ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2001
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

IST7
06255) EUSTAHIJA ARSIĆ I NJENO DOBA , Vladimir Milankov, Aurora Novi Sad 2001 , Iz Uvoda

Ovo je životna priča o jednoj izuzetno zanimljivoj ženi. Mnogi je smatraju prvom srpskom spisateljicom, a dosta je, opet, i onih koji joj to prvo mesto osporavaju. Nije, istini za volju, za ovih dvesta dvadeset i pet godina od kako se rodila, izazivala baš preveliku pažnju istraživača koji bi se bavili njenim životom i stvaralaštvom, ali je i medju onima koje je zainteresovala, bilo i takvih, koji su u rezultate svojih istraživanja, unosili nedopustivu dozu slobodnog zaključivanja. Ovo je, zato, prvi ozbiljniji pokušaj da se sakupe svi valjani kamenčići i slože u realnu sliku ove Srpkinje, koja je u mislima išla daleko ispred vremena u kome je živela.

Ugledni profesor Andra Gavrilović je, negde sredinom aprila 1914. godine, držao javno predavanje na temu: Naše književne prilike pre sto godina. Izneo je tada kako smatra da 1813, 1814. i 1815. godina čine u srpskoj književnosti, u duhu jednu malu celinu i postavio sebi zadatak da ovu postavku dokaže. Najvažniji dogadjaj 1813, po njemu je, što su čitaoci tad dobili svoj prvi srpski list u devetnaestom veku — 1. avgusta su, naime, u carstvujućem gradu Vijeni počele da izlaze Novine Serbske koje su pokrenula dvojica mladih studenata medicine na bečkom univerzitetu, Zemunac Dimitrije Davidović, i njegov imenjak Dimitrije Fruščić, rodom iz Divoša. Medju značajnije književne dogadjaje u 1814. godini, Andra Gavrilogić navodi pojavu knjige Žitije Ezopovo, koje je, sa grčkog jezika, preveo Jovan Mioković, čovek koji je za vreme srpskog Ustanka bio u Beogradu učitelj mačevanja. Danas niko ne može potvrditi ni da li je Ezop zaista živeo — a ova je knjiga pre 100 godina dala srpskim čitaocima i sliku Ezopovu! — kaže Gavrilović. No, to po njemu nije najvažniji dogadjaj, pa na samom kraju predavanja iznosi: Konac delo krasi... Zato sam i ja ostavio da na samom kraju ovoga govora, u čast poštovanja slušateljkama svojim, saopštim, da se ove 1914. godine navršuje takodjer stogodišnjica od kako se u srpskoj književnosti prvi put javlja ženskinje, javlja Srpkinja, s perom u ruci — kao književnik.

God. 1814. štampana je u Budimu Svojet Materni, knjiga koju je za vaspitanje srpske omladine napisala Jevstahija pl. Arsićka. Ona se kao devojka zvala Cincićeva, a udala se za Savu pl. Arsića. Koliko je uvaženje uživala kod srpske omladine vidi se i po tome što joj je Gligorija Jakšić, poeta onoga doba, ispevao Odu, `jako do ninje pervoj spisatelnici serbskoj.`

Ovo Gavrilovićevo predavanje objavio je u celini mesečni časopis Žena, 1.maja 1914. godine. Urednica, Milica Jaše Tomića, kćerka još slavnijeg Vojvodjanina, Svetozara Miletića, pod zvezdicom, u fusnoti, objašnjava: Ovu književnu raspravu donosimo u toliko radije, što je istaknuta zasluga Savke Živkovićke kao saradnice Vuka Karadžića i što se dodiruje stogodišnjica od kako je izašla prva srpska knjiga koju je napisala Srpkinja.

Milica Tomić je, eto, obazrivija, pa 1814. godinu smatra značajnijom jer je tada izašla prva srpska knjiga (podvukao V. M.) koju je napisala Srpkinja. Andra Gavrilović je, medjutim, konkretniji. On kaže da se te godine u srpskoj književnosti prvi put javlja ženskinja, javlja Srpkinja, s perom u ruci — kao književnik. Ne treba sumnjati da je poznati profesor, u svoje vreme veoma cenjeni književni istoričar i književni kritičar, dobro znao za suprugu despota Uglješe Mrnjavčevića, potonju monahinju Jefimiju (oko 1349-posle 1405) i oba njena lirska sastava: zapis na ikonici darovanoj manastiru Hilandaru, u koje je iskazan njen materinski bol za izgubljenim detetom, i Pohvalu knezu Lazaru, izvezenu svilom na pokrovu za knežev kivot, a, eto, ne navodi nju, nego Eustahiju pl. Arsić kao prvu Srpkinju — vrlo konkretno — s perom u ruci.

Pišući na temu Naša žena u književnom stvaranju, Vlastoje D. Aleksijević se, sasvim prirodno, dotakao i Eustahije pl. Arsić pa na jednom mestu kaže: Mora se priznati da je povodilo za vremenom, jer je i to vreme imalo svoju modu u književnosti, pa i prva žena književnik u Srba iz Vojvodine (podvukao V. M.), Eustahija od Arsić, rodjena Cincićeva piše po maniru svoga vremena i jezikom toga doba. Ona je više slaveno-serbski, nego čisto srpski pisac.. Njeni ugledi nisu bili isti koji i usmenom narodnom predanju, već Orfelin, Julinac, Venclović, Žefarović i dr. Tek posle nje, kada se prebrode sve književne krize, kada se probudi puna narodna, srpska, svest i zapliva se vodama romantike, i naša književnost obogatiće se ženama književnicama u punoj meri... Vlastoje Aleksijević je, eto, precizno razvrstava kao prvu ženu književnika u Srba iz Vojvodine.

Istovretna je i konstatacija Jožefa Senjeija, koji u svojoj enciklopediji Život i stvaralaštvo madjarskih pisaca, na str. 255 prve knjige, kaže: Arsić Eustahija, prva srpska književnica u domovini (podvukao V. M.). Ona To upravo jeste — prva Srpkinja koja piše knjige u državi Madjarskoj, čiji je podanik bila.

Nema u tome ničega čudnog što je prva srpska spisateljica ponikla baš na prostoru današnje Vojvodine, jer žene iz ovih krajeva i čine prve kulturne redove u Srpstvu. One su, preko Novog Sada, Pešte i Beča dolazile u kontakt sa savremenom kulturom zapada, koja se, opet, zaustavljala na karantinskim graničarskim vojničkim kordonima stare austrijske granice. Sprema i obrazovanost vojvodjanskih Srpkinja bila je na glasu. U vreme Voždovog Ustanka, u samom početku XIX veka, Eustahija Arsić je prva kulturna Srpkinja novog vremena koju pominju putnici — pisci toga vremena — smatra Jelena Lazarević, u svom delu Engleskinje u srpskom narodu.

I zaista je bila veoma obrazovana. Oto Dubislav plem. Pirh je 1829. godine putovao po Srbiji i, pored ostalog, zabeležio stanje u literaturi koje je, kasnije, opisao u svojoj knjizi Putovanje po Srbiji u godini 1829, u kojoj je zapisao i ovo: Pregled srpske književnosti, koji sleduje, ima samo taj smer da pokaže da se je već po raznim vrstama književnosti počelo ponešto raditi. Ja sam se u njemu držao poglavito Srpskog Letopisa i ponešto dopunio sam iz Šafarika... Eustahija Arsić razvrstava u odeljak Prevodi. Za njena Poleznaja razmišlenija piše da su prevod Tomsona (1816). Pripisuje joj da je prevela i Volterovog Zadiga (Budim, 1828), i Vilandovog Agatona. Spev Engleza Džemsa Tomsona, Četiri godišnja doba, u vreme kad Pirh putuje po Srbiji još uvek nije bio preveden na srpski jezik. Vilandovog Agatona i Volterovog Zadiga ili Opredeljenje — istočna pripovetka, Eustahija, takodje, nije mogla imati u rukama kad piše svoje knjige, jer ih je Pavle Berić objavio dosta kasnije — prvu 1820. (posvetio Eustahiji) a drugu čak 1828. godine. Ove knjige ne beleži ni Petrik u svojoj Bibliografiji Madjarske od 1712. do 1860. godine, pa ih Eustahija Arsić nije mogla pročitati ni na tom jeziku. Morala je, dakle, znati (pored srpskog, rumunskog i madjarskog) još i nemački, možda engleski, a neki biografi smatraju da je znala i grčki, francuski, pa možda i latinski jezik.

Uz sve to, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. O tome svedoči i ugledni Mladen Leskovac. On je jednu kratku pesmicu Eustahije Arsić, Slovo nadgrobnoje, uvrstio u svoju Antologiju starije srpske književnosti, jer ga je, kako sam kaže, ta kraćušna i vešto (ali ne samo vešto) načinjena pesmica od svega pet stihova /.../ zbog njene nekako suve i uzdržljive rezignacije u strogom i čistom klasičističkom stilu... Kasnije je Leskovac pronašao nekakvu antologiju latinske poezije, zapravo epigrafike, Bihler-Rize-ovu u kojoj je na 705. stranici našao pesmicu čiji je autor Lucije Anije. Pesmica je zaista Slovo nadgrobnoje Oktaviju Valerijanu i nalazi se na njegovom sarkofagu. Mladen Leskovac dalje navodi kako i ova pesmica ima svoj uzor u jednom grčkom epitafu koji je, naravno, stariji od latinskog. Profesor Leskovac nije siguran da je Arsićeva poznavala latinski ili grčki jezik, pa veruje da je morala pronaći u nemačkom uzor za ovu pesmicu. Kaže kako bi bilo dobro kad bi se ovi Eustahijini stihovi mogli uporediti sa uzorom kojim se koristila, da vidimo kako je taj posao obavila, i da li je u njega unela bar nešto svoga. Jer bi bilo lepo znati da je, godine 1816, jedna Srpkinja to umela i smela.

Znatno manje učenjem u školi, a sigurno mnogo više čitanjem domaće i strane literature, stekla je Eustahija pl. Arsić i veoma solidno opšte kulturno obrazovanje. Korice svoje prve knjige, Sovet maternjij je, tako, ukrasila Grumerovom vinjetom Drvo života, na kojoj žena u oklopu deli voće deci koja su se okupila oko nje. I u svojoj drugoj knjizi Eustahija nam sasvim jasno govori da joj nije nepoznata ni jedna oblast kulturnog izražavanja. Devedesetu stranicu počinje medjunaslovom (Čovek obdaren razumom, bavi se naukom i umetnošću), ispod koga čitamo ove njezine misli: Jedini umilnim i harmoničnim glasom opevaju u poeziji vrline heroja. Drugi, pak, kistovima svojim pretvaraju obično platno u prekrasnu perspektivu. Drugi imajući u rukama nož i dleto, oživljava mramor i udahnjuje život metalu. Drugi podižu velelepna zdanja. Neki na mikroskopima koje su sami izumeli, traže nove svetove u nevidljivim atomima, ili nastoje da proniknu u skriveni rad nekog od organa. Sačinivši od mikroskopa teleskop, poneko se uznosi u sama nebesa i posmatra Saturna i njegove mesece. Vrativši se u svoje žilište, propisuje zakone nebeskim telima, označava njihove putanje, meri zemlju, meri sunce...

I po ovakvom svom interesovanju Eustahija pripada `muškom` delu društva svoga vremena. Kod Avrama Mrazovića, u Poučiteljnom magazinu za decu, čast 3, koji je, kako sam Mrazović kaže, ot Gospoži Mariji le Prens de Bomant sočinjen, a sada na polzu slaveno-serbske junosti ustrojen Avramom Mrazovićem (Budim 1800), raspravlja se o postanku arhitekture i slikarstva. Georgije Zaharijević, opet, u svom prevodu sa grčkog Plutarha Zercalo supružestva (Budim, 1808), insistira na likovnom obrazovanju žena. Petar Runjanin, pak, u knjizi Teofan ili iskusnij Sovetnik za junost beziskusnu, koju je preveo sa nemačkog jezika i objavio u Budimu 1813. godine, ističe društvenu odgovornost umetnika. Ima takvih primera još, ali da navedemo samo Stefana Živkovića koji govori o vaspitnoj ulozi `hudožnika` u svojoj Blagodeteljnoj muzi, 1815. godine...
mek povez, format 12,5 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 279 strana