U ovoj testamentarnoj zbirci od šesnaest eseja V. G. Zebalda, jednog od najboljih i
najpronicljivijih autora našeg doba, prisutne su sve njegove prepoznatljive teme – moć
sećanja i lične istorije, veze između slika u umetnosti i života, prisustvo duhova u mestima i
predmetima.

Četiri odlomka odaju počast mediteranskom ostrvu Korzici, kroz elegično tekstualno
tkanje između prošlosti i sadašnjosti. U „Malom izletu u Ajačo“, Zebald obilazi Napoleonovo
rodno mesto i razmišlja o nagoveštajima budućnosti tog velikog čoveka u njegovom
detinjstvu.

Inspiriran italijanskim grobljem, „Campo Santo“ je sanjarija o smrti, koja polazi
od nečitkih natpisa, veličine i ukrasa nadgrobnih spomenika i razvija se sve do krvlju
natopljene legende o Svetom Julijanu.

Zebald takođe ispituje kako dela Gintera Grasa i Hajnriha Bela otkrivaju „ozbiljne i
trajne deformacije u emocionalnom životu“ posleratnih Nemaca, kako se Kafkino zanimanje
za prisustvo duhova među smrtnicima odražava i u Zebaldovom pismu, te kako književnost
može predstavljati pokušaj restitucije za nepravde stvarnog sveta.

Vrtoglav u svojoj erudiciji, dostupan u dubokoj emociji, Campo Santo potvrđuje
Zebaldovo mesto pored Prusta i Nabokova, velikih pisaca koji opažaju nevidljive veze što
određuju naše živote.

„Da li je književna veličina i dalje moguća? Kako bi uzvišeni književni poduhvat
trebalo da izgleda? Jedan od retkih odgovora predstavlja delo V. G. Zebalda.“

Susan Sontag

„Ako ste mislili da je književni modernizam mrtav, varate se. Duh majstora kao što
su Kafka i Borhes živi u [delu] V. G. Zebalda.“

Wall Street Journal

REČ UREDNIKA

Campo santo je zbirka proze V. G. Zebalda koji je život izgubio u saobraćajnoj nesreći 14. decembra 2001. Neposredno pre toga objavljen je njegov roman Austerlic, a Zebald u tom trenutku još uvek nije počeo da radi na nekoj novoj knjizi. Postojalo je, doduše, jedno delo koje je ostalo nedovršeno: sredinom devedesetih, nakon objavljivanja Saturnovih prstenova (1995), Zebald je počeo da piše knjigu o Korzici, ali ju je onda stavio na stranu jer se okrenuo pisanju eseja i radu na Austerlicu.

Delovi tog korzičkog projekta od 1996. objavljivani su kao zasebni tekstovi na različitim mestima; jedan duži odlomak Zebald je 2000. godine iskoristio u svom obraćanju povodom književne nagrade „Hajnrih Hajne“ koju dodeljuje grad Diseldorf. Tekstovi su prvi put sabrani u ovoj knjizi i uređeni prema sledećem rasporedu: Mali izlet u Ajačo („…tokom dvonedeljnog odmora na Korzici“), Campo santo („Dan nakon što sam stigao u Pjanu…“), Alpi u moru („…jednog popodneva dok sam sedeo pored prozora u svojoj hotelskoj sobi“) i na kraju minijatura La cour de l’ancienne école.

Četiri pojedinačna teksta o Korzici zajedno čine jedan ipak nepotpun spektar koji ne može dokraja da predoči svu slikovitost nedovršene knjige, ali ovako sabrani zasebni delovi svakako se pojavljuju u novom svetlu i obasjavaju jedni druge. U Zebaldovoj zaostavštini, koja još uvek nije u potpunosti proučena i sređena, nema drugih književnih radova iz poslednjeg perioda stvaralaštva. Korzički projekt je poslednje, nezavršeno delo pisca čiji se život prerano okončao.

Drugi deo ove knjige pokazuje drugu piščevu stranu: Zebalda esejistu i kritičara. Dve zbirke eseja o austrijskoj književnosti, Opis nesreće [Die Beschreibung des Unglücks] (1985) i Jeziva domovina [Unheimliche Heimat] (1991), već su objavljene na nemačkom jeziku. Tu su i nešto kasnije napisane knjige Konak u seoskoj kući [Logis in einem Landhaus] (1998) i Vazdušni rat i književnost [Luftkrieg und Literatur] (1999), uz jedan esej o Alfredu Anderšu, koji je izazvao mnogo kontroverzi. Razvoj, koji je očit u ovim knjigama, odražava se i u trinaest hronološki poređanih eseja ove knjige.

Ovi eseji su prethodno bili objavljivani u naučnoj periodici, književnim časopisima i kao feljtoni, a sada su prvi put objavljeni kao zasebna knjiga. Rani naučni tekstovi – onaj najstariji, o Handkeovoj drami Kaspar, napisan je 1975 – nagoveštavaju Zebaldovo interesovanje za pisce (Peter Vajs, Žan Ameri) i teme (uništenje, tugovanje i sećanje), kojima će uvek iznova da se bavi u svom književnom radu, i koji će omogućiti da se prepozna razvoj njegove stilske individualnosti.

Tek kasniji eseji – o Ernstu Herbeku, Vladimiru Nabokovu, Francu Kafki, Janu Peteru Tripu i Brusu Četvinu – koji nastaju od devedesetih godina, istovremeno sa Zebaldovim proznim delima Vrtoglavica, Iseljenici, Saturnovi prstenovi i Austerlic, konačno će se osloboditi fusnota, zbaciti balast naučnih referenci i umesto toga naglasiti tipično zebaldovski ton.

U esejima Moments musicaux i Pokušaj restitucije, koje je iskoristio kao svoje govore prilikom otvaranja Operskog festivala u Minhenu i štutgartskog Literaturhausa 2001. godine, esejista se više ne može razlikovati od pisca.

U svom pisanju Zebald konačno ostvaruje ono što je izjavio u intervjuu sa Zigrid Lefler još 1993. godine: „Moj medijum je proza, a ne roman.“ Na kraju ove knjige nalazi se Zebaldov govor povodom prijema u članstvo Nemačke akademije za jezik i pesništvo. Tu nam govori o svom snu u kome je i on, kao nekada i Johan Peter Hebel, „razotkriven kao izdajnik svoje zemlje i prevarant“, te da zbog takvih zebnji, kako kaže, prijem u Akademiju smatra kao „neočekivanu potvrdu legitimiteta“.

Jedan drugi, možda ne tako neočekivan i svakako ništa manje častan oblik legitimnosti je prihvatanje Zebaldovih knjiga među širokim krugom čitalaca, kao i ozbiljnost s kojom se pristupa raspravi o njegovoj misli.

Sven Majer

BELEŠKA O AUTORU

G. Zebald (Winfried Georg Sebald; 1944, Vertah, Nemačka – 2001, Norfok, Engleska), studirao je nemački jezik i književnost u Frajburgu i Mančesteru. Od 1970. predavao je na Univerzitetu Istočne Anglije u Noriču u Engleskoj. Profesor evropske književnosti postao je 1987. godine.

Od 1989. do 1994. bio je prvi upravnik Britanskog centra za književno prevođenje. Najvažnija dela su mu Schwindel. Gefühle (1990; hrv. prevod Vrtoglavica, „Vuković & Runjić“, Zagreb, 2011), Die Ausgewanderten (1992; srp. prevod Iseljenici, „Paideia“, Beograd, 2011), Die Ringe des Saturn. Eine englische Wallfahrt (1995; srp. prevod Saturnovi prstenovi, „Plato“, Beograd, 2006), te posthumno objavljeni Austerlitz (2001; srp. prevod Austerlic, „Paideia“, Beograd, 2009).

Dobitnik je brojnih nagrada, uključujući književnu nagradu za fikciju Los Anđeles tajmsa, Berlinsku književnu nagradu, Nagradu „Literatur Nord“, Nagradu „Hajnrih Bel“ grada Kelna, Hajneovu nagradu i Bremensku književnu nagradu. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. U martu 2002. posthumno mu je dodeljena Nagrada Nacionalnog udruženja književnih kritičara.

BELEŠKA O PREVODITELJKI

Sanja Karanović (1973, Bačka Palanka), diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za nemački jezik i književnost. Za prevod romana Korektura Tomasa Bernharda dobila je Nagradu „Miloš N. Đurić“ (2017). Radi kao profesor nemačkog jezika i bavi se prevođenjem.