Detaljno stanje: Dobro
Posebni događaj: Ne
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

DEFILE SRPSKE VOJSKE U SOLUNU

ORIGINALNA FOTOGRAFIJA KASIRANA NA KARTONU

DIM 26,5 X 46,5 CM !

Аустроугарска војска је напала Црну Гору, савезника Србије, и до 25. јануара мала црногорска војска се предала. Аустроугарска је наставила своје напредовање дуж јадранске обале, напавши Албанију која је била под контролом Италије. До краја зиме, мала италијанска војска је била истерана из скоро целе земље.

У овом тренутку, са изгубљеним ратом на Балкану, британски генералштаб је тражио повлачење свих својих војника из Грчке, али је француска влада протестовала. Пошто су француске дивизије остале, остале су и британске, али са несакривеним незадовољством. Савезничке армије су се утврдиле око Солуна, који је постао велики утврђени камп. Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), наком одмора и опоравка на Крфу, је француским бродовима пребачена на Солунски фронт.

У међувремену се политичка ситуација у Грчкој заоштрила. Званично, Грчка је била неутралана, али је краљ Константин I био пронемачки опредељен, док је премијер Елефтериос Венизелос био за Француску. Грчка је у почетку подржала француско-британску помоћ Србији, а онда јој се супротставила; коначно, након Венизелосове оставке, ројалистичка влада ју је званично осудила, али се није стварно супротставила надмоћнијим савезничким снагама које су се искрцале у Солуну. Немци, који су покушавали да придобију Грчку на своју страну, су били опрезни да не пређу грчку границу.

У мају 1916. генерал Сарај је затражио да се грчка војска демобилише и грчка влада се повиновала том захтеву. Међутим, ова акција је још више натерала грчку владу да се иде према придруживању Централним силама.

Са поузданим сазнањем да ће се Румунија придружити Савезницима, генерал Сарај је почео припреме за напад на бугарску војску. Немци, уз помоћ обавештења која су добили од грчких присталица, су сачинили план за свој изненадни напад. Немачка офанзива је покренута 17. августа, три дана пре него што је било предвиђено да почне француска офанзива. Заправо, ово је била бугарска офанзива, пошто је аустроугарска војска била у Албанији, а само једна немачка дивизија је била на грчкој граници. Напад је у почетку, захваљујући изненађењу, постигао известан успех, али су српске снаге заузеле одбрамбене линије након две недеље. Зауставивши бугарску офанзиву, српска војска је извела контранапад 14. септембра. Терен је био тежак и Бугари су се бранили, али је српска војска полако напредовала. Спори напредак српских снага се наставио кроз октобар и у новембру, иако се време погоршало и снег почео да пада на планинама. Немци су послали још две дивизије да помогну бугарској војсци, али су француске и српске војске 19. новембра заузеле Битољ.

Губици у овој кампањи су били најмање 50.000 војника са савезничке стране и вероватно више од 60.000 убијених и заробљених Бугара и Немаца. Фронт је напредовао око 40 km. У борбама током 1916. Српских 32.880 војника и 1.209 официра је избачено из строја, од чега је 4.440 погинуло или умрло од задобијених рана.

Међутим, бугарско напредовање у грчку Источну Македонију је изазвало још једну унутрашњу грчку кризу. Влада је наредила својим војницима у том подручју (демобилизованом 4. корпусу) да не пружа отпор, и упркос повременим локалном отпору који је пружило неколико официра, већина корпуса са својим командантима је било приморана на предају немачким снагама и остатак рата је провео у заробљеништву у немачком граду Герлиц. Предаја тешко стечених новоосвојених територија омраженим Бугарима без отпора је виђена од стране многих официра Венизелосове војске као последња кап. Уз активну помоћ савезничких власти, они су извели пуч којим су осигурали Солун и већи део Македоније за Венизелоса (види Покрет за националну одбрану). Од тог тренутка Грчка је имала две владе, званичну ројалистичку у Атини, која је задржала своју неутралност упркос растућем савезничком притиску, и револуционарну Венизелову владу у Солуну, која је одмах ушла у рат на страни Антанте.

У исто време, Италија је разместила још војника у Албанији и ове нове трупе су успеле да присиле аустријски корпус на повлачење кроз планинске пределе јужно од језера Острово.

Солунске експедиционе снаге су се састојале од контингената из четири „велике силе“ Антанте (Француска, Велика Британија, Италија и Русија) и Србије. Французи су командовали Источном амијом (Armee de l`Orient), која је формално конституисана 12. октобра 1915. под командом генерала Мориса Сараја, и састојала се од десет француских, италијанских и руских дивизија, груписаних у три „дивизијске групе“ које су имале статус корпуса, као и осам српских дивизија. Сарај је 22. децембра 1917. замењен генералом Адолфом Гијомом, који је објединио и британску Солунску и Грчку армију у једниствену Савезничку источну армију (Armees alliees de l`Orient), која је заузела положаје у седам сектора дуж југоисточне Албаније и грчке Македоније. У јуну 1918. Луј Франше д` Епере је наследио Гијому, који је под својом командом имао 620.000 људи.

Британска Солунска армија је формирана 4. новембра 1915. године под командом генерала, сер Чарлс Монроа, а од 9. маја 1916. Под командом генерал-пуковника (касније генерала) Џорџа Милнеа. Шест пешадијских дивизија је распоређено у 12. корпус (22, 26. и 60. див.) и 16. корпус (10, 27. и 28. див.), уз стално премештање дивизија из једног у други корпус. Британска пешадијска дивизија у Македонији је бројала 16.000 људи, и била је састављена од три пешадијске бригаде (свака са четири, три од 1918, пешадијска батаљона од 800 људи, подељених на четири стрељачке чете; батерије рововских минобацача, митраљеске чете и коморе муниције малих калибара); дивизијске бициклистичке чете (до 1917); четири артиљеријске пољске бригаде (у којима је било од три до шест батерија) и муницијске коморе; дивизијске артиљеријске муницијске коморе; од једне до три инжињеријске чете; чете везе; пионирског (радног) батаљона; три чете тешких митраљеза (1918); три медицинске пољске амбуланте (батаљона); покретног ветеринарског одељења; позадинске чете и корпусне коморе (четири чете).

Француски контингент, којим је командовао генерал Кордоније (од фебруара 1917. генерал Пол Франсоа Гросети, а од јануара 1918. генерал Пол Проспер Анри), у октобру 1915. се састојао од пет пешадијских дивизија (57, 76, 122, 156. и 158) и коњичке бригаде, касније су му придружене три колонијалне дивизије - 17. (фебруар 1916), 16. (децембар 1916) и 11. (јануар 1917). Француска пешадијска дивизија је имала 16.000 људи у три пешадијска пука, сваки са три батаљона од четири чете; коњички „ескадрон“ (чета); пук пољске артиљерије са три батаљона од три батерије; инжињеријску чету; комору и медицинску пољску амбуланту. Колонијална пешадијска дивизија у којој су били Французи, добровољци за прекоморску службу, задржала је организацију од пре 1915. године, и имала је четири пешадијска пука у две пешадијске бригаде. Коњичка бригада под командом бригадира Зуено-Гамбете је имала 1. и 4. пук Афричких ловаца (Chasseurs d!Afrique), северноафричка европска коњица; шест ескадрона мароканских Спахија (Спахи), северноафричка домородачка коњица и вод оклопних кола.

Италијанска 35. пешадијска дивизија (генерал-пукувник Момбели) је дошла у Солун 11. августа 1916. године. У почетку је била организована као и остале италијанске дивизије са две пешадијске бригаде првог позива (Каљари и Сицилија), свака је имала по два пешадијска пука са три батаљона; извиђачку јединицу (Esploratori) јачине 94 човека; ударну (Arditi) јединицу; митраљеско одељење; пук пољске артиљерије (пет батерија); инжињеријски батаљон (три чете); чету за снабдевање и медицинску чету. Касније су дивизији придодате и друге јединице укључујући и територијалну милицију трећегпозива - Ивреа пешадијску бригаду, чиме се њена бројност попела на 30.000 људи и тако ефективно постала корпус.

До пролећа 1917 године, војска генерала Сараја је била појачана до те тачке да је бројала 22 дивизије: 6 француских, 6. српских, 7 британских, 1 италијанску, 1 грчку и две руске бригаде. Још две грчке дивизије су основане. Офанзива је планирана за крај априла, али почетни напад није успео уз велике губитке, и офанзива је обустављена 21. маја.

Потом су Савезници, желећи да изврше још већи притисак на Атину, окупирали Тесалију, из које се повукла ројалистичка грчка војска, и Коринтски земљоуз, практично поделивши земљу на два дела. Даљи дипломатски притисак је резултовао абдикацијом грчког краља (14. јуна) и уједињењем земље под премијером Венизелосом. Нова влада је одмах објавила рат Централним силама и почела да ствара нову војску. Упркос овом повољном исходу, нови премијер Француске Жорж Клемансо је у новембру опозвао са дужности генерала Сараја и уместо њега поставио више дипломатског француског генерала Адолфа Гијому.

Битка код Доброг Поља је започела артиљеријским бомбардовањем непријатељских положаја 14. септембра. Следећег дана, Французи и Срби су напали и извршили своје циљеве, неке бугарске јединице су почеле да се предају без борбе. Савезници су онда покренули офанзиву дуж целих својих линија и бугарски командант је наредио повлачење. Савезнички авиони су бомбардовали одступајуће бугарске војнике и повлачење је постало бекство. Бугарској је 30. септембар гарантовано примирје од стране генерала д`Епереа и на тај начин је она избачена из рата. Краљ Фердинанд је абдицирао и отишао у изгнанство четири дана касније.

У овом тренутку британска војска је скренула источно према европском делу Османског царства, док су српске и француске снаге наставиле на север. Уз британску војску близу Истанбула и без значајнијих турских снага да је зауставе, турска влада је затражила примирје 26. октобра (Енвер-паша и његови сарадници су неколико дана раније побегли у Берлин).

Српске и француске снаге су ослободиле Србију и савладале неколико слабих немачких дивизија које су покушале да зауставе њихова напредовања. Београд је ослобођен 1. новембра, а 10. новембра д`Еперева војска је прешла Дунав и спремала се да уђе у средиште Мађарске.