Godina izdanja: ostalo
ISBN: ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Antarкtik Četvrti rajh – Baza 211 je isključivo plod piščeve mašte.
U njemu je sve izmišljeno osim:
– Događaja
– Datuma kada su se isti desili
– Naziva geografskih mesta i predela
– Imena i prezimena pojedinih likova
Antarкtik Četvrti rajh – Baza 211

Zato se Vilhelm Šulc (Wilhelm Schultze) danas zadržao malo duže, u razgovoru sa Norvežanima, iz njima najbliže polarne stanice. Nije žurio sa povratkom u bazu jer je imao samo stotinak kilometara leta. U nabavku je ovog puta krenuo sam jer su naručili samo merne instrumente, malih dimenzija, koje je mogao da utovari bez ičije pomoći. Pogled mu se zaustavi na fotografiji koja je stajala pored komandne table. Sa nje su se smešila lica njegovih najvoljenijih: supruge Fride, kćerke Marte i sina mezimca Hermana. – Baš sam vas se uželeo – progovori i pomilova fotografiju. Ta slika grejala ga je u ovim hladnim polarnim predelima. Misao mu ode na još jednu osobu koju je neizmerno voleo: majku Helgu. Osmehnu se pri pomisli na nju, ali na kratko jer se odmah i prisetio njenog teškog života. Nakon što su njenog muža, Vilhelmovog oca, proglasili nestalim 1945. godine, ona se preudala za Helmuta Šulca, Kanađanina nemačkog porekla. Samo iz jednog razloga, da svome sinu pruži budućnost i to daleko od zemlje u kojoj je rođen. Pobegla je iz Nemačke samo zbog jednog greha koji je nosila – što je bila udata za vojnika Vermahta. Nije htela da prihvati kolektivnu krivicu koja im je nametana a znala je da njen muž, iako vojnik, nije učinio ništa nečasno. Kasnije su saznali da njegovog imena nije bilo ni na jednom spisku optuženih za ratne zločine ali tada su već živeli u Kanadi. Majka se od dolaska u Kanadu uvek izjašnjavala kao Kanađanka, kao da se stidela svog nemačkog porekla. Vilhelm se setio i njenih priča, o tom periodu života, koje mu je kazala tek kad je postao punoletan. Nikada nije mogla da shvati njene sugrađane koji govorili da su počeli da se osećaju kao pravi Nemci – tek kad je Nemačka potpuno uništena.
– Pa što su ćutali do tada – govorila je – što nisu podigli glas protiv Hitlera, nego su tek sada pravi Nemci. Što nisu tada bili, nego su čekali da se sve uništi? Pa nek i sada makar ćute o tome.
Vilhelm je dosta čitao o tom suludom vremenu Drugog svetskog rata, pokušavajući da odgonetne zašto je bilo tako. Shvatio je da je najveća pobeda Hitlerove politike bila ta što je uspeo da kod svojih protivnika stvori utisak da nema razlike između Nemaca i nacista. U to vreme saveznicima si mogao da dokažeš da si antinacista samo ako bi te nacisti ubili – pomisli Vilhelm. Čudila su ga i mnoga dešavanja pre samog izbijanja rata koja nije mogao da objasni. Naročito kad je u nekim novinama iz tog vremena pročitao da je 1938. čuveni magazin „Tajm“, Hitlera proglasio „čovekom godine“ . Svaka od, kasnije sukobljenih, zemalja gledala je svoje interese i zatvarala oči pred istinom koja se odigravala pred njihovim očima. Kao da su se pravili da ne vide šta se dešava i čemu to vodi. Vilhelmu je žao što nikada nije razgovarao sa nekim od očevih saboraca na temu rata. Oni, koje je poznavala njegova majka, nisu hteli da o tome pričaju.
Izgleda da ratnicima svako podsećanje na rat čini da isti još traje – pomisli Vilhelm – Zato preživeli borci ne vole da se sećaju rata. Mrtvima je svejedno. O ratu pričaju oni koji ga nisu doživeli, bar ne na prvim linijama fronta. I pobednici.