Vanvremenska poezija prožeta duhom jedinstva srodnih duša, čija univerzalna vizija i vera u humanost nema granica. Tagore je voleo život u svim njegovim oblicima. Kao iskreni i pažljivi posmatrač prirode, on u svakoj njenoj manifestaciji prepoznaje istovetnost između apsolutnog i posebnog, između suštine svakog čoveka i suštine univerzuma. Osim što pokazuje kolika je njegova ljubav prema prirodi, jasno je i kolika je njegova ljubav prema ljudima i životu. I upravo ga je ta ljubav upoznala sa različitim osećanjima, iskazanim u raznim nijansama tuge i radosti, razočaranja i nade, strepnje i hrabrosti, nežnosti i naklonosti. Bogat evokacijama, jezik ovog indijskog pesnika dopire do nas kao eho najskrivenijih dubina duše. Dok mistični panteizam prožima svaku reč, harmonija caruje u pesmama obdarenim prefinjenom muzikalnošću: Tagore ima moć da svaki poetski element obavije posebnom aurom sugestije i suptilnom i neodoljivom čarolijom. „Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje? Ne mogu ti poslati nijedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore. Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu. U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta. U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra – šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta.“ „Jer proletnji dani opet idu; pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se ponovo vraća i rumeni na granama iz godine u godinu; tako se i ja možda rastah od tebe da se opet vratim.“