ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Jezik: Ruski
Autor: Strani

Р.Н.Рахимов
На службе у ` Белого царя `

Российский институт стратегических исследований

Р.Н.Ракхимов
У служби „Белог цара“

Руски институт за стратешке студије

Moskva 2014.
tvrde korice 542 str.
NOVA

Монографија војног историчара Равила Насибулловича Ракхимова „У служби„ Белог цара “. Војна служба неруских народа југоистока Русије у 18. - првој половини 19. века “.Дело је засновано на прилично импресивној историографској и изворној основи. Аутор је у књизи користио материјале из архива Москве, Санкт Петербурга, Уфе, Самаре, Оренбурга и још много тога. У уводу се детаљно разматра историографија питања које се проучава.

истраживање је посебно драгоцено, јер аутор није само професионални историчар, већ и историчар-реконструктор који већ дужи низ година води војноисторијски клуб „Уфски пешадијски пук“. Особитост истраживача-реконструктора је да је најпажљивији према материјалној страни издања (дугмад, копче, шавови, седла, чизме, униформе, поруџбине), односно материјалним изворима. То омогућава не само разумевање, већ и осећање многих ствари не само срцем, већ и „петом тачком“. Интеракција са историјом на микро нивоу даје невиђен осећај историјске аутентичности и разумевања не само историјских процеса, већ и феномена међународне и интерцивилизацијске природе.



У усменом излагању, Рамил Насибулловицх је пружио не само чињеницама испуњен и богат догађајима преглед фаза војног служења Башкира, Татара и Калмика, већ је на основу историјских примера завера у својој књизи дао примере постизања међунационалне хармоније и плодна уважена интеракција међу народима Руске империје. Штавише, ови примери су демонстрирани управо у процесу одговарања на питања публике, која су понекад била тешка.

После пада Казанског каната у 16. веку. Башкири постепено добијају држављанство „Ак-Батсхија“ или „Белог цара“. Легитимисање моћи руског цара обликовало се на основу традиције Хорде. Након што је постао владар Казана, остали наследници власти Чингизида морали су да му се покоре. Дакле, служење Белом цару није се сматрало срамотним.

Једна од првих великих епизода употребе одреда коњичких Башкира и других народа пада на Северни рат, када су се прилично успешно борили у балтичким државама и повучени тек након приближавања нових драгунских пукова европског стила. Сећајући се њихове храбрости, Петар Велики је наредио да се у башкирским селима објаве услови победоносног Ништадског мира како би војници знали да њихов труд није био узалудан и да се завршио успехом.



Занимљиво је да су готово паралелно са традиционалном војном службом за Башкере, Башкири који су остали у позадини активно учествовали у великим антивладиним устанцима. Занимљиво је да су Башкири који су се борили у Азову или балтичким државама веровали да је њихов посао наставак рата, а они који су остали код куће морали су да решавају домаће проблеме, мада оружаним отпором неправедној влади.



Бескрајне башкирске побуне изнедриле су необичан феномен „северних Купида“, који су постали познати током наполеонских ратова. Башкирске коњичке јединице, које су биле део руске војске, одликовале су се чињеницом да су мајсторски располагале хладним оружјем, а посебно таквим архаичним оружјем у то време као лук и стрела. За ово су их Французи надимали „Северни Купиди“ или „Зли Купиди“. Разлог за ову необичну појаву био је тај што је, као одговор на побуњеничку активност, Ана Јоанновна забранила Башкирима да имају ковачнице и користе ватрено оружје. Стога су до краја века изгубили вештину употребе оружја и пиштоља, али у стрељаштву нису имали премца!

Када је 1812. године Наполеон са својом војском напао границе наше Отаџбине, недалеко од границе, имао је састанак са руским министром унутрашњих послова, кога је питао зашто су монголске хорде наставиле да се боре у руској војсци. Очигледно Бонапарте није баш желео да се састане са њима.



Својевремено су Башкири оставили дубок утисак на Пољаке својим обичајем да једу коњско месо. Шире се гласине да ће, када коњи понестану, Башкири прећи на људско месо, посебно на месо за бебе. Када су током прекоморске кампање руске војске Европљани боље упознали северне купиде и ниједно дете није нестало, предрасуде су се умањиле.



Показало се да стварност није ништа мање оштра од фикције. У тим раним данима, нутриционистичка питања играла су знатно значајнију улогу него сада. Прилагодљиве способности тадашњих људи биле су знатно ниже него сада. Са овим је повезана једна тужна страница у историји башкирске коњице. Када су се 1814. године вратили из прекоморске кампање, брзо напредовање на исток и прелазак на нову дијету одиграли су са њима сурову шалу. Дошавши до Нижњег Новгорода и прешавши до воде Волге, и коњи и јахачи почели су да косе неку врсту куге, одневши више живота него читав рат у Европи. У популарном башкирском епу чак су сачувана дела која говоре о тровању Башкира. У стварности, највероватније, није било тровања, али је било проблема бактеријске природе.



У Руском царству нико није планирао да уништи номадске народе југоистока. Супротно томе, војна служба је виђена као модел интеграције у јединствени простор. Представници номадског племства учили су заједно са представницима елите других националности Русије, укључујући руско племство. Постојао је систем награда и војних симбола. У 19. веку Калмици, Тептјари, Башкири, Мишари