ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

lepo očuvano


Vladimir Jankelevič. Izdavač: Književna zajednica Novog Sada 1987; Biblioteka Anthropos Detaljnije: mek povez, strana 170, 21cm


filozofija muzike





Proučavanje filozofije Vladimira Jankeleviča (Vladimir Jankelevitch, 1903–1985) proteklih decenija gotovo da je zapostavljeno i marginalizovano u odnosu na razmatranje opusa njegovih savremenika, francuskih mislilaca koji su bili aktivni od tridesetih godina prošlog veka (na primer, Sartra /Jean-Paul Sartre 1905–1980/, Merlo-Pontija /Maurice Merleau-Ponty, 1908–1961/, Levinasa /Emmanuel Levinas, 1905–1995/) i njihovih sledbenika, kako u frankofonoj literaturi, tako i u studijama pisanim na jezicima drugih govornih područja. U vezi sa tim, indikativan je podatak da je prvi Jankelevičev napis preveden na engleski jezik 1959. godine,1 a sledeći skoro četiri decenije kasnije,2 da bi od početka dvadeset i prvog veka, naročito zahvaljujući Deridinim (Jacques Derrida, 1930–2004) tumačenjima Jankelevičevih postavki,3 usledili prvi prevodi ključnih ostvarenja u celini − Kerolin Abate (Carolyn Abbate, 1955–) je 2003. prevela njegov krucijalni filozofsko-estetički spis o muzici Musique et l’ineffable (1961), a 2005. Endru Keli (Andrew Kelley) ostvario je prevod važne etičke studije Le Pardon (1967). Ovi autori pokušali su da ukažu na to da je Jankelevič jedna od “centralnih figura intelektualnog života Francuske”, “najoriginalniji i najuticajniji filozof morala”, ali i muzike dvadesetog veka, te odgonetnu razloge zanemarivanja njegovog obimnog i vrednog opusa. U tom cilju, posebno je bilo važno preispitati argumente kojima je najčešće objašnjavana Jankelevičeva skrajnutost sa glavnog toka francuske filozofije. Naime, dok se, s jedne strane, govorilo da je ovakav status uslovljen Jankelevičevim odbijanjem da sledi aktuelne filozofske pravce, što je potvrđivao i on sam, sa druge strane, smatra se da su njegov kompleksan stil pisanja, često prožet dijalektičkim i paradoksalnim uverenjima, način izražavanja4 i jedinstvena terminologija5 u velikoj meri otežavali čitanje, razumevanje i prevođenje njegovih dela.6 Ovakvu recepciju je, međutim, većim delom odredio i sam Jankelevič, što se može sagledati na osnovu iščitavanja pojedinih segmenata njegove biografije. U periodu sopstvenog sazrevanja i formiranja Jankelevič se uklapao u svojevrstan akademski šablon, prešavši put od uspešnog i svestranog studenta do cenjenog profesora. Budući da je poticao iz ruske porodice, koja je emigrirala u Francusku, najpre je pohađao Ecole nationale des langues orientales, odsek za ruski jezik, da bi se potom opredelio za filozofiju, verovatno pod uticajem njegovog oca koji se bavio prevođenjem važnih filozofskih dela sa ruskog i nemačkog na francuski jezik, pa je mladi Jankelevič imao priliku da se susretne sa Hegelovim (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770–1831), Šelingovim (Friedrich Wilhelm Josef von Schelling, 1775–1854), Frojdovim (Sigmund Freud, 1856–1939), Kročeovim (Benedetto Croce, 1866–1952) spisima. Zaintrigiran filozofskim diskursima, on upisuje filozofiju na Ecole Normale Superieure, gde je već 1925. godine diplomirao na temu Plotinove (Plotinus / Πλωτίνος/, 205–270) dijalektike. Samo dve godine kasnije, Jankelevič posataje profesor filozofije na Institut francais de Prague, gde će raditi do 1933. Iste godine brani doktorat o Šelingovoj poznoj filozofiji i komplementarnu tezu Valeur et signification de la mauvaise conscience na Sorboni (La Sorbonne), a u tom periodu piše tekstove o Zimelu (Georg Simmel, 1858–1918), ruskom misticizmu i Anriju Bergsonu (Henri Bergson, 1859–1941),7 filozofu čiji su spisi u velikoj meri uticali na razvoj njegove filozofije. Svoju pedagošku karijeru nastavlja u gimnazijama u Kaenu i Lionu, a potom na Univerzitetima u Tuluzu i Lilu, kada radi na svom monumentalnom i možda ključnom delu Traite des vertus. Međutim, kako je delovao izvan Pariza, centra aktuelne filozofske misli, bez važne institucionalne podrške, Jankelevič je već tada govorio o sopstvenom udaljavanju od glavnog toka francuske filozofije i samodovoljnosti francuskih intelektualnih krugova,8 a ovakav vid njegove mislilačke izolacije produbljen je tokom Drugog svetskog rata. Naime, kao naturalizovani Francuz jevrejskog porekla Jankelevič je teško prebrodio ratna dešavanja, najpre zbog samog učešća u borbama, kada je bio i ranjen, a potom i zbog toga što su mu kao Jevrejinu bila uskarćena mnoga prava, pa i pravo podučavanja na francuskim univerzitetima. Ovaj težak period Jankelevič je prevazišao u Tuluzu, zahvaljujući privatnim časovima i predavanjima koje je držao u kafeima, ne odustajući ni tada od pisanja.9 Poražen pomenutim okolnostima, kao glavnog krivca Jankelevič je, razumljivo, video nacistički režim, ali i sve Nemce, smatrajući ih do kraja života svojim najvećim neprijateljima, zbog čega je decidirano odbacivao sve što je nemačkog porekla.10 On ne samo da je pružao otpor prema “zemlji koja je napravila holokaust”11, kako je govorio, nemačkom jeziku i kulturi, već je odlučio da se u potpunosti distancira od nemačke filozofije, a tu, čini se, pronalazimo jedan od glavnih uzroka produbljenja Jankelevičeve izolovanosti u posleratnom periodu.12 Otklon od nemačke filozofije uslovio je istovremeno udaljavanje od posleratne francuske filozofske misli, budući da je ona bila prilično razrađena na temeljima nemačkih filozofskih praksi, posebno postavki Ničea (Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844–1900), Huserla (Edmund Husserl, 1859–1938) i Hajdegera (Martin Heideger, 1889–1976).13 Pokušavajući da zanemari nemačke filozofe, Jankelevič je pronašao druge uzore – poput Aristotela (Αριστοτέλης, 384–322 p. n. e.), Platona (Πλάτων, 428/427–348/347 p. n. e.), Spinoze (Baruch Spinoza, 1632–1677), Zimela, Bergsona, Kjerkegora (Soren Kierkegaard, 1813–1855), slovenskih mislilaca Šestova (Лев Шестов, 1866–1938), Berdjajeva (Николай Бердяев, 1874–1948) i pisaca Tolstoja (Лев Николае́ вич Толстой́ , 1828–1910), Dostojevskog (Фёдор Достоевский, 1821–1881) – kao i druge teme za razmatranje, etiku, moral i religiju.14 Ovakvo opredeljenje nije se uklapalo u dominantnu fenomenološku i egzistecijalističku misao u posleratnom periodu (kasnije strukturalističku i poststrukturalističku), odnosno u okvire akademske filozofije u Francuskoj, o čemu je Jankelevič i sam govorio: “sve više se udaljavam od mojih kolega, oni mene više ne interesuju, isto kao ni ja njih.

Epoha i ja nismo zainteresovani jedni za druge.”15 Do pomenutog jaza došlo je i izbog Jankelevičevog nepoverenja u pravce, grupe i rigidno određene filozofske škole u vreme vladavine specijalizacija – “sada u Francuskoj jedino ima mesta za jata: marksiste, katolike, egzistencijaliste, a ja ne pripadam nijednom okrugu.”16 Zbog ovakvih gledišta, kao i zbog čestog deklarisanja političkih stavova,17 Jankelevič je nailazio na različite prepreke – izdavači su odbijali da publikuju njegove spise, nije se pisalo o njegovim delima, a ugledne pedagoške institucije mu nisu nudile angažman. Uprkos tome što je 1951. postao profesor na Sorboni, na Katedri za filozofiju morala, na kojoj je radio do 1978. godine,18 Jankelevič je do kraja svog delovanja osećao posledice ove diferencijalnosti, ističući: “ja pišem za dvadeset i prvi vek kada će se moje ideje razmatrati sa strašću, suprotno stremljenjima u dvadesetom veku.”19 Složićemo se sa Jankelevičem da je upravo današnje vreme ono kada se objektivno, bez pritisaka pojedinih filozofskih struja i osvrtanja na stavove akademskih krugova, može govoriti o odlikama, dejstvu i značaju njegove misli.

...


istorija sociologija teorija zsk derida