Godina izdanja: 2021
ISBN: 978-86-81702-08-6
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Niče i metafizika
Autor: Mišel Ar


Originalni naslov: Nietzsche et la métaphysique – Michel Haar
© Éditions Gallimard, Paris, 1993

Izdavač: Fedon, Beograd
Prevod: Milica Rašić
Urednik izdanja: Ivan Milenković

Jezik: b.c.h.s./srpski
Godina izdanja: 2021

Pismo: latinica
Žanr: filozofija

ISBN: 978-86-81702-08-6

POVEZ: broširano, sa zaštitnim omotom
Br. str.: 312
Fizički opis: 24 cm
Masa (u gr): 980


knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5* 

[kategorizacija stanja:


5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje 
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju 
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja 
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice 
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva 

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]



DODATNO UZ KNJIGU:

Predgovor

Glavna nit studija sakupljenih u ovoj zbirci1 jeste pitanje prevazilaženja metafzike. Ovo pitanje ne namećemo Ničeu od spolja, on sam ga je eksplicitno postavio: „Prevazilaženje metafzike jeste stvar koja zahteva najveći napor ljudske refleksije...“ A ta stvar, bez ikakve sumnje, obeležava celokupni razvoj njegove misli od „preokretanja platonizma“ do afrmacije večnog vraćanja istog.

No, pre nego što uđemo u razvoj Ničeove misli, moramo da defnišemo polaznu tačku koja je u pravom smislu reči Ničeova i da je razlučimo od slavne Hajdegerove problematike prevazilaženja metafzike koja polazi od sasvim drugačijih pretpostavki. Čak i ako se ne pozovemo na te pretpostavke, ono što na samom početku temeljno razdvaja Ničea i Hajdegera jeste to što je kod prvog reč isključivo o zadatku, štaviše o borbi: „kako se
osloboditi metafzike?“, dok kod drugog nijedan zadatak ne može biti ispunjen ako se ne pođe od zapitanosti koja nastoji da najpre odredi „šta je metafzika“. Na način koji se može učiniti drskim, Niče smatra da se odgovor na drugo pitanje razume sam po sebi, da on
ne predstavlja problem. Niče preuzima defniciju koja je „najpopularnija“, koja je najmanje „tehnička“: metafzika je verovanje u „drugi svet“, u svet koji je idealan i po sebi istinit, ukratko, to je ono što on naziva „platonizam“. U jednom smislu on nastavlja Kantovu kritiku saznanja koje bi težilo tome da se proširi izvan sveta fenomenâ, ali, naravno, odbacuje uspostavljanje vere u transcendentni svet kao postulat čistog praktičkog uma.
Kantov noumen ili ideja za njega je jedan od poslednjih stupnjeva Platonovog Sunca: „ideja koja je postala uzvišena, bleda, severna, kenigzberška“.

Prevazilaženje metafzike je, dakle, za Ničea zadatak, istovremeno zadatak kritike i rekonstrukcije. Kritički zadak je odrediti na koji način se to verovanje konstituisalo, iz kojih refleksa, nagona ili motiva je proisteklo poricanje ovog sveta kao varljivog, pukog „pojavnog“ sveta, poricanje koje u zametku nosi nihilizam nazvan dovršenim, to jest sveobuhvatno urušavanje svake bezuslovne istine. Urušavanje koje ne štedi ni sam pozitivizam niti bilo koju težnju idolopoklonstvu prema naučnim činjenicama. Zadatak rekonstrukcije sastoji se u sledećem: kako prevazići nihilizam, izaći iz beznađa
(„ciljevima nedostaje [...] više od odgovora na pitanje ’zašto’“), a da se ponovo ne upadne u alternativne ideale koji su isto toliko nihilistički? Kako, na primer, iznova uspostaviti „pojavu kao cilj“, a da naprosto ne stavimo pojavu, posebno umetničku, na mesto stare istine? Koji će biti novi ciljevi?

To znači da prevazilaženje pokreće čitavu jednu strategiju, čak i više postupaka, isprva retrogradnih, zahvaljujući kojima će biti potrebno, s jedne strane, razumeti i „opravdati“ metafzičke kategorije i njihov sistem binarnih suprotstavljenosti – istinito/lažno, suština/privid, dobro/zlo – i, s druge strane, izbaciti iz ravnoteže, subvertirati čvrstinu tih suprotstavljenosti, nateravši ih time da zamene uloge. Otud pitanje koje je postavio Hajdeger: da li je moguće prevazići metafziku tako što bismo preuzeli njen sopstveni rečnik i zadovoljili se time što ona trpi ta unutrašnja premeštanja i preobražaje? Da li
Niče ostaje zatočenikom kategorija koje preokreće, uprkos naporima da ih uništi? Zar on ne predlaže, kako to sam tvrdi, „načelno suprotno učenje“? Ko bi, uostalom, mogao sumnjati u to da on traga za svojim istinama, kako on kaže, i za svojim dobrom (on često koristi izraz „moj moral“)? Zar Hajdeger ipak ne potcenjuje rezultate Ničeove subverzivne strategije koja ne zaobilazi nijedan tradicionalni pojam? Kako on opravdava ideju da suština metafzike izlazi nepoljuljana iz tog postupka, i da ne samo da se obnavlja već se i osnažuje?

Zacelo, ponavljamo, Hajdeger s pravom naglašava da Niče bez prethodnog ispitivanja priznaje kao osnovnu činjenicu, po sebi očiglednu i neospornu, da je metafzika doktrina „dva sveta“: svako mišljenje ili verovanje koje odvaja „pojavni“ i „istinski“ svet, suprotstavlja ih i postavlja u hijerarhiju. Takvo mišljenje ili verovanje unižava ovaj svet kao inferiorno i loše „ovde“ u korist jednog „tamo“ gde vlada čisto Dobro, čista Istina, bila ona shvaćena flozofski, kao inteligibilno mesto nepromenljivih suština, ili religijski, kao boravište večnog blaženstva.

Prevazići metafziku značilo bi osloboditi se te iluzije, sasvim se vratiti u imanenciju, ponovo se spustiti na zemlju, reafrmisati jedinstvo sveta, kako su to činili Grci pre Sokrata i Platona. Ali takva reafrmacija je nemoguća ili uzaludna bez krajnje složenog i razvijenog kritičkog postupka koji je Niče nazvao genealogijom i bez jednog novog mišljenja čulnog sveta i rasprostranjenosti pojava. Izvesti genealogiju metafzike, to znači pokazati kojim
silama odgovaraju i koje sile zadovoljavaju vrednosti što ih je metafzika obećavala (trajnost, istovetnost sa sobom, sreća, sigurnost, itd.), to znači pokazati zašto je čoveku potrebna ta utopija ili ta „bajka“ o boljem svetu, savršenom, o svetu koji ne postaje, koji izmiče zlu, bolu, protivrečnosti, senzibilnosti, kao i senzualnosti. To znači preobraziti čisto teorijski ili propozicionalni smisao metafzike kako bi se od nje napravio simptom ili simbol određenih tipova sila ili tipova egzistencije.

Misliti punoću imanencije zahteva, s druge strane, mišljenje koje bi bilo sposobno da zahvati „fenomen kao fenomen“, novo mišljenje „pojave“ koje anticipira fenomenologiju i u kojem „biti“ znači pojaviti se, mišljenje koje iz druge perspektive tumači život kao neumornu snagu da se pokaže na više načina, iz različitih gledišta nesvodivih na jedno jedinstveno gledište koje središti ili totalizuje. Zbog ovog dvostrukog napora, uprkos „naivnom“ preuzimanju najtradicionalnije defnicije metafzike, Niče nikako ne ostaje prikovan za svoju početnu poziciju. Njegova se misao ne svodi na nekakav protivplatonizam. Mana Hajdegerovog čitanja je u tome što uzalud pokušava da pokaže u kojoj tački Ničeova misao proističe iz preokretanja metafzike, ali što ne vidi, ili se pretvara da ne vidi, u kojoj tački genealoški postupak, kao i novo tumačenje čulne pojave, čine nemogućim savršenu obnovu metafzike ili njeno „dovršenje“, to jest
njenu apsolutizaciju.

Zacelo, čitavo Ničeovo delo izvodi se iz preokretanja, ali ništa se u njegovoj flozofji ne svodi na to preokretanje. Shodno tome, neretko problematično vraćanje ugleda „najosramoćenijim i najneshvaćenijim aspektima egzistencije“ ne vodi tome da se „zlo“ stavi na mesto „dobra“, već dovodi do jednog „s one strane...“ Na taj način umetnički zanos pred epidermom stvarî, glorifkacija površina i višestrukih odraza – eksplozije radosti, smeha ili prekid (ne manje afrmativan) suza ili tuge – ne vodi do apologije plitkosti i površnosti. Ono čulno, međutim, postaje na neki način neizmerno duboko; ono
s ove strane koje čini osnovu vrtoglavo se otvara u neograničeno klizanje ravni ili gledištâ koja se ponude, a potom se otmu, kao da se, kaže Niče, svaka „pećina“, svaka osnova udaljava kako bi se predočila još jedna pećina, neka druga osnova, i tako u beskonačnost... Isto tako, afrmacija tela kao „velikog uma“, „rata i mira“, u Zaratustri, ne oživljava novi hegelovski Apsolut, već jednu „novu beskonačnost“, beskonačnost tumačenja od kojih nijedno ne može da pretenduje na to da bude poslednje ili konačno, jer su sva tumačenja usidrena u gledišta najbliža svakidašnjosti: budnost/san, sitost/glad, zadovoljstvo/bol, zdravlje i bolest, privlačnosti i odbojnosti, devičanstvo i iskustvo polnih odnosa... Te razlike nastanjene u našim telima nadahnjuju sva naša tumačenja, do onih najuzvišenijih. Niče se, međutim, ne zadovoljava time da pokaže, na primer, da je strah od tela metafzičare nadahnuo da dođu do fkcije nepromenljivog sveta do kojeg ne dopire greh i bol. Niče nastoji da o telu, subjektu, svetu dâ opise nadahnute ljubavlju prema
njihovoj polihromiji, njihovoj polifoniji i njihovoj polivalentnosti. Njegova želja nije toliko da rehabilituje pojavu nasuprot suštini, mnoštvo nasuprot jednom, koliko da ispravi zaborav neupadljivih istina, da ponovo pronađe vrednost misli i svakidašnjih, neznatnih, lakih gestova lišenih transcendentnih svrha, zahvaćenih u kjaroskuro prostih i običnih razlika. Niče pokazuje da se briga za prve uzroke i krajnje svrhe, potraga za iskonskim i neuslovljenim, rasplinjava i dovodi do toga da se izgube iz vida elementarne perspektive živog.

Zapitajmo se, međutim, još jednom: zar predočavanje takvih „elementarnih“ perspektiva života ne implicira ponovno uspostavljanje metafzike? Naime, upravo se opisuje izvorna i temeljna dimenzija, tlo afekata i instinkata u koje se ukorenjuju ili iz kojeg izbijaju svesne tačke gledanja, vrednosti i ideali, najbolja dela umetnosti i nauke. Ali ta izvornost može da se razume kao „metafzika“ samo ukoliko joj se odredi jedinstveno ime, „volja za moć“, koje upućuje na supstanciju ili suštinu što se može identifkovati ili izdvojiti. No, sama ta kategorija ili sam taj identitet potpada pod opštu kritiku jedinstva kao fkcije. Volja za moć upućuje na skriveno mnoštvo nagona ili na komplekse sila koje se upravo ujedinjuju ili
odbijaju, udružuju ili razdružuju, deluju, stvaraju, preobražavaju, tumače. Ta podzemna kretanja neprestanog uvezivanja i razvezivanja sila u borbi, u ravnoteži, u skladu i neskladu, sačinjavaju, kao beskonačno razvijanje razlika (intenziteta, gledišta), ravan „porekla“, ako hoćemo, ali takvu da se ne može izložiti, formulisati, ravan koja je nalik lavirintu, čije su dimenzije neodredive. Ona ne bi mogla da bude shvaćena kao jezgro homogenog i čvrstog smisla, niti kao temelj koji podupire zgradu znanja. Ona označava kretanje samotumačenja onog živog koje je za tumačenje uvek otvoreno.

Shodno tome, u pogledu „ontologije“ živog, Niče je daleko od toga da obnavlja metafziku ili da je dovodi do njene „dovršenosti“, jer u svetu nagona očigledno ne postoji ništa od idealnog sveta, ali to nije ni svet ili sistem principa i „prvih uzroka“ koji se mogu shvatiti
po sebi i za sebe. Jer nagoni nisu „uzroci“ što se mogu razdvojiti: oni su isprepletani sa svojim učincima, jasni su ili problematični samo u njima. Očigledno je da više
ne postoje dva sveta. Ako kod Ničea opstaje nekakva „ontologija“, ona opstaje kroz dvosmislenost. Isto je sa „teologijom“. Izraz „Bog je mrtav“ nije vrhunac, nije objava kraja. To je samo trenutak krajnje krize gde se većina nebrojenih tradicionalnih, flozofskih i religijskih fgura oslobađa božanstva: vrhovno Biće, Sudija, moralni ili savesni Bog, hrišćanski Bog“ itd., fgure koje su skončale tako što su se raspr-šile ili se iznad njih postavila druga fgura. To nipošto nije gubljenje ili ukidanje božanskog kao takvog. Dionis
ostaje jedna od najistrajnijih reči ili motiva dela. Ničeov Dionis je pak živi bog. Dionis iz Rođenja tragedije nije ni arheološka rekonstrukcija ni pokušaj da se veštački vaskrsne sveta simbolička fgura tragičkog grčkog viđenja. U poslednjim tekstovima i posthumnim fragmentima Dionis i dalje postoji kao simbol neograničenog uvećavanja životnosti života u njegovoj potpunosti kao života koji stvara i uništava, ispunjen radošću i patnjom.
Od prvobitne panske rasutosti otcepljuje se preobražaj božanstva kako bi intimnu, ličnu prirodu odenuo nadahnjujućim Glasom koji Niče naziva „genije srca“. Ako nas Ničeova poslednja reč na taj način vraća metafzici imanencije ili metafzici u imanenciji, ona nas možda takođe vodi, možda ne ponovnom uspostavljanju ili rehabilitovanju metafzike, već tome da je prevrednujemo i da iznova mislimo njen pojam, čim se taj pojam oslobodi svog reaktivnog, negativnog, prvobitno pejorativnog tereta i svog statusa prepreke koja se mora savladati.

***

Filozofija / nemačka filozofija / savremena filozofija / predavanja o Ničeu / Niče / Volja za moć / Hajdeger / Šumski putevi / hermeneutika / Biće i vreme / Bitak i vrijeme / nihilizam / Bog je mrtav / Smrt boga / Natčovek / večno vraćanje istog / metafizika / bivstvovanje / Bitak / Bitak i vreme / kategorije / identitet / Šopenhauer / Vagner / jezik / subjekt / subjektivnost /

***

UNOS: 250914
Šifra: FDN_KD