ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1989.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Petar R. Jovic, Nikola B. Popovic - Dobrovoljci 1912-1918.
Najhrabriji medju hrabrima II tom

Autorsko izdanje, Beograd, 1989.
Tvrdi povez, 450 strana.
RETKO IZDANJE!

Српски добровољачки корпус је била српска војна јединица из Првог светског рата, коју су углавном чинили бивши припадници аустроугарске војске српске, хрватске и словеначке националности који су ратовали на Источном фронту, а који су прешли да се боре на страни Србије.
Оснивање
Председник владе Н. Пашић, међу официрима 1. српске добровољачке дивизије у Одеси
Штаб генерала Михаила Живковића у Одеси

Аустроугарска војска је мобилизовала бројне припаднике свог југословенског живља и послала их на Источни фронт. Међутим, заробљени југословенски војници и дезертери су прелазили на страну Антанте. По споразуму српске и руске владе у лето 1915, Русија је почела Дунавом да шаље добровољце у Србију. Ступањем Бугарске у рат на страни Централних сила, онемогућено је пребацивање добровољаца у Србију. Њихово окупљање у Русији је настављено, па је у Одеси новембра 1915. основан Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. имао око хиљаду војника и официра. Прва српска добровољачка дивизија је основана 16. априла 1916. и бројала је 18.868 војника.[1] Она је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџи. Уз руске и румунске трупе, дивизија се борила против удружених немачких, бугарских и турских јединица од 24. августа до 16. октобра 1916. Упркос великим губицима које је претрпела Прва српска добровољачка дивизија, прилив добровољаца се наставио, па је основана и Друга српска добровољачка дивизија, а од те две дивизије је основан Српски добровољачки корпус, на чијем је челу био генерал Михаило Живковић. Штаб корпуса је био у Одеси, док су штабови Прве и Друге дивизије били у Вознесенску и Александровску. У Одеси је од 17. априла 1917. па до 1918. године излазио часопис „Словенски југ“, у ком је излаган програм за оснивање уједињене државе Јужних Словена.

До Фебруарске револуције у корпусу се нашло око 40.000 војника. Због револуционарних превирања у Царској Русији почео је да се осипа број војника, па је у лето 1917. у њему остало 20.000 војника. Дезертери из СДК су у време Октобарске револуције и Руског грађанског рата активно учествовали на страни Црвених.

Крајем лета 1917. Прва српска добровољачка дивизија је поново послата у Добруџу, али је повучена због незадовољства војске. Друга дивизија и део прве дивизије су преко Сибира пребачену у Дајрен, а одатле британским бродовима на Солунски фронт. На Солунски фронт је стигло око 12.500 војника.
Пребацивање добровољачких дивизија на Солунском фронту

У марту 1917. букнула је у Русији револуција. На пространом руском фронту од Балтика до Црног мора, настало је братимљење између руских и непријатељских војника. Руски војник није хтео више да се бори, већ је одлазио кући. Настала је опасност, да се српске добровољачке дивизије не уплету у ову револуцију, нарочито када су неколицина официра добровољаца — Хрвата, на челу са резервним потпоручником Миланом Банићем, тражили да се у добровољачке јединице уведу „комитети”, подобно комитетима, који су се тада уводили у руској војсци.

У циљу спасавања добровољачких дивизија од ове опасне заразе, као и бесциљности даљег останка у Русији, отпочето је 30. августа пребацивање добровољачких организованих јединица на Солунски фронт, где су биле веома потребне за попуну проређених редова српске војске.
Правци повратка из Русије

Транспортовање добровољаца из Русије у Солун изведено је овим правцима:

Преко Архангелска бродовима у Енглеску и затим жељезницом, односно бродовима преко Француске, Италије и Грчке и
Преко Сибира на Даљни жељезницом, а затим бродовима до Суеца, па жељезницом до Александрије и најзад бродовима у Солун.

Од приспевшег првог транспорта добровољаца преко Архангелска формирано је 16 чета, које су у децембру 1917. појачале дивизије српске војске, а од добровољаца из осталих транспорта и Вардарске дивизије формирана је 14. јануара 1918. г. „Југословенска дивизија”.[2]