ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 20
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Staro sajmište mesto sećanja, zaborava i sporenja Jovan Bajford
Beogradski centar za ljudska prava ima veliko zadovoljstvo da, kao prvi izdavač, objavi još jednu knjigu Jovana Bajforda. Rođeni Beograđanin, Bajford je međunarodno cenjeni socijalni psiholog, i vanredni profesor na katedri za društvene nauke Otvorenog univerziteta (Open University) u Velikoj Britaniji. Njegovim istraživačkim radom dominira želja da se bavi pitanjima od velikog interesa za kulturu sećanja, za suočavanje s prošlošću i za ideološke korene nacionalnih i verskih sukoba u našem delu Evrope, kao i za uticaj široko rasprostranjenih predrasuda na političku I društvenu sudbinu nacionalnih zajednica i država. U knjizi koja je pred nama Bajford ispituje predmet koji pruža mogućnost za svestranu analizu, između ostalog i zato što je simboličan u mnogo kom smislu, kao što se i iz naslova i podnaslova može naslutiti. Deo atara grada Beograda na severnoj obali Save, koji je do 1918. godine pripadao Austrougarskoj, a kasnije Jugoslaviji pod svim njenim zvaničnim imenima, da bi za vreme Drugog svetskog rata bio pod faktičkom kontrolom od nacista stvorene marionetske „Nezavisne Države Hrvatske“, danas je na prostoru Novog Beograda. Ovaj je isprva bio velika socijalistička spavaonica dok je sada sve izraženija težnja da bude moderan komercijalni centar. Pred sam Drugi svetski rat tu je podignuto ambiciozno sajmište da bi poslužilo kao mesto za održavanje velikog sajma uzoraka od 1937. godine. Paviljoni toga izložbenog prostora bili su izazov za mlade i moderne beogradske arhitekte. Tako se stvorio prepoznatljivi kompleks koji je oličavao želju građanstva i tadašnjih preduzetnika da se pridruže najvažnijim tokovima svetske kulture i privrede. Ovaj je značaj, nažalost, Beogradsko sajmište (koje se sada kako topos naziva Staro sajmište) zadržalo vrlo kratko. Odmah po dolasku okupacionih snaga nacističke Nemačke Sajmište je steklo surovo drugačiju namenu i poslužilo kao glavni logor za uništenje srpskih i jugoslovenskih Jevreja. Pored broja ubijenih, u jezovitom sećanju ostaje i način na koji su oni lišavani života, „usavršen“ upravo na Sajmištu. Bio je to poznati kamion– dušegupka, vozilo čiji su se izduvni gasovi vraćali u tovarni odeljak i gušili logoraše koji su u njemu navodno prevoženi na neko drugo mesto. Jevrejima su se kasnije pridružili i ljudi drugih vera i nacionalnosti, tako da je logor postao mesto stradanja svih antifašista i ljudi nepodobnih da žive u nacističkom poretku. To nije kraj priče o simbolici Starog sajmišta, jer posle oslobođenja i okončanja Drugog svetskog rata počinje njegova nova sudbina, koja Bajforda posebno zanima i kojom se on prvi sistematski bavi. Isprva nastaje i traje neka vrsta jagme oko toga čiji će to spomenik biti, tj. ko su bili glavni stradalnici na tom strašnom mestu. Konačno na scenu stupaju oni koji bi prostor Starog sajmišta na vrlo upečatljivom i prestižnom mestu (ili, kako se to sada kaže, „lokaciji“) hteli da iskoriste u duhu neke savremenosti koja je lišena sećanja, u smislu na poseban način shvaćenog liberalnog kapitalizma. Naravno, ni ovakve naoko nepristrasne i dezideologizirane ideje ne idu bez ideoloških primisli, među kojima je i ona da Sajmištu treba vratiti značaj koji je imalo 1940. godine, kao da se posle toga na ovom stratištu nijeništa drugo desilo. Svakome je jasno da  sadašnjost utiče na tumačenje prošlosti, ali nije dobro kada istorijska istina počne da zavisi od prolaznih moda i političkih raspoloženja. Čitalac će, siguran sam, utvrditi da se Jovan Bajford svim ovim, ovde samo naznačenim, pitanjima bavi veoma temeljno, proučivši ogromnu dokumentaciju. Tako je stvorio osnovu za razmišljanje o načinima obeležavanja ljudskog stradanja kojima bi se odala dostojna pažnja žrtvama, podsećalo na iskustva koja se ne smeju ponoviti i doprinelo stvaranju simboličkih prostora na kojima se mogu sresti ružna prošlost i, nadajmo se, bolja budućnost.