ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K7
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta!

Dilan Marlajs Tomas (Svonzi, 27. oktobar 1914 — Njujork, 9. novembar 1953) je bio velški pesnik i pisac.[1]

Živeći neurednim, boemskim životom, umro je u 39. godini života, za vreme turneje u Njujorku. Ostvarivši izvornu i impresivnu viziju nadrealizma, s doživljajima detinjstva u središtu, svojom lirikom zauzeo je jedno od prvih mesta u modernoj engleskoj poeziji.


’’Dilan Tomas se javio u engleskoj književnosti u trenutku kada je počelo razgraničavanje između poezije starih pesnika koji su još živeli i stvarali i poezije nove mlade generacije, koja je nastojala ne samo da unese nove elemente u literaturu već i da za sebe izvojuje priznanje pored čitavog niza imena koja su još uvek bila ovečana svetskom slavom. Umro je one iste 1953. godine, ne napunivši ni četrdesetu, kada je stari Volter de la Mer slavio osamdeseti rođendan – pesnik krajnje suprotan Tomasu i po temperamentu i po filozofiji i po tehnici. Tako su se susrele dve generacije pesnika: jedna nova, rastrzana, dinamična, i druga stara, mudra, staložena. Smrt Dilana tomasa, u neku ruku, simboliše erupciju moderne poetske strasti, koja se, poput zanosa romantičara devetanestog veka, spržila na vlastitoj vatri. Zato Tomasa mnogi nazivaju ’’modernim romantičarem’’ i pripadnikom ’’nove apokalipse’’, kako su nazivali grupu pesnika tridesetih godina koji su imali izvesnih dodirnih tačaka, iako nisu svesno izgrađivali nikakav program, a čak se mnogi od njih međusobno nisu ni poznavali. Zajednička odlika ovih pisaca, kako to ističe Džefri Mur, bila bi ’’interesovanje za reči kao takve, potenciranje poetskog ritma, vizija koja prevazilazi ali ne ignoriše svakodnevni život’’. Ipak, iz čitave grupe, Tomas se najviše izdvaja osobenošću. Od pesnika koji su na njega uticali spominju se Hopkins, Hart Krejn, Svinbern, Rembo i Fransis Tompson, a od romansijera Džejms Džojs i Henri Miler. Iako se, zaista, mogu naći mnoge sličnosti izeđu Tomasa i ovih stvaralaca, čini mi se da su na njega direktno uticali jedino Rembo, Džojs i francuski nadrealisti.

Dramatika Tomasove poezije proizilazi, ili se bar može dovesti u blisku vezu sa njim, iz ovakvog njegovog objašnjenja procesa stvaralaštva: ’’Ja dopuštam da se u meni stvori emotivna slika da bih tek onda u nju uneo intelektualnu ili kritičku snagu koju osećam. Dopuštam da nastala slika iznenadi drugu, koja joj se odmah suprotstavi i kroz taj sukob gradi treću sliku, iz čega, opet, nastaje četvrta. Najzad, dopuštam slikama da se sukobljavaju, naravno, u granicama koje sam odredio. Svaka slika nosi u sebi jezgro svog vlastitog uništenja i moj dijalektički metod stvaranja sastoji se u neprekidnom građenju i rušenju slika koje se iščaure iz centralnog jezgra, pri čemu je i ono samo konstruktivno i destruktivno u isti mah’’. Pored ovih gore istaknutih nadrealističkih obeležja Tomasove poezije i proze, mislim da je značajan Frojdov uticaj na ovog pisca i njegovo interesovanje za čovekov podsvesni život. Dilanovo traganje po mračnim, nedokučivim predelima ljudske psihe ostalo je njegova opsesija tokom celog života. Nastojeći da pesničkom intuicijom prodre u predele podsvesti i da otkrije složene procese duše, on je, kako sam kaže, bacao svetlost na ono što je u čoveku odveć dugo prikrivano tamom, pokušavajući da izvuče tajnu na čistu nagotu svetlosti. Tu su već očiti koreni Tomasovog simbolizma. On je umeo svoj lični doživljaj da objektivizira, generališe i da mu da smisao simbola. U toj sprezi konkretnog i opšteg, u toj njihovoj, reklo bi se, filmskoj izmeni i dinamici, nestaju granice jednog i drugog, i sve se sliva u celovit i jedinstven doživljaj. Retki su moderni pisci čiji je poetski svet toliko jedinstven i nepodeljen, uprkos unutrašnjem rascepu između osećanja i misli. Tomasova poetska dijalektika premošćuje rasekline koje dele emocije od intelekta, upravo se na tom kritičnom mestu obe poništavaju, gube snagu i donose mir. I kada Tomas kaže da proces stvaralaštva predstavlja „rasterivanje mraka i probijanje do svetlosti“, onda tu svetlost ne treba shvatati bukvalno kao optimizam, već kao jedno duševno stanje vrlo blisko nirvani, unutrašnjoj ravnoteži do koje pesnik dolazi uklapanjem svoje svesti u opšti filozofski sistem, u okviru kojeg emocije i nervne reakcije gube moć. Tragajući za vezom koja postoji između ljudskog bitisanja i prirodnih procesa, Tomas se približava eliotovskoj enigmi „rođenja, kopulacije i smrti“, i spušta se do, naizgled, banalne konstatacije da je „čovek, kao svaka životinja, deo prirode“. No, to je samo polazna tačka njegovog stremljenja ka „jezeru“ i dobro je što je u tolikoj meri fundamentalna. Postavivši se tako „na čvrste noge“, pesnik zaključuje da u životu imaju smisla jedino dve stvari: ljubav prema čoveku i religija. Ove dve kategorije imaju za Tomasa sasvim poseban smisao. Ljubav prema čoveku znači za njega, pre svega, prijateljstvo i razumevanje između dva bića, kao i adoraciju detinje čistote i naivnosti, zbog čega se on u svojim delima stalno vraća vizijama nevinog detinjstva. Religija je za Tomasa sinonim nadanja; to je, u isti mah, neki panteistički pesimizam i optimizam, to je verovanje u dobar krajnji ishod svega, čak i radovanje smrti, ne zbog toga što nas ona prebacuje u neki drugi svet („Posle prve smrti, druge više nema“ – uzvikuje on), već zbog toga što ona označava promenu i kraj nečega što bi postalo nesnošljivo kada bi bilo večno.

Tomasovi simboli više se poimaju indirektno, intuitivno, nego kao određene literarne metafore. To dolazi otuda što je on, kako to primećuje David Dajč, nastojao da odveć mnogo značenja kondenzuje na isuviše malom prostoru. Spender, takođe, smatra da su određeni problemi toliko obuzimali i rastrzali Tomasa, da je on često gubio kontrolu nad izrazom. Tomas, donekle, objašnjava uzroke i oblike tih svojih preokupacija, kada piše: „Ja u sebi nosim životinju, anđela i ludaka; moj problem je njihovo podjarmljivanje, njihovo rušenje, njihova pobuna; moj napor je da ih izrazim“. Tomas nije ulagao energiju da iznedri svoje unutarnje demone samo da bi ih se oslobodio, da bi ih izbacio iz sebe, već da tim pročišćavanjem svoje psihe pomogne i drugima, „budući da i drugi mogu izvući koristi, pa da uporede slične sukobe koje osećaju u sebi sa slikom psihičke borbe koju je izrazio pesnik“. Kada pesnik otkrije neku svoju preokupaciju, kada da oduška nekoj svojoj emociji, on se, u neku ruku, oslobodi, odvoji od nje. Eliot bi rekao da je to „bekstvo od emocije a ne davanje oduška emociji, bekstvo od individualnosti a ne izraz individualnosti“. Tomas ne beži od emocije koju izražava, iako se ona odvaja od njega; on koristi priliku što sada više nije u njenoj vlasti i nastoji da je celishodno iskoristi „za dobro i ljubav čoveka“, i još, poput onog čobanina koji se klanjao Mesecu i molio da mu čuva stado, dodaje: „Bio bih lud kada to ne bih činio!“

Henri Tris primećuje da je Tomas u svojoj biti poetski duh; romansijer je, kaže Tris, kao trkač na duge staze, a Tomas je imao daha za šprint na sto metara, i tu je uvek bio prvi ili među prvima! To je najočiglednije kada se čita njegova proza. To su pripovetke tipičnog liričara. I kada ima nečeg epskog u njima, to se ne javlja u širokom panoramskom razvijanju radnje već u nizu kratkih, trenutnih impresija. Najčešće su to vizije i žudnje za detinjstvom uokvirene romantičnim velškim pejzažem kao u priči „Pogled na more“, zatim tema sudara spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta kao u priči „Posle vašara“, fantasmagorična smeša stvarnosti i mašte u stilu Poa i Bodlera kao u „Posetiocu“, doživljaj straha i mistike („Neprijatelji“), analiza podsvesti potencirana gotskom atmosferom („Drvo“), strast, asocijacije, nadrealističke ideje („Mapa ljubavi“), delirijum svesti čiji je jedan trenutak razvučen do čitave vizije života („Miš i žena“), povezivanje običnog, svakodnevnog s neprirodnim i natprirodnim kao u „Pratiocima“. Sve ove pripovetke, koje se nalaze i u zbirci povodom koje pišem ove redove, karakteriše jedna opšta emotivna nota u kojoj ima i bola i zanosa, pa neće biti nimalo čudno ako se poneki čitalac zapita zbog čega je u knjigu unesen, inače vrlo duhovit, tomasov tekst „Kako postati pesnik“…