktičnih i pripovednih pesama, koje su hladnije i niže u tonu. Samim tim, balade, satirične, humoristične, političke i prigodne pesme, nisu ušle u zbirku. Iako su, pojedine Zmajeve pesme pune najčistijeg lirskog osećanja, nisu ušle u zbirku jer bi se time pokvario čist i visoki pesnički ton koji vlada u celokupnoj Antologiji.

Pod „novijom srpskom lirikom ˗ modernom“, kako stoji u pozivu Matice Hrvatske koja je počastvovala urednika, razumeo je svu poeziju od Branka Radičevića na ovamo. Branko Radičević je sa svojim „primitivnim“ pesništvom, svojim polu narodnim, polu umetničkim temama i dikcijom, započeo kolo pesnika oslanjajući se na narodno lirsko pesništvo. Za njim su se javili pesnici sa dubljim osećanjem, jačim temperamentom, raznovrsnijim temama, kao što su Đura Jakšić i Jovan Jovanović Zmaj. Za njima dolazi pesništvo u kojem preovlađuje mašta, Vojislav Ilić, da bi se posle javilo pesništvo s najvišim umetničkim oblikom i uglađenošću, s punom i razgranatom dikcijom, virtuozno pesništvo koje su doneli Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić i drugi.

Radičević je doneo strogo pravilan stih, najčešće kratak i bez „opkoračenja“, blizak narodnom, stih koji se postepeno razvija u besednički stih ˗ dvanaesterac. Među pravilne stihove počinju se mešati nepravilni, sve do raznorodnih stihova gde mešanje istih postaje pravilo. Tada se javlja uticaj stranih književnosti nemačke, ruske (Vojislav Ilić), francuske (Jovan Dučić, Milan Rakić), engleske (Svetislav Stefanović). Urednik u zbirku nije mogao uneti samo najnovije pesništvo, jer bi tako zbirka bila isuviše mala sveščica, bila bi siromašna ne samo po broju, već i po raznorodnosti. Tako posle ove, može biti sastavljena Antologija „moderne“ najnovije lirike, i prirodnije je da dođe nakon zbirke kao što je ova.

Osnovna merila po kojima su pesme birane su tri:

pesma mora imati emocije;
mora biti jasna;
mora biti cela lepa.

Iako znamo da ova pravila ne obuhvataju sve osobine koje čine lepu pesmu, oni jesu najčešća tri pravca u kojima pesnici greše. Ono delo koje ne budi lepe emocije i nije umetničko delo. Pesma može imati misli, originalnost, stil, snagu, ali ako nije zagrejana osećanjem, ona neće biti lepa pesma najvišeg reda. Pesma mora imati fini kvalitet emocije, fini kvalitet osećajnog tona. Osećanje peva najlepše lirske pesme, kada pri glasnom čitanju glas postaje mekši ili topliji, ne izveštačeno razmažen, pesma je zaista lepa.

Drugi uslov je da bude jasna, jasna u celini, s jasnom osnovnom mišlju i jasna u svojim delovima. Nejasnost ubija misao i ne dâ da se stvori utisak zbog kog je pesma zapravo pisana. Ona tako otaje čitaocu večita zagonetka. Jasnost doprinosi pozitivnoj lepoti dela, a od toga zavisi i celokupna snaga dela, snaga pesme koju će ona na kraju imati. Za „Antologiju“ su birane one pesme koje su jasne po onome što je pisac sam dao, a ne u saradnji sa čitaocem koji mora da se domišlja smislu pesme i tako postane saradnik pesnikov.

Treći uslov je da pesma mora biti cela lepa ili, prostije rečeno, da nema grešaka. U pesmi ne sme biti pojedinosti koje vređaju, kao što su slabi počeci i zavrpeci, slabi stuhovi. U njoj treba da je sve na istoj visini. Svejedno je da li greška leži u naivnosti misli, naivnosti oblika, pesma je pokvarena. Zbog toga je priličan broj pesama izostao iz ove „Antologije“, iako imaju lepih stihova i strofa, oštećenja i neskladnost su pesudile. Tako se može naći dosta lepih stihova van „Antologije“, ali ne i lepših pesma od onih koje su u njoj. Ovaj treći uslov zavisi od toga koliko je ukus pesnika i kritičara odnegovan i budan za pojedinačnu obradu umetničkog dela.

Urednik, sastavljajući zbirku, nije bio zauzet ni za jednu pesničku školu. Za njega nema starih i mladih. On zna da mladi drže da je sve dobro što je novo, ali on zna i to da su dobro i novo dva zasebna pojma. Simpatije urednika idu od najranijih i najprostijih pesmica kao što je „Ribarčeta san“, pa sve do Pandurovićeve „Svetkovine“. Isto tako, urednik se kreće i od prostonarodne Radičevićeve dikcije, do bogate umetničke dikcije Dučićeve. Urednik zna da je širi ukus pravedniji od uskoga i da u svakom umetničkom delu ima jedan deo opšte lepote. Svemu ovome on izriče stav „da pesma ima lepotu, iskru lepote, kratko i prosto: poeziju“ i drugim se obzirima nije rukovodio.

Urednik je pesnike čitao uvek s najvećom simpatijom i uvek sa željom da od svakoga pesnika unese u svoju zbirku što veći broj dobrih pesama. Od svake pesme ne mogu se sve vrline tražiti u istoj meri: od Radičevića se ne može tražiti da ima stil Dučićev… Neizbežno je bilo voditi računa u kom dobu su pesme nastale. U tim slučajevima urednikovo pravilo je bilo: samo onda kada za manu ima dovoljno naknade, drugim rečima, kada nedostatak nije veliki, a vrline jesu, samo je onda pesma mogla ući u „Antologiju“. To je pitanje estetičke ravnoteže i za nju uvek ostaje odgovoran sam urednik.

Postojale su mnoge zamke i urednik je morao biti savestan njih. Iako je skoro sve pesnike ove „Antologije“ lično poznavao, i polovina „Antologije“ je sastavljena od pesama tada živih pesnika, morao je biti objektivan što se tiče ličnosti jednog pesnika. Još jedna od zamki jesu lokalne predrasude, jer pitajući Srbe ko je po njima najbolji srpski liričar, Srbi iz Srbije odgovorili bi, Milorad Mitrović, Srbi iz Austrije, Mileta Jakšić, dok bi oni iz jugozapadnih krajeva rekli, Jovan Dučić. Urednik „Antologije“ bio je daleko od prostodušnog lokalnog rodoljublja.

Jedna posebna opasnost bila je ta što neke pesme pod naročitim uslovima i uglovima izgledaju lepše nego što su u stvari. Takve su, između ostalih, pesme sastavljene uz muziku. Pored ovoga, ocenjivaču mogu biti poznate okolnosti i lični doživljaji u kojima su pesnici ispevali svoje pesme. U tim slučajevima interes za pesmu može neprimetno porasti. Tako nam neke pesme u zasebnim zbirkama izgledaju lepe, međutim, prenete u „Antologiju“, među one lepše, one izgledaju slabe i tamne.

Jedan deo izbora ipak mora imati subjektivnosti. Ukus je rezultat ličnih iskustava i jasno je da se lična iskustva svih ljudi ne mogu poklapati. Urednik se nada da ipak nije uneo ništa što bi imalo čisto lične vrednosti za njega i da je dovoljno pažljivo radio da izbegne krupnije greške. Isto tako, govorio je da „nikome nije zabranjeno da sastavi novu Antologiju u koju će uneti pesme kojih u ovoj nema“.

Uredniku je bilo važno da se ne raziđe sa pesnicima, jer njihova je kompentencija van spora. Urednik sam snosi odgovornost za svoju „Antologiju“. Ne treba zaboraviti da svaki kritičar svojom ocenom ocenjuje na prvom mestu sebe. Ako mu je ocena pogrešna, on onda tako i sebe ocenjuje. Bitno je reći da urednik svojom „Antologijom“ ne daje ocene o vrednosti pojedinih pesnika, niti to čini rasporedom samih pesama, brojem unetih pesama nekog pesnika. Nekada je veća razlika između one najbolje pesme u „Antologiji“ i one najlošije u njoj, nego između onih koje nisu ušle u „Antologiju“ i najlošijih koje su u njoj. Isto tako neke pesme vrede kao deset drugih iz iste ove zbirke.

Način na koji su pesme u „Antologiji“ raspoređene potiče od toga da je urednik hteo da i sama „Antologija“ bude svojim sklopom umetnička, „da bude zaokrugljeno umetničko delo“, da se čita od početka do kraja onako kako je sastavljena. Od hronološkog reda zadržao je podelu na tri doba, a pesme je vezao u „neprekidnu melodiju“. Donekle je primer urednik našao u „Zlatnoj riznici engleske lirike“ od Polgreva. Pesme je birao po lepoti, a slagao ih je tako da izgleda kao da su birane radi skladnog slaganja.

Sam „tekst“ pesme, koji se tiče jetika, pravopisa, interpunkcije, urednik nije dovodio u pitanje. Iako su neki bili nekorektni, čak i aljkavi, pesnici za takve stvari imaju više osećaja. Ipak, neke očite greške i neispravnosti je udešavao. Urednik nije zbirku sastavljao samo zbog umetničkog uživanja koje ona treba da pruži čitaocu, on želi da „Antologija“ da svu korist koja se za vaspitanje ukusa i duše može očekivati od dobrog pesništva. Najširem krugu čitalaca treba davati samo ono što je nalepše „lepota je kao i istina: ona privlači k sebi čovekovo iskustvo“.

Za uvodnu pesmu urednik je stavio pesmu Jovana Dučića, nakon koje sledi „Prvo doba (posle 1840)“. U njemu se nalaze pesme Branka Radičevića, Nikole I Petrovića Njegoša, Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića, Milana Kujundžića Aberdara, Laze Kostića i Jovana Grčića Milenka. U „Drugo doba (posle 1830)“ ubačene su pesme Jovana Dučića, Milana Rakića, Alekse Šantića, Milete Jakšića, Vojislava Ilića, Milorada Mitrovića i Miloša Perovića. U „Trećem dobu (posle 1900)“ nalaze se pesme Miodraga Ćurčina, Božidara Nikolajeviča, Svetislava Stefanovića, Mirka Korolije, Dušana Simića, Velimira Rajića, Vojislava Ilića Mlađeg, Danice Marković, Stevana Lukovića, Veljka Petrovića, Sime Pandurovića, Dušana Srezojevića, Milete Jakšića čija pesma je i poslednja u zbirci i nosi naziv „Pesnik i pesma“.

„Antologija novije srpske lirike“ je prva u nizu dela iz srpske književnosti koju će Matica Hrvatska godišnje izdavati, kao što Srpska Književna Zadruga izdaje dela hrvatskih pisaca. Svrhu ovakvog unakrsnog publikovanja iskazao je Badalić, u predgovoru svojoj Antologiji „Pesma“ Sundečićevih, koju je takođe izdala Matica Hrvatska. Urednik ove „Antologije“, Bogdan Popović, se raduje što njegov rad počinje niz srpskih dela u izdanjima hrvatskim, i biće srećan ako ova knjižica nešto doprinese plemenitoj i kulturnoj svrsi kojoj je u prvom redu i namenjena.

Beleške o autoru

Bogdan Popović je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista. Rođen je u Beogradu 1863. godine.

Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine, postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Književnošću počinje da se bavi rano, još sa dvadeset godina. Najznačajnije je pokretanje časopisa „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. Pored časopisa Bogdan Popović je pokrenuo i stvaranje PEN kluba, Durštva za žive jezike i književnost. Bogdan je poznavao devet svetskih jezika. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ objavljenoj u Zgrebu 1911, a zatim u Beogradu 1912. godine, gde iznosi svoje stavove o pesništvu. Najviđe mu je zamerano što pojedine pesnike nije uvrstio u zbirku, a svakako je najpoznatiji Vladislav Petković Dis.

Objavio je i kritike „Ogledi iz književnosti i umetnosti I“ 1914. godine, „Ogledi iz književnosti i umetnosti II“ 1927. godine, „Bomarše“ 1925. godine, „Članci i predavanja o književnosti, umetnosti, jeziku i moralu“ 1932. godine.

Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Меđutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića.

Čuveni književni kritičar umro je 1944.godine. Bavio se i likovnom kritikom.

O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju „Bogdan Popović“.