ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2014
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Nova, nekorišćena

Janc, Oliver, 1960-
14. : Veliki rat / Oliver Janc ; [preveli s nemačkog Miloš Kazimirović, Ira Prodanov Krajišnik i Ljilјana Bugarski ; registar Svetlana Zejak Antić]
14 - der Grosse Kreig. srpski jezik
Vrsta građe naučna monog. ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 2014
Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2014 (Novi Sad : Prometej)
Fizički opis 491 str. : fotogr. ; 22 cm
Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ; [1]
ISBN 978-86-515-0911-0 (karton)
Prevod dela: 14 - der Grosse Krieg / Oliver Janz
Na oba spojna lista fotogr.
Tiraž 1.000
O autoru: str. 491
Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlјe i uz tekst
Bibliografija: str. 465-478
Registar.



`Našu predstavu o Prvom svetskom ratu oblikovao je Zapadni front, prizorima beskrajnih vojničkih rovova i scenama pozicionog rata koji je uz enormnu potrošnju vojnog materijala vođen na Somi i kod Verdena. Javnosti najpoznatije svedočanstvo o događanjima na tom frontu jeste roman Eriha Marije Remarka Na zapadu ništa novo, jedna od najčuvenijih knjiga o Prvom svetskom ratu i predložak za scenario istoimenog igranog filma. Ali, ne samo u javnosti, i u istorijskoj nauci se pri pomenu Prvog svetskog rata misli usredsređuju na Nemačku i na zapadnu Evropu. Smatra se, pre svega, da je rat vođen između Nemačke, Francuske i Engleske. Kao uzroci njegovog izbijanja navodi se nemačko-francusko „zakleto neprijatelјstvo” podstaknuto neprežalјenim porazom Francuske u ratu sa Nemačkom (1870/71), koji je doveo do gubitka pokrajina Alzasa i Lorene, nastojanje vilhelminske Nemačke da postane svetski dominantna sila, a istovremeno izgradnja i naoružavanje nemačke ratne flote, i britanska zavist prema Nemačkoj kao novostasaloj privrednoj sili.

Mahom je potisnuto u zaborav da su istočna i jugoistočna Evropa bile izložene većim stradanjima nego zapadna i srednja Evropa. Dok su na zapadu države poput Španije, Švajcarske, Holandije, Danske, Švedske i Norveške uspele da očuvaju neutralnost, rat je zahvatio celu istočnu Evropu, uklјučujući Balkan, gde je i počeo.

Rat nije izbio igrom slučaja na Balkanu. Postojali su brojni, složeni razlozi. Još manje je poznato da su gubici bili veći na Istočnom i Jugoistočnom frontu, na Bliskom i na Srednjem istoku, nego na Zapadnom frontu, poprištu krvavih bitaka usmerenih na eliminaciju ratnog materijala i žive sile. Više od trećine srpskih i rumunskih vojnika stradalo je u ratu, bezmalo dvostruko više nego u nemačkoj ili u francuskoj vojsci. Otomanska armija je izgubila 20 odsto trupa, dvostruko više od Britanaca ili od Italijana.1 Bilans bi bio još porazniji, ako bi se sabrale žrtve civilnog stanovništva istočne Evrope i Male Azije.

Odsustvo analize istočnoevropske dimenzije svetskog rata u prilazu problematici do nedavno evidentno i u naučnim istraživanjima dovodi se u vezu sa nastojanjima u Sovjetskom Savezu da se naglasak stavi na rusku revoluciju. Mit o revoluciji dugo je potiskivao u zaborav Veliki rat u istočnoj Evropi. Ne samo u Sovjetskom Savezu, već i u zemlјama koje su posle 1945. postale njegovi sateliti. Slično je bilo u Turskoj. Prvi svetski rat ni onde nije dobio klјučno mesto u kolektivnom sećanju. Istorijski značaj je dat sukobima i ratovima neposredno proizašlim iz Velikog rata, kojim je posle pobede nad Grčkom omogućeno uspostavlјanje turskog suvereniteta i proglašenje republike.

Prvi svetski rat dobio je opšte prihvaćeni naziv tek po izbijanju Drugog svetskog rata. U Francuskoj, Engleskoj i Italiji još uvek se pretežno koristi izraz Veliki rat. U ranijim vremenima izraz Prvi svetski rat korišćen je povremeno, pre svega u Nemačkoj, da bi se na taj način istakao njegov značaj za svetsku istoriju. Nemačka istoriografija Velikog rata bila je usredsređena na tumačenja u usko nacionalnom interesu. Cilј istraživanja posle 1918. bio je da se opovrgne teza o nemačkoj ratnoj krivici, a napori posle 1945. usredsređeni su na preispitivanje uticaja posledica Prvog svetskog rata na „zastranjivanje” koje je dovelo do Hitlera i do Aušvica.
U epohi ubrzane globalizacije neophodno je sagledati svetsku dimenziju Prvog svetskog rata. Taj rat je predstavlјao „prakatastrofu 20. veka”, ne samo za Evropu, već i za brojne zemlјe izvan evropskog okruženja. Nijedan događaj pre njega nije promenio život tolikih lјudi na svim kontinentima. Prvi svetski rat pokazuje u kolikoj meri je svet bio globalizovan još 1914. godine, ali i povezanost međunarodnog sistema raspodele moći. Nije to bio samo prvi totalni rat kojim su mobilisane sve društvene snage i privredni resursi, već i prvi istinski globalni rat u svetskoj istoriji.2 On nije vođen samo između evropskih sila, na kontinentu i izvan njega, kao neki prethodni ratovi, već i u Africi, na Bliskom i na Srednjem istoku, u Kini i u pacifičkom prostoru. U njegovom toku su i vanevropske države dale svoj doprinos u značajnom obimu.

Rat je i u ekonomskom smislu imao globalni značaj. Posledice ulaska Velike Britanije u rat odrazile su se na trgovinu i stabilnost finansijskih sistema svih država sveta, bez obzira na to da li su učestvovale u ratu. Jer, centar svetske trgovine bio je u Ujedinjenom kralјevstvu, a London je bio centralna tačka globalnog finansijskog sistema. Rat je brzo i neposredno uticao na razvoj situacije u međunarodnom finansijskom okruženju, pre svega na poslovanje drugog finansijskog centra sveta, Nјujorka. Sve države Antante uzimale su kredite u SAD, često uz posredovanje Londona, da bi finansirale troškove rata. Po svršetku rata kojim su Nemačkoj nametnute visoke reparacije, cela Evropa je bila zadužena u SAD. Ali, rat je mnogim, na početku neutralnim državama, omogućio pristup novim eksportnim tržištima. To je važilo za SAd, za zemlјe Latinske Amerike i za pojedine države Azije, čije su nacionalne privrede doživele dramatične promene. Tako je Veliki rat za veliki ostatak sveta predstavlјao značajni program konjunkture koji je Evropa finansirala, dok je Evropa, uz gubitak oko deset miliona vojnika, finansijski i ekonomski iskrvarila. Sa Prvim svetskim ratom, koji je omogućio konačni uspon SAd i podstakao uspon Sovjetskog Saveza, završila se epoha političke i privredne dominacije Evrope nad ostalim svetom.

Opravdanost opisa Prvog svetskog rata kao globalnog sukoba proizlazi i iz činjenice da su Francuska i Velika Britanija mobilisale resurse svojih kolonija koje su sačinjavale četvrtinu svetske populacije. Mobilizacija se nije odnosila samo na ekonomske, već i na vojne resurse. Francuska je regrutovala 550.000 lјudi u svojim kolonijama, 440.000 je poslato na evropski front. U Indiji je mobilisano 1,3 miliona vojnika, od kojih je preko 800.000 raspoređeno van potkontinenta. Veliki deo britanskih trupa koji se borio u Evropi pristigao je iz Australije, sa Novog Zelanda, iz Južne Afrike i iz Kanade. Iz ovih oblasti britanske imperije došlo je, ukupno, 1,2 miliona vojnika, od kojih je 900.000 ratovalo u Evropi. Uz vojnike, Britanci i Francuzi su u velikom obimu dovodili radnu snagu iz kolonija, i iz Kine. Ruska armija je mobilisala oko 15 miliona regruta. Nisu svi bili evropskog porekla, regrutovani su i među azijskim stanovništvom carevine.

Pokušaji sukoblјenih strana da vrbuju nove saveznike ubrzo su doveli do širenja rata. Da bi privoleli do tada neutralne države da stupe u rat, bili su prinuđeni da uvaže njihove teritorijalne zahteve. Tako su u rat uklјučeni i regionalni konflikti koji nisu bili cilј centralnih događanja. Ovakav razvoj dokumentovan je na primerima Rumunije, Bugarske, Italije, Portugalije, Japana, Kine i Osmanskog carstva.* Otomansko carstvo, Portugalija i Kina težili su konsolidaciji ili proširenju dotadašnjih zona uticaja. Drugi su kao cilј zacrtali širenje teritorija, kao Japan, na primer, koji je u Prvom svetskom ratu izrastao u dominantnu silu jugoistočne Azije i pacifičkog prostora i okrenuo se ostvarenju maksimalne ekspanzije. Australija i južna Afrika takođe su podsticale širenje sukoba, pokušavajući da instrumentalizuju rat za sopstvene cilјeve. U nauci se ovde govori o širenju subimperijalizma.

Kada su SAD konačno stupile u rat, malo je država ostalo po strani, jer je bilo jasno da će za stolom pobednika biti određen novi raspored i nove zone uticaja u svetu. Ulazak latinoameričkih i drugih država u rat, koje su sledile primer Vašingtona, potvrđuje rečeno.
Jedna od posledica ove lančane reakcije, koja je sve više išla u prilog globalnom karakteru rata, ogledala se i u činjenici da rat nije završen 1918, kao što se to u većini slučajeva prikazuje. Shvatanje istorije, usredsređeno na Nemačku i Evropu, mora se i ovde korigovati. Prvi svetski rat nije bio samo globalni, već i dugi rat koji je obeležio čitavu epohu. Mnogi aspekti ukazuju da je započet još pre 1914. godine, na Balkanu, i na periferijama kolonijalnih imperija, u Maroku i u Libiji. Vodio se dugo posle 1918. Ovo ne važi samo u smislu teze, po kojoj Pariski mirovni sporazumi nisu obezbedili stabilan međunarodni poredak već su podstakli uspon fašizma i nacionalsocijalizma, koji su, opet, doveli do Drugog svetskog rata, a potom i do Hladnog rata, koji je okončan tek 1989. godine. Čak i ako ne posežemo tako daleko, 1918. godina nije donela kraj rata. Na Veliki rat su se nadovezali brojni oružani sukobi koji su neposredno proizašli iz njega. Vođeni su do početka dvadesetih godina. Lista posleratnih oružanih sukoba je duga. Seže od ruskog građanskog rata, koji je po svoj prilici odneo više ruskih života nego Prvi svetski rat, preko brojnih graničnih sukoba i ratova posle 1918. u istočnoj srednjoj Evropi, sve do turske borbe za nezavisnost i tursko-grčkog rata koji je zvanično okončan tek 1923. godine, mirovnim ugovorom u Lozani, i do izbijanja ustanka u borbi za nezavisnost Egipta.

Analize rata, utemelјene na prikazima evropskih i globalnih pozicija i događanja, u vremenski širokom periodu, predstavlјaju težište i klјučnu temu ove knjige. U čemu se razlikovao rat na Zapadu od onog na istoku Evrope, ili na Balkanu? Gde su se ispolјile posebnosti ratova na Bliskom, na Srednjem istoku i u Africi? Da li je Prvi svetski rat bio poslednji klasični sukob u kome su se, kao na Zapadnom frontu, pre svega vojnici borili i ginuli? Ili je i taj rat poprimio odlike „razuzdanog rata” u kojem su kršene odredbe međunarodnog prava o striktnoj podeli na civile i vojnike, kao na Istočnom frontu, na Balkanu i na Bliskom istoku? U kojoj meri su ratni zločini obeležili ovaj sukob? Kako se postupalo sa ratnim zaroblјenicima kojih je bio više nego u bilo kom drugom ratu?

Drugi kompleks pitanja odnosi se na globalnu dimenziju rata. Da li je Veliki rat zaista bio svetski sukob ili, prevashodno, evropski konflikt? Da li je to bio prvi rat svetskih razmera? Po čemu se on razlikuje od prethodnih ratova evropskih sila, poput Sedmogodišnjeg rata ili Napoleonovih pohoda, koji su vođeni i izvan evropskih granica? Zašto se rat proširio preko granica kontinenta? Koje su kauzalnosti postojale između evropskog sukoba i regionalnih ratova izvan Evrope? U kojoj su meri kolonijalne sile mobilisale vanevropske resurse u ratne svrhe? Kakva su iskustva imali vojnici i radnici iz kolonija u Evropi? Kakve je posledice rat nametnuo svetu izvan Evrope i kako je uticao na preraspodelu globalnog uticaja? Da li je to bio uvod u epohu dekolonijalizacije?

Treći kompleks obuhvata pitanja periodizacije. Odnosi se, pre svega, na istorijski razvoj pre izbijanja rata. U kojoj meri se katastrofa 1914. nadovezala na predratno vreme? da li je moguće vremenski odrediti kada su se krize u međunarodnim odnosima toliko zaoštrile da je veliki ratni sukob postao neizbežan? Ako istočna Evropa i Bliski istok nisu bili sporedni frontovi, kada i kako se rat završio: konačnom pobedom Crvene armije u ruskom građanskom ratu 1922? Ili sklapanjem ugovora u Lozani 1923. kojim je uspostavlјen mir na Bliskom istoku? Ili je veliki rat bio samo uvod u novi tridesetogodišnji rat koji je okončan porazom fašizma i nacionalsocijalizma, na kraju Drugog svetskog rata?

Ova knjiga nije priručnik i ne pokriva sve teme, već se podrazumeva kao sistematski presek kroz podatke, sistematski prikuplјene u naučnoj literaturi čiji je obim teško saglediv čak i za dokazane stručnjake. Izbor je usredsređen na podatke o razvoju situacije i na odnose klјučnih snaga i učesnika rata. Gde god je bilo moguće, probijena je makroistorijska perspektiva. Događaji i njihova kauzalnost objašnjeni su kroz prikaze ličnosti i njihovih sudbina. Tako se ovde kombinuju različiti istorijski pristupi i metodički nivoi, od vojne i tehničke istorije, preko istorije državnosti i političkih ideja, međunarodnih odnosa i međunarodnog prava, privredne i socijalne istorije, prikaza svakodnevice, istorije oblikovanja mentaliteta i emocija, sve do prizora i prikaza muško-ženskih odnosa i kolektivnog sećanja.

Razmotreni su klasični problemi Prvog svetskog rata koji do danas nisu izgubili značaj i još uvek bude interesovanje. Oni podrazumevaju i odgovor na pitanje o uzrocima rata i o odgovornosti za njegovo izbijanje. Od klјučnog značaja je pitanje kako je rat doveo do prethodno nepojmlјivog razvoja tehničko-industrijske sile i zašto je tako dugo trajao. Zašto je većina vojnika nastavila da se bori, kada je postalo jasno da je rat izgubio svaki smisao, uprkos nepojmlјivoj brutalnosti, uprkos enormnim privrednim troškovima i ogromnim lјudskim žrtvama? Kako i u kojoj meri je učesnicama rata pošlo za rukom da mobilišu privredne, društvene i političke resurse? Zašto su pobedničke sile zapada bile uspešnije od Nemačke, Austrougarske i Rusije? Kako je i zašto završen rat: da li je bio posledica vojnog sloma poraženih sila ili je izazvan kolapsom privrede, političkim previranjima i unutrašnjim nemirima? Kakve su bile posledice rata po političko uređenje učesnica rata i njihov uticaj na društveni razvoj, a kakve na socijalni razvoj, na odnose žena i muškaraca, i na odnose među generacijama?

Na kraju, nameće se pitanje, kako je kanalisano sećanje na rat i podnesen najbolniji gubitak pogibija oko deset miliona uglavnom mladih lјudi? Taj gubitak je decenijama predstavlјao teret za sve učesnice rata. Na svim stranama su uloženi veliki napori da se na primeren način oda pošta preminulima. Žal neposredno pogođenih nije bitnije ublažen, mada su u javnosti, posle 1918, razvijeni različiti rituali sećanja i žalovanja. Tumačenja uzroka i posledica rata razlikuju se od nacije do nacije. Da li je vreme, stotinu godina posle izbijanja rata, sazrelo za zajedničko evropsko, transnacionalno, ili čak globalno usklađeno sećanje na njegove strahote, tek će se pokazati.`


Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918; četrnaesta

x2