ISTORIJA U SAMOM JEZGRU JEZIKA
Ćutanja iz Gore Mirka Demića prvi su deo petoknjižja u kome slede već objavljene knjige: Molski akordi
(2008, 2009, „Andrićeva nagrada“), Ataka na Itaku (2015), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010, nagrada
„Dejan Medaković“) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).
Petrova gora je glavni junak ove fantazmagorije, kako mitska tako i stvarna, čija se istorija prati od
predrimskog i rimskog doba, sve do savremenosti. Raspliću se predanja o njenom postanju i poreklu
imena, uz narodnu pesmu o nastanku i nestanku Petrove gore.
Roman pratimo kroz svesti tri pripovedača: Leša Samouka, poslednjeg krajiškog proroka, čiji glas
istovremeno i otvara i zatvara ne samo svako poglavlje već i čitavo petoknjižje svojevrsnim „Epilogom
koji je na početku“; upraviteljku sanatorijuma, koja progovara u „Prologu, koji je na kraju“; i naratora
centralne priče.
U Ćutanjima iz Gore mešaju se beskonačne polemike Adama i Adame, prvih ljudi, glasovi vrhovne
sveštenice Kolapljana i rimskog legionara, glasovi ruke i glasovi pepela, ispovesti duša i ispovesti tela,
braće i razbraće, političkih protivnika i koalicionih saboraca, svedočanstva patrijarhove glave i
patrijarhovog trupa, Nikog i ničega i Nekog i nečega, Duše i tela, Petra i Pavla, večne polemike igumana i
kralja…

Dva ugaona stuba ove priče čine dva stvarna i mitska Petra; jedan je Petar Svačić, poslednji hrvatski kralj,
po kojem je, prema hrvatskoj verziji, Petrova gora i dobila ime, dok se druga, srpska verzija, za
rodonačelnika poziva na kaluđera Petra, tvorca života. Obojici je zajednički grob – Petrova gora.
Miting iz 1990. godine održan na Petrovoj gori,  nije pustio duhove iz boce, već duhove mrtvih iz Gore,
nagoveštavajući neizvesnu budućnost živih, što se pokazalo u knjigama koje iza Ćutanja iz Gore slede.