ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1955
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Pamfletski esej Marka Ristića `Tri mrtva pesnika` - Paul Eluard, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski.

Poseban otisak iz 301. knjige rada Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti.

od strane 245 do strane 316.
Udžbenički format.

Korice nešto lošije, unutrašnjost OK.
Na nekoliko mesta pečati.

TRI MRTVA PESNIKA: `Nakon promene društveno-političke klime 1987. godine Marko Ristić je pao u nemilost. To nije bilo prvi put: 1939. godine ‘Proleter’, organ KPJ-a, objavljuje Titov tekst u kojem je žestoko napadnut Marko Ristić kao intimus Bretona, čoveka koji kleveće sovjetsku kulturu, pa se zato preporučuje časopisima leve orijentacije, a bilo ih je mnogo, da mu uskrate saradnju. Kad je izbio rat, Marko nije znao hoće li izgubiti glavu od levih ili desnih. Nedićeva policija ga je hapsila kao simpatizera komunista, jer je nadrealizam bio levo orijentisan – Koča Popović je bio španski borac, komandant Prve proleterske brigade, Đorđe Jovanović i mnogi drugi su poginuli... Markovi dnevnici iz tog perioda puni su gorčine, usamljenosti... Posle rata, okolnost što je Koča Popović bio nadrealista učinila je da vlasti prigrle Marka Ristića i on je postao naš ambasador u Parizu. Sećam se da je naša desna inteligencija tada iskoristila činjenicu da su nadrealisti napadali Pola Klodela kad je postao ambasador, rekavši da neko ko napada ambasadora, na kraju i sam postaje ambasador. Nadrealisti su optuživani da su režimski pisci, a oni su odgovarali: `Mi nismo režimski pisci, mi smo režim.`

Najviše mu je zamerano zbog eseja Tri mrtva pesnika, briljantno napisanog, kao i sve što je Marko pisao. Proglasio je mrtvim pesnike Miloša Crnjanskog, Pola Elijara i Rastka Petrovića, koji je tada jedini bio mrtav. Sećam se, najviše me je pogodila njegova surovost prema Rastku. Rastko mu je pisao iz Amerike, želeo je da se vrati u domovinu, ali je Marko Ristić odbio svog nekadašnjeg prijatelja. Razlozi su bili ti što je Rastko bio u Americi dok su u zemlji drugi ginuli. Marko Ristić jeste bio moralno krut, što je osobina pomalo dogmatskih duhova. I Breton, papa nadrealizma, isključivao je iz pokreta onoga ko mu se nije dopadao. Ali ta njegova osobina ne može da utiče na ukupan stav o Marku Ristiću. Može da se konstatuje, ali da vidimo šta još ima Marko Ristić, a on ima mnogo toga. Od trojice pesnika koje proglašava mrtvim jedini Rastko nije ništa zgrešio, za razliku od Crnjanskog, koji je pre rata kao urednik časopisa ‘Ideje’ pisao pohvalno o Hitleru. Crnjanski je maltene potkazivao pesnike policiji, i samim tim zaslužuje da ga Marko napadne, ali ne da ga proglasi mrtvim pesnikom. Kasnije je Crnjanski napisao Lament nad Beogradom, Drugu knjigu Seoba, Roman o Londonu. Mislim da je on prošao kroz katarzu kad su pale bombe na Beograd, shvatio je šta je uradio. Svejedno, takva razračunavanja među piscima nisu u redu. To je greška Marka Ristića.

Posle smrti Marka Ristića 1984. godine, napao ga je Slobodan Selenić u romanu Ubistvo s predumišljajem. Selenić u knjizi objavljuje faksimil iz poratne ‘Politike’ sa spiskom streljanih koje je vojni sud proglasio ratnim zločincima, među kojima je i pesnik Svetislav Stefanović. Dan nakon objavljivanja tog spiska, Marko Ristić piše uvodnik u ‘Politici’ sa naslovom ‘Zajedno su pošli u smrt oni koji su zajedno pošli u zločin’`. Ali, i u Parizu nakon oslobođenja formirani su odbori za čistke u kojima su bili Morijak, Sartr, Kami. U književnosti takve stvari treba da budu u drugom planu. Ne treba ih zaboraviti, ali ne treba zbog toga ni izbacivati ljude iz književnosti. Selin je bio kolaboracionista, ali ga i pored toga Francuzi smatraju velikim piscem. Kod nas su strasti usijanije. Selenić u romanu kaže: ‘Jebeni levi intelektualac Marko Ristić’, i ‘Jebeš zemlju koja Marka ima’. A njegov junak kaže ‘ta neistina u ustima Krsmana bila je drukčijeg hemijskog sastava od laganja Marka Ristića koji je lažući znao da to čini iz koristoljublja’. Ovako se ipak ne može govoriti o Marku Ristiću. Može se reći da je moralno grešio, ali to je briljantno pisan esej. I mislim da to treba imati u vidu. Mi smo mala kultura, i kada bismo je očistili od levih i desnih pisaca, malo bi ih ostalo u njoj. Malo je njih kojima se nešto ne može prigovoriti.`...