Godina : 1941 - 1950.
Detaljno stanje: Dobro
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

12. septembra 1944. godine tačno u 12 časova preko radio Londona narodu Jugoslavije obratio se Nj. V. Kralj Petar II Karađorđević koji je u veoma emotivnom govoru kao vrhovni komandant JVuO “naredio” svim pripadnicima te armije da se stave pod komandu NOV-a i Josipa Broza Tita.
Ipak, u jednom avgustovskom broju okupacionog dnevnika Novo Vreme pojavio se clanak pod nazivom: “General Mihajlovic smenjen” gde dopisnistvo iz Ciriha javlja da Rajter (Rojter) saopstava kako je kraljevim ukazom smenjen Draza Mihajlovic sa polozaja vrhovnog zapovednika te da se ukazom raspusta Jugoslovenska vojska u Otadzbini kao i to da se ukida ukaz od 10. juna 1942. godine kojim je Draza bio postavljen za glavnog komandanta jugoslovenskih borbenih jedinica. Clanak takodje navodi da je Subasiceva vlada Titu predala jugoslovensko zlato uz jos nekoliko interesantnih podataka. U tekstu se dalje navodi: “Sada je sve preneto na Tita…”
Kraljev septembarski govor na radiju izazvao je različite reakcije među srpskim političarima u emigraciji, kao i u zemlji a reakcija Mihajlovicevog okruzenja bila je, navodno, sledeca: “Najteži udar naneo nam je naš kralj u čije smo se ime zaklinjali. Mi za kralja, kralj za Tita, šta će biti Bog te pita.”
Broj na dve strane od istorijskog znacaja jer drugih javnih zapisa iz tog vremena o ovoj odluci nema osim radio govora. Datumi na fotografiji su cenzurisani zbog eksluzivnosti.

Trivia:

Efekti kraljevog govora brzo su relativizovani, jer ono što je rečeno nije zadovoljilo, onoga kome je namenjeno, Tita. U prethodnim dogovorima on je tražio da pisanje nacrta proklamacije bude stvar same jugoslovenske vlade, odnosno Šubašića; zatim je postavljao razne uslove u pogledu njenog sadržaja: da kralj naredi pripadnicima Kraljevske vojske da se pridruže partizanskoj vojsci, a ako to ne učine, biće demobilisani i poslati u izbegličke logore, štaviše, neće im se dozvoliti da se posle rata vrate u zemlju. Načelno, nema ništa protiv da oni koji se pridruže partizanima nose kraljevske oznake, kokarde, ali on smatra da bi se kokarda mogla smatrati provokacijom, koja bi mogla da izazove incidente.

Tito je, takođe, zahtevao da operacije snaga Kraljevske mornarice budu pod njegovom `direktnom komandom`. Pošto ništa od svega toga nije ušlo u proklamaciju, Tito je, jednostavno, ignorisao kraljevo istupanje na radiju. Nedelju dana iza toga, on je tajno napustio Vis, ostavivši stražare ispred svog prebivališta, da bi, bar za neko vreme, prikrio svoj odlazak. Ruskim avionom odleteo je za Krajovu, gde je razgovarao sa tamošnjim predstavnicima komande sovjetskih trupa o uslovima zajedničkih operacija u Jugoslaviji, a zatim je, 21. septembra, otputovao u Moskvu.

U raspravi o unutrašnjim jugoslovenskim pitanjima, Staljin je izjavio da on nema ništa protiv kralja Petra i stvarno bi mu želeo pomoći, mada Tito smatra da se kralj Petar toliko poistovećuje sa Srbima, da bi Hrvati i Slovenci odbili sarađivati. Staljin takođe ima utisak da je kralj Petar `nedelotvoran`. Čerčil je onda primetio da je on mlad, tek ima 21. godinu, a kada je Staljin odvratio kako je Petar Veliki sa 17 godina vladao Rusijom, Idn je dobacio da se razgovara o `Petru Malom`.

Razgovori Staljin-Tito ticali su se operacija sovjetskih trupa u Jugoslaviji, pitanja odnosa prema jugoslovenskoj vladi i kralju. Staljin, s kojim se, inače, prvi put susreo, uveravao ga je da treba da vrati kralja Petra na presto: Ne morate ga primiti za sva vremena. Privremeno, pa mu posle udarite, u zgodnom trenutku, nož u leđa. Tito se tome protivio i zauzeo čvrst stav da su za njega svi buržoaski političari u Srbiji `izdajnici i podlaci`, a dinastija Karađorđević `omražena u narodu`. A za Engleze je rekao da bi im, ukoliko bi se silom iskrcali u Jugoslaviju, pružio `odlučan otpor`, što se Staljinu najviše svidelo.

Britanske zvaničnike uznemirili su Titov potajni odlazak sa Visa i njegovi razgovori u Moskvi, o čemu su tek kasnije saznali. Sa osećanjem nemoći da utiču na takav tok događaja, koji se odvijaju bez njihove kontrole, našli su jedino rešenje da ispitaju kakav je stav Sovjeta. Glavna pitanja u raspravi na sastanku sovjetskih i britanskih državnika bila su podela interesnih sfera u Jugoslaviji i na Balkanu.