ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Vilhelm Henis (Hildeshajm, 18. februar 1923, † Frajburg im Brajsgau, 10. novembar 2012[1]) je bio nemački politikolog.


Henis, sin komercijalnog agenta i botaničara Vilhelma Henisa i njegove supruge Gertrud Henis rođene Helberg i unuk osnivača istoimenog rasadnika orhideja, proveo je prvih deset godina svog života u Hildeshajmu, svom rodnom gradu. Godine 1933. porodica je emigrirala u Venecuelu, gde je otac trebalo da zasadi plantažu duda u San Huan de los Morosu, malom gradu na ivici Ljanosa, u ime predsednika Huana Visentea Gomeza, kako bi Venecuela postala samodovoljna. u proizvodnji svile. Projekat je brzo propao zbog klimatskih razloga, zbog čega se porodica preselila u glavni grad Karakas, gde je Henis pohađao nemačku školu Humbolt. Krajem 1937. vratio se u Nemačku radi boljeg obrazovanja i pohađao školu Frajher fon Flečer u Drezdenu, gde je živeo u internatu. Po završetku srednje škole 1942. odmah je pozvan u mornaricu i služio je kao oficir do otpuštanja u avgustu 1945. Preživeo je potapanje podmornice U2.[2]

U zimskom semestru 1945/46, Henis se upisao na Univerzitet Georg-August u Getingenu na studije prava, koje je završio posle sedam semestara u oktobru 1949. sa prvim državnim ispitom pred Višim regionalnim sudom u Celu. Zatim je napisao svoju doktorsku tezu Problem suvereniteta, kojom je doktorirao 1951. godine kod Rudolfa Smenda. Još 1945. Henis je bio jedan od osnivača univerzitetskih novina u Getingenu, gde je stekao svoje prvo novinarsko iskustvo. Takođe je bio povezan sa kolegama studentima koji su bili prijatelji, uključujući Horsta Ehmkea i Petera von Oertzena, u SDS-u.[3] Kao i oni, Henis je uvek osećao bliskost sa učiteljem Rudolfom Smendom, čije je rasprave o ustavnom pravu prvi put objavio 1954. godine.[4] U tom pogledu, Henis u školskom sporu nemačke ustavnopravne teorije u ranoj Saveznoj Republici Nemačkoj može se pripisati Smend školi, iako se on više puta distancirao od njihovog shvatanja ustavnih i osnovnih prava.[5]

Po završetku doktorata, Henis je otišao u Bon, gde je radio kao istraživački asistent za poslaničku grupu SPD u Bundestagu. Radio je za Adolfa Arnda, pravnog eksperta poslaničke grupe, koji je pripremao nekoliko tužbi pred novoosnovanim Saveznim ustavnim sudom, preko kojih je SPD želeo da utiče na spoljnu politiku. Henis je bio uključen u pripremu podnesaka na kojima su se zasnivale tužbe protiv Šumanovog plana i EVG sporazuma. Godine 1951. Arnt je takođe preuzeo zastupanje ustavne žalbe direktora Senata Hamburga Eriha Luta i prepustio sastavljanje žalbe svom mladom kolegi Henisu, koju je Savezni ustavni sud primio decembra 1951. godine.[6] Presuda Luthu, koja je bila epohalna za doktrinu osnovnih prava, doneta je tek 1958. Do tog vremena, Henis je odavno odustao od jurisprudencije u korist političkih nauka. U kasnijim godinama, međutim, voleo je da flertuje sa svojom ulogom „neophodne karike (...) u uzročno-posledičnom lancu“, što je dovelo do važne presude.[7]

Na poziv Henrija Kisindžera, Henis je 1952. otputovao u SAD i proveo leto na Harvardu. Uspeo je da produži boravak u Americi za nekoliko meseci i stupio je u lični kontakt sa Otom Kirhajmerom, Erikom Fogelinom i Leom Štrausom.[8] U martu 1953. Henis je postao asistent Karla Šmida na Institutu za političke nauke Univerziteta u Frankfurtu na Majni. U jesen 1959. godine predao je habilitacioni rad O pojmu političkih nauka – Prilog njegovoj rekonstrukciji, sa kojim je habilitirao juna 1960. i 1963. godine pod naslovom Politika i praktična filozofija. Prvi put je objavljena studija za rekonstrukciju političkih nauka. Rad nije naišao na jednoglasno odobravanje na fakultetu, što je otkrilo spor između empirijske, društvene nauke i filozofske orijentacije unutar političkih nauka u nastajanju.[9] U leto 1960. Henis je dobio poziv na Univerzitet za obrazovanje u Hanoveru, a 1962. je postavljen za redovnog profesora političkih nauka pored Zigfrida Landšuta na Univerzitetu u Hamburgu. Odatle je otišao na Univerzitet u Frajburgu 1967, gde je bio na Katedri za političku teoriju do penzionisanja 1988. Henisovi akademski studenti su Hajnrih Majer, Rajnhard Mehring i Petra Veber.

Od 1960. do 1975. Henis je bio kourednik serije Politica. Traktati i tekstovi iz političkih nauka u izdavačkoj kući Luchterhand. Ovaj projekat je značajan za intelektualnu istoriju Savezne Republike po tome što je drugi urednik u početku bio Roman Šnur, samozatajni šmitovac, koji je u to vreme zajedno sa Ernst-Volfgangom Bekenfordeom osnovao časopis Der Staat. Deklarisani cilj urednika Politike bio je razbijanje starih frontova izmeđunika Šmita i Smenda da se prevaziđu u mlađoj generaciji. Serija je započela radom Iringa Fečera o Rusoovoj političkoj filozofiji, a 1962. godine četvrti tom je uključivao uticajnu strukturnu promenu postdoktorske teze Jirgena Habermasa. Međutim, spor između urednika je izbio već 1963. oko Habermasovog drugog toma, zbirke eseja Teorija i praksa: Šnur je odbio drugi naslov Frankfurtera, dok je Henis, koji je posle 1968. postao Habermasov antipod, podržao knjiga. U sporu, Šnur je napustio projekat, za koji su od tada bili odgovorni Henis i Hans Majer.[10]

Henis se pridružio SPD-u 1946. godine, ali je napustio stranku 1958. u znak protesta zbog njene podrške akciji za borbu protiv atomske smrti. Godine 1962. vratio se u partiju.[11] U to vreme, Henis se već pojavio kao glavni akademski zagovornik izborne reforme koja je nastojala da pređe sa proporcionalne zastupljenosti na većinsko glasanje. Na svom inauguracionom predavanju u Frankfurtu u februaru 1961, na primer, vodio je kampanju za većinsko glasanje u jednočlanim izbornim jedinicama po britanskom modelu, koji je više odgovarao parlamentarnom sistemu vlasti nego proporcionalnoj zastupljenosti.[12] Pokušao je da pridobije svoju stranku za ovaj zahtev, koji tamo nije bio mnogo popularan, a 1966. je podržao formiranje velike koalicije „isključivo sa opravdanjem postavljanja trajnih ustavnih i izbornih osnova za parlamentarnu kancelarsku demokratiju.“ 13] U februaru 1967. ministar unutrašnjih poslova Pol Like imenovao je Henisa u Savetodavno veće za reformu izbornog zakona, kojim je predsedavao Teodor Ešenburg, zajedno sa Ginterom Dirigom, Tomasom Elvajnom, Ferdinandom Hermensom, Ervinom Šeuhom i Ulrihom Šonerom.[14] Kada je postalo očigledno da SPD odlaže reformu kako bi zadržao FDP kao mogući koalicioni partner, Henis je ponovo napustio stranku 1969. godine, ovoga puta zauvek.

U Frajburgu je Henis postao meta studentskog pokreta od 1968. godine. Sa svoje strane, proslavio se kao nepokolebljivi protivnik pokreta svojim predavanjem Nemački nemiri, koje je objavljeno u časopisu Merkur u februaru 1969. Na pozadini vajmarskog iskustva, video je opasnosti za državu i univerzitete. Godine 1970. Henis je pripadao najužoj grupi osnivača Zbora slobodnih veština: zajedno sa Hansom Majerom, Rihardom Leventalom i Hermanom Libeom formulisao je osnivački poziv[15] (Ernst Nolte je dao ime) i bio je član osnivački odbor.[16] U nizu publikacija, Henis se pozicionirao kao konzervativni opominitelj protiv tendencija 1970-ih: u demokratizaciji. Po pitanju koncepta (1969), on se suprotstavio prenošenju principa demokratije državnog uređenja u društvenu sferu, u legitimitet. U Eine Categori der Burgerliche Gesellschaft (1975) argumentovao je protiv Habermasovih problema legitimacije u kasnom kapitalizmu[17] i u Organizovani socijalizam[18] (1977) protiv Orientation Framevork `85, programskog dokumenta levog krila SPD-a. . Nakon formiranja Socijalno-liberalne koalicije 1969. godine, Henis se takođe pridružio CDU-u i radio u partijskom odboru za principe, na čijem je čelu bio njegov kolega student u Getingenu, Ričard fon Vajczeker.[19]

Henisova kampanja protiv civilne upotrebe nuklearne energije bila je u suprotnosti sa njegovim partijsko-političkim opredeljenjem. On je smatrao neustavnim stav 9a Zakona o atomskoj energiji, koji reguliše odlaganje, `jer nije moguće odlaganje koje je odgovorno za buduće generacije`. Zajedno sa Maksom Himelheberom i Fabijanom fon Šlabrendofom, ubedio je izdavača Ernsta Kleta da naruči pravno mišljenje od Hasa Hofmana, koje se proširilo u monografiju Pravna pitanja upravljanja atomskim otpadom[20]. Henis je proglasio miroljubivu upotrebu atomske energije „nedostojnom slobodnog društva“.[21]

Godine 1977/78 Henis je bio profesor Teodora Heusa na Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku. Ovde je došao u kontakt sa Hansom Štaudingerom, koji je studirao u Hajdelbergu pre Prvog svetskog rata i koji se duboko divio Maksu Veberu.[22] Ovo je ponovo aktiviralo staru strast prema Veberu u Henisu: kasnije je izvestio[23] da je ta strast započela 1944. čitanjem knjige Karla Jaspersa Maks Veber. Nemački karakter u političkom razmišljanju, istraživanju i filozofiranju (1932) i oblikovao je njegove studentske dane, ali da se potom udaljio od Vebera prateći Erika Fogelina i Lea Štrausa. Vrativši se iz Njujorka, Henis se okrenuo dubinskom Veberovom čitanju, objavio je prvi esej na tu temu (pitanje Maksa Vebera) 1982. godine, a zatim je objavljivao u ovoj oblasti više od dvadeset godina; njegove Veberove studije sada su sakupljene u tri toma (Pitanja Maksa Vebera (1987), Nauka o čoveku Maksa Vebera (1996) i Maksa Vebera i Tukidida (2003)). Henis se nadovezuje na rana tumačenja Vebera Karla Lovita i Zigfrida Landšuta i odlučno se suprotstavlja tvrdnji da je Veber bio osnivač moderne sociologije, kao što je ona nastala kao rezultat rada Talcota Parsona[24], a takođe i urednika časopisa Mak-Veber -Complete Edition se brani.[25] Henis, pak, Vebera stavlja u tradiciju političke filozofije još od Platona i u svom delu identifikuje centralno pitanje sudbine čovečanstva u uslovima savremenosti, iz čega proizilazi dosledna tema povezanosti ličnosti i poretka života. nastao.[26]

Henis je političke nauke shvatio kao praktičnu nauku. Svoj pristup je izložio u svojoj habilitacionoj tezi Politika i praktična filozofija i uvek ga se držao. Sledio je aristotelovsku razliku između teorije i prakse. Dok teorijske nauke teže znanju radi sebe samih, praktične nauke (u Aristotelovom slučaju politika, etika i ekonomija) uvek se odnose na ljudsko delovanje, a time i na svesne izbore.[27] Za Henisa, političku nauku kao praktičnu nauku u ovoj tradiciji karakterišu dva suštinska aspekta:[28] s jedne strane njen teleološki karakter, utoliko što je uvek povezana sa značenjem i svrhom dominacije i stoga nužno sadrži normativne elemente. , s druge strane svojim naučnim metodom , koji nikada ne može dovesti do tako egzaktnih rezultata kao u teorijskim naukama, već svoj odgovarajući način rada nalazi u temi, prikupljanju i odmeravanju argumenata. Prema Henisu, ova tradicija je izgubljena tokom modernog racionalizma (Rene Dekart, Frensis Bekon; u političku teoriju preneo Tomas Hobs), koji je takođe preneo koncept nauke iz teorijskih nauka u praksu.[29] Henisova rekonstrukcija tradicionalnog shvatanja nauke dovela ga je u kontrast sa preovlađujućim empirijsko-naučnim pristupima političkim naukama. U svojim spisima bavio se pitanjima teorije vlasti, političkih partija i istorije ideja, uvek polazeći od aktuelnih problema. Od 1960-ih prati i politički razvoj Savezne Republike u člancima u dnevnoj štampi.[30]

Henis je bio oženjen istoričarkom umetnosti Haide Hennis, rođenom Gundelah (1922–2004).