ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 387
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Monteskje se, manje ili više neposredno, bavi različitim oblicima državnih uređenja, pokazujući na koji se način pojedini segmenti društvene stvarnosti uklapaju u određeni tip političke organizacije.
Stoga, Monteskjeovo razmatranje može da se nazove političkom sociologijom.

Tri osnovne težnje prožimaju ovaj koncept:

1. On želi da pronađe manji broj tipova koji će obuhvatiti sva postojeća državna uređenja;

2. Nastoji da pokaže zašto pojedina uređenja propadaju i na koji ih je način moguće održati, te ukazuje na različite izvanpolitičke činioce, najpre prirodne (izgled tla, podneblje, geografski položaj i sl.), a onda i moralne, tj. društvene (običaji, religija, demografska kretanja, socijalni karakter, način privređivanja itd.);

3. Želi da ukaže na međusobnu čvrstu povezanost političkih i društvenih ustanova.

Prve dve težnje urađaju izgradnjom dva osnovna analitička sredstva koaj je Monteskje uveo u sociologiju pre nego što se ova nauka javila pod svojim imenom: reč je o pojmovima „tipa“ i „zakona“.

Monteskje smatra da postoje tri osnovna tipa državnih uređenja: republika, monarhija i despotija.

Pored ove podele, on razlikuje „zakonite“ i „nezakonite“ vladavine: u republici i monarhiji vlast se sprovodi na osnovu ustaljenih i objavljenih zakona, dok despot vlada isključivo po svojoj volji, nošen sopstvenim hirovima.

Poput Aristotela, francuski filozof veruje da se u dobrim uređenjima vlast sprovodi u skladu s postojećim zakonima. Iako ni jedan ni drugi mislilac ne isključuju mogućnost zloupotrebe zakona, obojici je ideal „vladavina prava“.


Monteskje, punim imenom Šarl-Luj de Sekonda, baron od Breda i Monteskjea (franc. Charles-Louis de Secondat, baron de La Brède et de Montesquieu;[2] 18. januar 1689 — 10. februar 1755) je bio francuski filozof, pisac, moralista, politički teoretičar i preteča sociologije iz doba prosvetiteljstva.

Monteskje je, zajedno sa drugim fiozoofima poput Džona Loka, stvorio politički i sociološku teoriju na kojoj se zasnivaju savremena društva. Značajni su njegovi radovi koji razlažu državne funkcije (princip podele vlasti). U svojim delima pisao je o dva modela političkih sloboda: „ograničenu slobodu“ oličenu u monarhističkom režimu, i „ekstremnu slobodu“ oličenu u političkom sistemu Engleske.[3]

Sarađivao je na pisanju Enciklopedije. Njegova najpoznatija dela su satirični roman „Pisma iz Persije“ (Lettres persanes) iz 1721. godine, i delo „O duhu zakona“ (De l`Esprit des Lois) iz 1748. godine kojim je formulisao teorijske principe ustavne monarhije.



Monteskje je rođen u Šatou de la Bred u jugozapadnoj Francuskoj, 25 km (16 mi) južno od Bordoa.[4] Njegov otac, Žak de Sekondat (1654–1713), bio je vojnik dugog plemićkog porekla, uključujući poreklo od Ričarda de la Pola, jorkiste koji je polagao pravo na englesku krunu. Njegova majka, Marija Fransoaz de Pesnel (1665–1696), koja je umrla kada je Šarl imao sedam godina, bila je naslednica koja je porodici Sekondat donela titulu baronese La Bred.[5] Njegova porodica je bila hugenotskog porekla.[6][7] Nakon smrti njegove majke, on je poslat na katolički koledž Žili, istaknutu školu za decu francuskog plemstva, gde je ostao od 1700. do 1711. godine.[8] Njegov otac je umro 1713. godine i postao je štićenik svog strica, barona de Monteskjea.[9] Postao je savetnik Bordoskog parlamenta 1714. Pokazao je sklonost protestantizmu[10][11] i 1715. se oženio protestantkinjom Žanom de Lartig, s kojom je imao troje dece.[12] Baron je umro 1716. godine, ostavljajući mu svoje bogatstvo, kao i titulu, i funkciju glavnog magistrata u Parlamentu Bordoa,[13] funkciju koju će držati dvanaest godina.[14]


Monteskje 1748, De l`Esprit des loix
Monteskje se povukao iz advokature da bi se posvetio učenju i pisanju. Postigao je književni uspeh objavljivanjem svojih Persijskih pisama iz 1721. (franc. Lettres persanes), satire koja predstavlja društvo viđeno očima dvojice persijskih posetilaca u Parizu, vešto kritikujući apsurde savremenog francuskog društva. Delo je odmah postalo klasik i prema tome je odmah postalo piratsko. Godine 1722, otišao je u Pariz i ušao u dvorske krugove uz pomoć vojvode od Bervika koga je poznavao kada je Bervik bio vojni guverner u Bordou. Upoznao se i sa engleskim političarem vikontom Bolingbrokom, čiji su politički stavovi kasnije ugrađeni u Monteskjeovu analizu engleskog ustava. Međutim, on nije uspeo da stekne članstvo u Francuskoj akademiji zbog tehničkih razloga što ne živi u Parizu, a 1726. je prodao svoju kancelariju zbog ogorčenosti što su oni koji su bili intelektualno inferiorni napredovali više od njega na dvoru, za što je dobio bogatstvo, čime se ponovo obnovila njegova oslabljena imovina. Na kraju je napravio neke ustupke, uključujući uspostavljanje rezidencije u Parizu, te je primljen u Akademiju u januaru 1728.[15]

U aprilu 1728, sa Bervikovim nećakom lordom Valdegrejvom kao njegovim saputnikom, Monteskje je krenuo na veliku turneju po Evropi, tokom koje je vodio dnevnik. Njegova putovanja obuhvatala su Austriju i Mađarsku i godinu dana u Italiji. On je otišao u Englesku krajem oktobra 1729, u društvu lorda Česterfilda, gde je postao slobodni zidar, primljen u Horn Tavern ložu u Vestminsteru.[16] U Engleskoj je ostao do proleća 1731, kada se vratio u La Bred. Spolja se činilo da se skrasio kao štitonoša: promenio je svoj park na engleski način, istraživao sopstvenu genealogiju i potvrdio svoja vlastelinska prava.[15] Ali on je neprekidno radio u svojoj radnoj sobi, i njegova razmišljanja o geografiji, zakonima i običajima tokom njegovih putovanja postala su primarni izvori za njegova glavna dela o političkoj filozofiji u to vreme.[17][18] Zatim je objavio Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihovom opadanju (1734), među svoje tri najpoznatije knjige. Neki naučnici to smatraju prelazom sa persijskih pisama na njegovo majstorsko delo Duh zakona, koje je prvobitno anonimno objavljeno 1748. i koje je prevedeno na engleski 1750. Ono je brzo steklo popularnost i duboko uticalo na političku misao u Evropi i Americi. U Francuskoj je knjiga naišla na neprijateljski prijem od pristalica i od protivnika režima. Katolička crkva je zabranila Duha, zajedno sa mnogim drugim Monteskjeovim delima, 1751. godine i uvrstila to delo u Indeks zabranjenih knjiga. Dobio je najviše pohvale od ostatka Evrope, posebno Britanije.

Monteskje je takođe bio veoma cenjen u britanskim kolonijama u Severnoj Americi kao šampion slobode. Prema jednom politikologu, on je bio najčešće citirani autoritet za vladu i politiku u kolonijalnoj predrevolucionarnoj Britanskoj Americi, koji su američki osnivači citirali više nego bilo koji izvor osim Biblije.[19] Nakon Američke revolucije, njegov rad je ostao snažan uticaj na mnoge američke osnivače, pre svega na Džejmsa Medisona iz Virdžinije, „oca ustava“. Monteskjeova filozofija da „vladu treba postaviti tako da niko ne treba da se plaši drugog“[20] podsetila je Medisona i druge da slobodna i stabilna osnova za njihovu novu nacionalnu vladu zahteva jasno definisanu i uravnoteženu podelu vlasti.