ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1995.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Beograd 1995. Mek povez sa klapnama, ćirilica , ilustrovano , VIII + 212 strana.
Napomena: na par strana tragovi olovke ili po flekica (kao na fotografiji); knjiga je veoma dobro očuvana.
TH1



... Pisani u egzilu, beleženi u sveske, rukom, zapisi Ane Lunjevice predstavljaju izvan svake sumnje zanimljivo štivo. Kada ih čitalac oslobodi spasiteljičinih literarizacija, još bolje, kada ih prihvati kao nerazlučivi deo njenog načina mišljenja, suočiće se sa tugom i rezignacijom gubitnika koji nije imao priliku da se ikome požali i da traži bilo kakvo zadovoljenje. U zapisima Ane Lunjevice, osim te prigušene patnje i gorčine, sete nad proćerdanim životima sestre kraljice i oba brata, ima gospodstva koliko i bola, otmenosti koliko i vapaja.
... Ona je puštala emocijama na volju, poveravajući svoju ranjenu prirodu i tužnu sudbinu; manje je sebe a više sestru i braću, nije žalila svoju sudbinu izgnanika, već je težila da se izvrši pravda. Njeni redovi o zaverenicima jesu upućeni mržnjom, ali ona nije usredsređena na pojedinca, na žalost. (...) Sa stranica zapisa Vojke više iščitavaju se tuga, osećaj nanete nepravde i gorčine. ... A negde iza te oporuke, u magli sada davne nam prošlosti, naziremo veselu, razdraganu i srećnu devojku, još devojčicu, s kojom se sudbina surovo poigrala. Prošavši kroz iskušenje, Vojka Lunjevica dala je autentično svedočenje o njima. Pružila nam je mogućnost da saznamo kako su o majskom prevratu razmišljale njegove žrtve.
Iz Pogovora: Radomira Putnika





Ana (Vojka) Milićević – Lunjevica je najmlađa sestra kraljice Drage Obrenović, odnosno kćerka Pante Lunjevice i unuka čuvenog Nikole Milićevića – Lunjevice, učesnika oba srpska ustanka protiv Turaka (1804. i 1815). Ostavši rano bez roditelja, Ana je detinjstvo i ranu mladost provela uz sestru Dragu i, kasnije, kralja Aleksandra Obrenovića. Nakon majskog prevrata, u kome su joj, osim sestre, ubijena i oba brata, Nikola i Nikodije, Ani i još nekim članovima Dragine porodice je, zahvaljujući intervenciji stranih sila, pošteđen život. Biva prognana u inostranstvo i sve do drugog svetskog rata je živela u Bijaricu (u Francuskoj, na obali Atlantika). Zatim je prešla u Švajcarsku – u Cirih, Lozanu i Ženevu, gde je 1975. i preminula u dubokoj starosti u jednom staračkom domu.