ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2020.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Mico Stanisic - Ratni sukobi na granicama Republike Srpske 1992.

Svet knjige, Beograd, 2020.
Tvrdi povez, 432 strane.
IZUZETNO RETKO!

Мићо Станишић пише о ратним дешавањима у Босни и Херцеговини током 1992. године. На основу аутентичних и поверљивих докумената који су му били доступни као министру унутрашњих послова Републике Српске и непосредном актеру кључних догађаја из тог времена, Станишић потпуније осветљава противуставне манипулације муслиманских и хрватских политичких вођа, којима доказује њихову кривицу за избијање ратног сукоба у БиХ.

Посебно је документовао мучење и масовно убијање Срба у Сарајеву. Изнео је податке о покољу Срба у Чемерну код Илијаша и у Буквицама код Горажда, у Чапљини, Дретељу и Тасовчићима, о муслиманским терористичким акцијама на подручју Приједора, и другим злочинима над српским цивилима.

У засебним целинама у књизи Станишић пише о муслиманским оружаним нападима на границе Републике Српске, као и о адекватним војничким одговорима српских одбрамбених снага. Износи низ битних сазнања о грађанском и верском рату у Босни и Херцеговини.

Mićo Stanišić (30.6. 1954., Pale, Bosna i Hercegovina - ) je bio ministar unutrašnjih poslova (MUP) Republike Srpske 1992., tijekom rata u Bosni i Hercegovini.[1] 1973. počeo je raditi u SUP-u Sarajevo i nakon što je završio Pravni fakultet 1982., postao je inspektor. Stanišić je prisustvovao prvom sastanku Savjeta ministara Skupštine bosanskih Srba. Na tom sastanku, prioritet je bila demarkacija granica nacionalne teritorije za Srbe, kao i uspostavljanje organa vlasti na toj teritoriji. Stanišić je učestvovao u osnivanju SDS-a i radio na širenju i sprovođenju njegove politike.[1]

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je protiv njega i Stojana Župljanina podignuo optužnicu kojom se tereti da je krivično odgovoran za zločine počinjene na teritoriji 20 opština u Bosni tijekom rata, među kojima su i Prijedor, Kotor Varoš, Ključ, Sanski Most, Teslić, Višegrad, Zvornik i drugi.[1] On je, kako se navodi, učestvovao u formiranju organa i snaga bosanskih Srba koji su provodili preuzimanje vlasti u opštinama uz primjenu sile, kao i u formulisanju politike bosanskih Srba na nivou rukovodstva radi osiguranja preuzimanja vlasti u opštinama i uklanjanja nesrpskog stanovništva uz primjenu sile. Takođe se navodi da je komandovao, upravljao i pomagao u koordinaciji snaga MUP-a koje su djelovale zajedno ili u koordinaciji sa kriznim štabovima, Vojskom Republike Srpske (VRS) i drugim srpskim snagama radi ostvarenja ciljeva UZP-a.[1] Stanišić je, kako se navodi, omogućio osnivanje i funkcionisanje logora i zatočeničkih objekata u kojima su pripadnici srpskih snaga tukli, seksualno zlostavljali i ubijali zatočenike nesrbe. Shodno tome, u optužnici se navodi da, premda je kao ministar unutrašnjih poslova bio dužan da štiti stanovništvo, nije preduzeo odgovarajuće mjere da zaštiti bosanske Bošnjake, bosanske Hrvate i druge nesrbe. Pored toga, Stanišić je, kako se navodi, ohrabrivao i omogućavao počinjenje zločina od strane srpskih snaga time što nije preduzeo odgovarajuće korake u cilju istrage, hapšenja ili kažnjavanja počinilaca takvih zločina, a isto tako je doprinio održavanju kulture nekažnjivosti time što je učestvovao u tobožnjim istragama o tim zločinima.[1] Optužnica je sadržavala imena 1.735 ubijenih.[1]

11.3. 2005. predao se MKSJ-u i u Haagu izjasnio da nije kriv ni po jednoj optužbi. 27.3. 2013. proglašen je krivim za zločin protiv čovječnosti: za progone, ubistva, mučenje, okrutno postupanje i nehumana djela, protivpravno zatočenje, prisilno premještanje i deportacije, pljačkanje imovine, bezobzirno razaranje gradova. Osuđen je na zatvorsku kaznu od 22 godine.[2][3][4]

Zamisao o Velikoj Srbiji ima dugu istoriju. U jednom od svojih vidova, ova zamisao se sastoji u proširenju Srbije na dijelove Hrvatske i Bosne i Hercegovine u kojima srpsko stanovništvo živi u znatnom broju. Na tome se jako insistiralo krajem 1980-tih i tokom 1990-tih. Putem govora u javnosti i sredstava javnog informisanja, srpske političke vođe su isticale slavnu prošlost i svojim slušaocima govorile da će Srbe, ako se ne udruže, ponovo napasti ustaše, termin koji je korišćen da se Srbima ulije strah u kosti. Opasnost od fundamentalističke muslimanske zajednice takođe je prikazivana kao prijetnja. Nakon što je bivša Jugoslavija počela da se raspada, u medijima pod srpskom kontrolom čuo se lajtmotiv da će, ako postanu manjina, Srbima život biti ugrožen. U sredstvima javnog informisanja, Srbima se nudio sljedeći izbor: ili da se vodi rat, ili da se podvrgnu vladavini nesrba.
– MKSJ u presudi protiv Stanišića i Župljanina[1]