Godina izdanja: 1987
ISBN: 86-13-00199-8
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Autor - osoba Raičković, Stevan, 1928-2007 = Raičković, Stevan, 1928-2007
Naslov Portreti pesnika / Stevan Raičković
Vrsta građe dr.knjiž.oblici
Jezik srpski
Godina 1987
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1987 (Beograd : BIGZ)
Fizički opis 223 str. ; 22 cm
Zbirka Nove knjige domaćih pisaca. Posebna izdanja
(broš. sa omotom)
Predmetne odrednice Rakić, Milan, 1876-1938
Crnjanski, Miloš, 1893-1977
Maksimović, Desanka, 1898-
Drainac, Rade, 1899-1943
Cesarić, Dobriša, 1902-1980
Kulenović, Skender, 1910-1978
Sarajlić, Izet, 1930-2002
Srpska poezija -- 20. v.

Devet eseja Stevana Raičkovića pod naslovom „Portreti pesnika“, nastalih u periodu od 1967. do 1984. godine govori o pesnicima Milanu Rakiću, Milošu Crnjanskom, Desanki Maksimović (dva teksta), Radu Draincu, Dobriši Cesariću, Skenderu Kulenoviću (dva teksta) i Izetu Sarajliću. Osnovne Raičkovićeve ideje o tim pesnicima možemo, i ovako, izdvojiti: Rakić kao usamljena ličnost u srpskoj poeziji („sto godina samoće Milana Rakića“ – tekst je pisan o stogodišnjici pesnikovog rođenja); Crnjanski, bez pretka u poeziji srpskog jezika, nalazio se u samom vrhu naše (međuratne) avangarde, ali je svojim delom obesmislio priču o tradicionalizmu i modernizmu; Desanka Maksimović kao apsolutni pesnik – za nju se ne postavlja pitanje „kojim literarnim oblikom saopštiti određeni sadržaj?“; Drainac je počeo kao pesnik trenutka i završio kao takav, u svoju poetsku avanturu ovaj pesnik je ušao bez sećanja; autentičnost i spontanost kao snaga lirike Dobriše Cesarića koja je, lirika, „u drugoj liniji samo jedne faze“; pesnički put Skendera Kulenovića „neodoljivo liči na ponornicu (ogromne pauze između izbijanja poezije na površinu)“ sa samoniklim poetskim osobinama; humanistički duh poezije Izeta Sarajlića, suzdržanog od osećanja tragizma.
Kao što često biva kad pesnik, iz vlastitog pesničkog iskustva, piše o drugom pesniku, takvi zapisi su dvostruko dragoceni: pogled napolje, na drugi pesnički svet, krenuo je iznutra, iz pesničke radionice. Takvi tekstovi, dakle, govore o svojoj temi, ali i o svom autoru. Nije li Raičković, kada, na primer, kaže za Crnjanskog da je kao pripadnik samog vrha naše (međuratne) avangarde obesmislio priču o tradicionalizmu i modernizmu, rekao nešto i o sebi, tj. o svojoj ulozi u našoj (posleratnoj) avangardi? Ne bi se moglo ustvrditi da o poeziji najbolje pišu pesnici, ali se svakako može reći da nauka o književnosti i teorijski utemeljena kritika književnosti, jedan deo svoje inspiracije duguju i iskustvu ekspliciranom u pesničkim razmišljanjima o poeziji.
Bila ili ne bila tačna takva tvrdnja, ovu ćemo knjigu svakako sa zanimanjem čitati jer je učinila dostupnim, u celini, dragocena autorska razmatranja jednog živog pesnika, od najznačajnijih srpskih, o drugim pesnicima i poeziji.
(Iz recenzije Miroslava Maksimovića)


Stevan Raičković (5. jul 1928 – 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.
Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.
Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.
Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.
Dela
Knjige pesama

Detinjstva (1950),
Pesma tišine (1952),
Balada o predvečerju (1955),
Kasno leto (1958),
Tisa (1961),
Kamena uspavanka (1963),
Stihovi (1964),
Prolazi rekom lađa (1967),
Varke (1967),
Zapisi (1971).
Zapisi o crnom Vladimiru (1971),
Slučajni memoari (1978),
Točak za mučenje (1981),
Panonske ptice (1988),
Monolog na Topoli (1988),
Svet oko mene (1988),
Stihovi iz dnevnika (1990)
Fascikla 1999/2000 (2004)
Poetski i prozni zapisi
Čarolija o Herceg-Novom (1989),
Suvišna pesma (1991)
Kineska priča (1995)
Proza
Intimne mape (1978)
Zlatna greda (1993)
Esejistički i memoarski tekstovi
Beleške o poeziji (1978),
Portreti pesnika (1987),
Dnevnik o poeziji (1990),
Dnevnik o poeziji II (1997),
Nulti ciklus (1998),
U društvu pesnika (2000),
Slova i besede (2000),
Linija magle (2001)
Monolog o poeziji (2001);
Knjige za decu
Veliko dvorište (1955),
Družina pod suncem (1960),
Gurije (1962)
Krajcara i druge pesme (1971)
Vetrenjača (1974)
Male bajke (1974)
Slike i prilike (1978)
Selidba (1983)
Poetski prepevi
Šekspirovi soneti (1964)
Šest ruskih pesnika (1970)
zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika,
Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974)
Slovenske rime (1976)
Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka (1990)
Autobiografija
Jedan mogući život 2003
Pesnik o poeziji
„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju – da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!
Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:
Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim – sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)
Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”
Iz književne kritike o pesnikovom delu
Raičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. – Slobodan Rakitić
Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. – Radivoje Mikić, Motivacija pesme
Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. – Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema
U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života – jer su oni u neraskidivoj vezi – pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. – Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja
Nagrade
Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada – Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven”, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković”, „Ljubiša Jocić”, „Goranov vijenac”, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić”, Vukove, „Desanka Maksimović”, „Vasko Popa“, „Dušan Vasiljev”, „Bogorodica Trojeručica”, „Meša Selimović”.
MG95