ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1990.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdavač: Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad
Godina izdanja: 1990.
Povez: Broširan
Format: 21 cm
Broj strana: 212
Stanje: Veoma dobro

Шопенхауер је сматрао да је воља основа свега, Кантова „ствар по себи”, суштина света који је само представа. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња, а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је нирвана (будизам). Главно дело му је Свет као воља и представа. До већег утицаја дошао је тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: Метафизика лепог, Метафизика полне љубави, О стилу и писању, О генију и др.

Шопенхауерова филозофија се најбоље разуме уколико се препозна његов дуг Кантовој филозофији, којег је сматрао највећим мислиоцем модерног доба. Његова главна замерка филозофији савременика у Немачкој (Шелинга, Фихтеа и Хегела), је да су под изговором напретка и тежњи да даље развију Кантове идеје, у ствари покушали да филозофирају на начин који је сâм Кант описао као сасвим неприхватљив. Ако је Кант ишта показао, онда је то да је метафизичка спекулација у застарелом „трансценденталном” смислу потпуно неупотребљива за достизање сазнања које лежи изван људског искуства. По Шопенхауеру, такво је сазнање у принципу недостижно, те се сваки филозоф – и којом год процедуром – који покуша да успостави постојање Бога и бесмртност душе, у ствари упустио у једно безнадежно филозофско испитивање.
Шопенхауер је своју филозофију доживљавао као наставак Кантове, а резултате кантовског епистемолошког истраживања (трансцендентални идеализам) користио је као полазиште за своју властиту филозофију. Кант је тврдио да је емпиријски свет само комплекс појавности чије се постојање и повезаност јавља само у нашим менталним представама.[3] Шопенхауер то понавља у првој реченици свог главног дела:„Свет је моје представљање“ (Die Welt ist meine Vorstellung). Све што постоји за сазнање (читав свет) постоји једноставно као објекат у односу на субјект - „представљање“ субјекта. Све што припада свету је, према томе, „зависно од предмета“. У првој књизи о Свету као вољи и представљању, Шопенхауер свет разматра из овог угла.
У новембру 1813. Гете је позвао Шопенхауера да му помогне у његовој Теорији боја. Иако је Шопенхауер теорију боја сматрао мањом ствари,[4]прихватио је позив из дивљења Гетеу. Ипак, ове истраге довеле су га до његовог најважнијег открића у епистемологији: проналаска доказа априорне природе узрочности.

Кант је отворено признао да је Хјумов скептични напад на узрочност био мотив за критичке истраге у Критици чистог ума и дао разрађен доказ да покаже да је узрочност а приори. Након што је Г.Е. Шулц учинио вероватним да Кант није оповргнуо Хјумов скептицизам, на онима који су одани Кантовом пројекту било је да докажу ову важну ствар.

Разлика између Кантовог и Шопенхауеровог приступа била је следећа: Кант је једноставно изјавио да нам се емпиријски садржај перцепције „даје“ споља, израз којим је Шопенхауер често изражавао своје незадовољство.[5] С друге стране, он је био заокупљен: како да добијемо овај емпиријски садржај перцепције; како је могуће субјективне сензације ограничене на моју кожу схватити као објективну перцепцију ствари које леже изван мене? [6]

Осети у руци слепог човека, при осећању предмета кубичног облика, прилично су једнолики и исти на све стране и у свим правцима: ивице, истина, притискају мањи део његове руке, још увек у тим сензацијама уопште није ништа попут коцке. Његово разумевање, међутим, изводи непосредан и интуитиван закључак из осећаног отпора, да тај отпор мора имати узрок, који се кроз тај закључак представља као тврдо тело; и покретима руку у осећају предмета, док осећај руке остаје непромењен, он конструише кубни облик у свемиру. Да представљање узрока и простора, заједно са њиховим законима, већ није постојало у њему, слика коцке никада не би могла произићи из тих узастопних сензација у његовој руци. [7]