ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: K59
Jezik: Srpski

U dobrom stanju!

VETAR SA FUDŽIJAME , Macuo Bašo , Glas Banjaluka 1978 , mek povez, format 14 x 24 cm , zaštitni omot, latinica, 125 strana , ilustrovano


Macuo Bašo (jap. 松尾芭蕉; rođen 1644. u Uenu; umro 24. novembra 1694. u Osaki), rođen kao Macuo Munefusa,[2][3] je bio poznati japanski pesnik Edo perioda. Bio je osnivač japanskog pesničkog stila Haiku i važi kao jedan od najboljih pisaca tog stila.

Tokom svog života, Bašo je bio poznat po svojim radovima na kolaborativnoj hajkaj no renga formi; danas, nakon nekoliko vekova komentara, on se smatra najvećim majstorom haikua (koji se u njegove vreme nazivao hoku). Macuo Bašova poezija je međunarodno renomirana; a u Japanu mnoge od njegovih poema su reprodukovane na monumentima i tradicionalnim lokacijama. Mada je Bašo opravdano slavan na Zapadu zbog svog hokua, po njegovom mišljenju njegov najbolji rad je bio u predvođenju i učestvovanju u renkua. Citira se kako kaže, „Mnogi od mojih sledbenika mogu da pišu hoku jednako dobro kao i ja. Gde ja zaista pokazujem ko sam je u povezivanju hajkaj stihova.“[4]

Bašo se počeo baviti pezijom u mladosti, i nakon što se integrisao u intelektualnu scenu Eda (modernog Tokija) on je brzo postao dobro širom Japana. On se izdržavao radeći kao učitelj; ali se nakon nekog vremena odrekao društvenog, urbanog života književnih krugova i bio je sklon lutanju po celoj zemlji, idući ka zapadu, istoku i daleko u severnu divljinu u potrazi za inspiracijom za pisanje. Njegove pesme su pod uticajem njegovog ličnog iskustva sveta koji ga je okruživao, često inkapsulirajući osećaj scene u nekoliko jednostavnih elemenata.

Bašo je rođen 1644. godine, u blizini Uenu, u provinciji Iga.[5] Pretpostavlja se da je njegov otac bio nisko rangirajući samuraj, što je predispoziralo Baša za vojnu karijeru, ali bi mu to pružilo male šanse za vođenje značajnog života. Njegovi biografi tradicionalno tvrde da je on radio u kuhinjama.[6] Međutim, kao dete, Bašo je postao sluga Toda Jošitada (藤堂 良忠). Njih dvoje su bili zainteresovani za hajkaj no renga, formu kolaborativne poetske kompozicije.[7] Sekvenca je započeta stihom u 5-7-5 mora formatu; taj stih je nazvan hoku, a nekoliko vekova kasnije je preimenovan u hajku, kad je predstavljen kao samostalni rad. Hoku stihovima su sledeli srodni 7-7 mora stihovi jednog drugog pesnika. Bašo i Jošitada su dali sebi haigō (俳号), ili hajkaj književne pseudonime; Bašov pseudonim je bio Sōbō (宗房), što je jednostavno bilo kandži (sino-japansko čitanje) njegovog imena, „Munefusa (宗房)“. Godine 1662. je prva Bašova poema objavljena.

Godine 1665. Bašo i Jošitada su zajedno sa nekim poznaniicma sastavili hjakuin, ili renku sa sto stihova. Godine 1666. je usled Jošitadine iznenadne smrti Bašov mirni život sluge završen. Nisu sačuvani rekordi o njegovom životu iz tog doba, ali se smatra da je Bašo odustao od mogućnosti sticanja samurajskog statusa i da je napustio kuću.[8] Biografi su predložili razne razloge i odredišta, uključujući mogućnost afere između Baša i Šinto monahinje zvane Jutej (寿貞), što verovatno nije tačno.[9] Bašove lične reference na ovaj period su nejasne; on se prisećao da je „jedno vreme želeo da ima zvaničnu poziciju sa vlasništvom nad zemljištem“, i da je „bilo vreme kada je bio fasciniran načinima homoseksualne ljubavi“, mada nema indikacije da li se to odnosi na stvarne ili fikcione opsesije.[10] On nije bio siguran da li želi da se potpuno posveti poeziji; po njegovim sopstvenim rečima, „alternative su se borile na mom umu i činile moj život nemirnim“.[11] Moguće je da je njegova neodlučnost proisticala iz ondašnjeg relativno niskog statusa renga i hajkaja bez renga, što su bile prevashodno društvene aktivnosti, a ne ozbiljni umetnički poduhvati.[12] U svakom slučaju, njegove poeme su nastavile da se objavljuju u antologijama iz 1667, 1669, i 1671, i on je objavio kompilaciju svojih radova i radova drugih authora Teitoku škole, Igra morskih školjki (貝おほひ Kai Ōi), 1672. godine.[5] U proleće te godine on se preselio u Edo, da dalje studira poeziju.[13]

Sticanje slave

Bašo se sreće sa ratarima koji slave srednje jesenji festival meseca. Slika je preuzeta iz Jošitošijevog dela Hundred Aspects of the Moon. Haiku glasi: „Od polumeseca, Ja sam čikao na ovo veče.“
U modernim književnim krugovima Nihonbašija, Bašova poezija je brzo prihvaćena zbog njene jednostavnosti i prirodnog stila. Godine 1674. on je bio primljen u unutrašnji krug hajkaj profesije, prijemom tajnih učenja iz Kitamura Kigina (1624–1705).[6] On je napisao ovaj hoku kao lažno odavanje poštovanja Šogunu:

甲比丹もつくばはせけり君が春 kapitan mo / tsukubawasekeri / kimi ga haru
Holanđani, takođe, / kleknite pred Njegovim gospodstvom / pokorite se njegovoj vladavina. [1678]

Kad je Nišijama Sojn, osnivač i vođa Danrinske škole hajkaja, došao u Edo iz Osake 1675. godine, Bašo je bio među pesnicima koji su pozvani da komponuju sa njim.[14] Tom prilikom je on stavio veoma dobar utisak, i do 1680. je radio s punim radnim vremenom podučavajući u dvadeset disciplina. On je objavio Najbolje poeme tosejevih dvadeset disciplina (桃青門弟独吟二十歌仙 Tōsei-montei Dokugin-Nijukasen), čime je ukazivao na njihovu vezu sa tosejevim talentom. Te zime, on je preduzeo iznenađujući korak prelazeći preko reke i idući do Fukagave, izlazeći iz očiju javnosti i stupajući u povučeniji život.[15] Njegove discipline su mu pomogle da izgradi seosku kolibu i da zasadi stabla banana (芭蕉 bashō) u dvorištu, čime je Bašo stvorio novi hajgo i svoj prvi permanentni dom. On je veoma je cenio svoju plantažu banana, i nije mu bilo po volji da vidi miskantus travu Fukagavskih meštana pored nje:

ばしょう植ゑてまづ憎む荻の二葉哉 bashō uete / mazu nikumu ogi no / futaba kana
pored moje nove plantaže banana / prvi znak nečega što ja mrhim / miskantusni pupoljci! [1680]

Uprkos njegovog uspeha, Bašo je bio nezadovoljan i usamljen. On je počeo da praktikuje Zen meditaciju, ali se stiče utisak da ga to nije smirilo.[16] U zimu 1682. njegova koliba je izgorela, a ubrzo nakon toga, početkom 1683. je njegova majka umrla. On je putovao do Jamure, gde je boravio kod prijatelja. U zimu 1683. njegova disciplina mu je dala drugu kolibu u Edu, ali se njegov duh nije popravio. Godine 1684. njegov sledbenik Takaraj Kikaku je objavio kompilaciju njegovih dela i radova drugih pesnika, Smeđurani kesteni (虚栗 Minashiguri).[17] Kasnije te godine on je napustio Edo i otišao na prvi od svoja četiri glavna lutanja.[18]

Bašo je putovao sam, duž utabanih staza, drugim rečima, na Edoškim rutama pet, koje su u srednjovekovnom Japanu smatrane izuzetno opasnim; i u početku je Bašo očekivao da će jednostavno umreti u nekoj pustoši, ili da će ga ubiti banditi. Međutim, kako je njegov put napredovao, njegovo raspoloženje se popravljalo, i on se počeo osećati udobno na putu. Bašo je upoznao mnoge prijatelje i počeo je da uživa u promenljivim pejzažima i godišnjim dobima.[19] Njegove poeme su poprimile manje introspektivan i više upečatljiv ton dok je posmatrao svet oko sebe:

馬をさへながむる雪の朝哉 uma wo sae / nagamuru yuki no / ashita kana
čak i konj / privlači moju pažnju — na ovoj / snežnoj sutrašnjici [1684]

Put ga je odveo od Eda do planine Fudži, Uena, i Kjota.[20] On je upoznao nekoliko pesnika koji su nazivali sebe njegovim sledbenicima i tražili njegov savet; on im je rakao da zanemare savremeni stil iz Eda, pa čak i samo njegovo delo Smeđurani kesteni, rekavši da ono sadrži „mnoge stihove koji nisu vredni raspravljanja“.[21] Bašo se vratio u Edo u leto 1685, dozvoljavajući sebi vremena na putu da napišete više hoku radova i da komentariše svoj sopstveni život:

年暮ぬ笠きて草鞋はきながら toshi kurenu / kasa kite waraji / hakinagara
još jedna godina je prošla / putnička senka je na mojoj glavi, / slamne sandale na mojim stopalama [1685]

Kad se Bašo vratio u Edo on je dragovoljno nastavio sa svojim poslom kao učitelj poezije u svojoj bashō kolibi, mada je privatno već pravio planove za još jedno putovanje.[22] Poeme sa njegovog putovanja su objavljene kao Svedočanstvo o izlaganju poljima (野ざらし紀行 Nozarashi kikō). Tokom početka 1686. godine on je komponovao jedan od svojih najbolje zapamćenih hajka:

古池や蛙飛びこむ水の音 furu ike ya / kawazu tobikomu / mizu no oto
drevna bara / žaba skače u nju / voda se zapljuskuje [1686]

Istoričari smatraju da je ova poema odmah postala slavna: u aprilu, pisnici iz Eda su se sakupili kod bašove kolibe za „hajkaj no renga“ takmičenje na temu žaba, za koji se smatra da je bio vid odavanja poštovanja Bašovom hoku, koji je stavljen na vrh kompilacije.[23] Bašo se zadržao u Edu, nastavljajući da predaje i održava takmičenja, osim ekskurzije u jesen 1687. godine kad je putovao do ruralne oblasti radi posmatranja meseca, i dužeg putovanja 1688. godine kad se vratio u Ueno da proslavi lunarnu novu godinu. Kući u Edu, Bašo je ponekad postajao povučen: on se kretao u ciklusima od odbijanja posetilaca njegove kolibe, do uživanja u njihovom društvu.[24] Istovremeno, on je uživao svoj život i imao je suptilan smisao za humor, što je izraženo u njegovom hoku:

いざさらば雪見にころぶ所迄 iza saraba / yukimi ni korobu / tokoromade
dobro, hajdemo sada napolje / da uživamo u snegu ... dok se / ja ne okliznem i padnem! [1688]

Oku no Hosomiči
Glavni članak: Oku no Hosomiči

Statua kojom se komemoriše dolazak Macua Baša na Okagi
Bašovo privatno planiranje za još jedno dugo putovanje, koje će biti opisano u njegovom remegdelu Oku no Hosomiči, ili Uski put na duboki sever, kulminiralo je 16. maja 1689. (Jajoj 27, genroku 2), kad je napustio Edo sa svojim studentom i šegrtom Kavajom Sorom (河合 曾良) pošavši na putovanje u severne provincije Honša. Bašo i Sora išli su na sever do Hirajdzumija, koji su dosegli 29. juna. Oni su zatim hodali do zapadne strane ostrva, obilazeći Kisakatu 30. jula, i počeli su da se vraćaju laganim hodom duž obale. Tokom tog putovanja koje je trajalo 150 dana Baše je ukupno prešao 600 ria (2.400 km) kroz severoistočna područja of Honšua, vraćajući se u Edo krajem 1691.[25]

Do vremena kad je Bašo dosegao do Ogakija u prefekturi Gifu, on je kompletirao dnevnik svog putovanja. Nakon toga ga je uređivao i redigovao tokom sledeće tri godine, pišući finalnu verziju 1694. godine kao Uski put u unutrašnjost (奥の細道 Oku no Hosomiči). Prvo izdanje je objavljeno posthumno 1702. godine.[26] Ono je doživelo neposredan komercijalni uspeh, a mnogi drugi putujući pesnici su sledili tragom njegovog putovanja.[5] To se često smatra njegovim najfinijim dostignućem, koje sadrži hoku poput:

荒海や佐渡によこたふ天河 araumi ya / Sado ni yokotau / amanogawa
nemirno more / koje se proteže prema Sadu / Mlečni put [1689]