ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2013
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Nova, nekorišćena

Naslov: Antropologija imena
Naslov originala: Anthropologie du nom
Autor: Silven Lazaris (Sylvain Lazarus)
Izdavači/realizacija: Grupa za konceptualnu politiku & kuda.org
Prevela s francuskog: Ana Moralić
Mesto i godina izdanja: Novi Sad, 2013.
Povez: broširano, šiveno
Obim: 302 str.

„Iskaz da politika pripada poretku mišljenja za mene je odgovor, koji se najzad može identifikovati, na intelektualnu cezuru 1968. godine. To je takođe jedan pokušaj da se zamisli politika posle kraja klasizma, to jest kraja jednog mišljenja o konfliktnosti u terminima klasâ – budući da je to mišljenje u tom trenutku bilo na izdisaju. A to je i jedan pokušaj da se zamisli politika u nekom drugom i drukčijem prostoru, a ne u prostoru države, kao što je to bio slučaj u lenjinizmu gde je politika imala za „objekt“ državu, u nameri da jednu buržoasku državu zameni jednom proleterskom državom. Politika, kako je ja shvatam, ne ispoljava se u prostoru nekog objekta, pa bio on država ili revolucija. Kraj klasizma kome su kategorije države i revolucije bile konsupstancijalne, zahteva drukčiju dispoziciju politike. U tom smislu će politika shvaćena shodno Antropologiji imena biti nazvana politikom u subjektivnosti, koja ne funkcioniše niti se izgrađuje putem objektalnostî koje sam maločas naveo. To je ono što ću ja nazvati politikom u interiornosti. Takva politika se oslanja na procese mišljenjâ koji prizivaju procese-mišljenja-ljudi i sama će biti nazvana mišljenjem, u jednom veoma preciznom smislu: neka politika će se identifikovati odnosom prema sopstvenom mišljenju.“ [...] „Svaka politika razdvaja: na primer, Marks razdvaja svoje učenje od filozofije (Hegelove filozofije), Lenjin razdvaja politiku od istorije u smislu u kome on daje primat svesti o istoriji: to će biti jedna uslovljena politika. Ja, sa svoje strane, razdvajam politiku od istorije, to jest od marksizma-lenjinizma, s jedne strane, a, s druge strane, od koncepcije kakvu istorija ima o vremenu. Ja takođe radvajam politiku od filozofije i sociologije. Akademizmu ovih poslednjih disciplina zameram to što one, zacelo, poriču poduhvat kakav je moj, što i nije tako strašno, ali ono što je mnogo, mnogo gore jeste to što one diskvalifikuju samu ideju jednog prostora svojstvenog intelektualnosti ljudi. U marksizmu-lenjinizmu, partija je ta koja misli, u sociologiji, naučnik je onaj koji misli. Razdvajanje od filozofije je ono što razvija reč „mišljenje“ u drugom i drukčijem prostoru, koji ja nazivam prostor subjektivnog. Ukratko, raskid s filozofijom odnosi se na pitanje mišljenja. Raskid s istorijom, na pitanje vremena. Kad je reč o pitanju vremena, pozvaću se na neka lična imena: na ime Marka Bloha (Marc Bloch) i na ime Moziza Finlija (Moses Finley). Ja se, prema tome, zalažem za razdvajanje, a takođe i za raz-vezivanje. Razvezivanje. U najjednostavnijem smislu, ja sam protiv onog heterogenog koje nazivam jednim samopredstavljanjem, jednim „misliti zajedno“ dveju kategorija, dveju asignacija koje ulaze u kompoziciju da bi sudelovale u jednom totalitetu koji ja ne prihvatam. Ja sam mislilac singularnosti i Fukoovo (Foucault) ime mi nije strano.“ (iz Predgovora srpsko-hrvatskom izdanju) „Knjigu Antropologija imena smo objavili da bismo je preveli, a preveli smo je da bismo je pročitali. Nije moglo drugačije, iako je ovo nelogičan sled na prvi pogled. Jer, zašto se uopšte prevodi neka knjiga? Nešto se pročita, na izvornom jeziku, i onda se... šta? Domaća ili maternja, sajezična ili sanacionalna javnost želi se obavestiti o nečemu što smo samo mi uspeli pročitati? Ova javnost i zajednica to nije u stanju obaviti na izvornom jeziku dela koje je u pitanju i zato ćemo joj prevesti naše otkriće i preporučiti za čitanje? Ako smo dovoljno moćni, nametnućemo je za čitanje i sprovesti nameru kroz ideološke aparate države i, ako nas posluži ratna sreća, ubacićemo pročitano, prevedeno i preporučeno u nastavno-obrazovni program nacije? Nada li se tome autor i da li je to jedini i zato prirodan niz događaja i odluka? Mi dokazujemo suprotno. Francuski jezik niko od nas ne zna. Nastavno obrazovni program nije podrazumevao niti nam je država prevela ovu knjigu i niko nam je nije preporučio. Na nju smo naišli čitanjem Badjuovih Metapolitika, ali ni on više nije u modi med mladim akademskim osobljem aparata – razume se, isključivo onog leve orijentacije. Prevrtljivost, pomodnost i marginalnost levice na ovim prostorima jeste element stanja situacije, ali nije i njena sudbina. Boravak u aparatima i pokretljivost kroz njih, kako nam je više puta rečeno i objašnjeno, garantuju postupnu ali uspešnu hegemoniju radničke ideologije i politike za koju deceniju. Do tada, izbor literature i na „levoj sceni“ mora biti pažljivo i taktički sačinjen a obuka naroda sprovedena uz pomoć pomenutog osoblja. Međutim, Antropologija imena nije na vidiku ni u takvoj konstelaciji ili odnosu snaga, pa je naše čitanje, ukoliko je sami ne objavimo, odloženo do naše smrti ili ovladavanja francuskim jezikom. Šta da radimo! Ne samo što smo se školovanjem zaglavili u ideološkim aparatima države, nego nam ni učenje stranih jezika nije sastavni deo domaćeg vaspitanja. Nije li porodica samo jedan ideološki aparat države, a vreme i klasa iz kojih dolazimo imali su svoje načine zaglavljivanja i podele rada koja se reprodukovala praksama isključivanja i osujećenja. Iako smo u međuvremenu postali pekari, iako nevaspitani, došlo je do nekakvog teorijskog i političkog zaglavljivanja i, ma koliko sve ovo izgledalo kao bura u čaši vode, Antropologija imena je bila nužna na našem teorijskom i političkom putu, iako je, ponovimo, to već izvesno vreme put pekara koji mora i može misliti i saznavati, a onda i profilozofirati ako je to nužno.“ (iz Pogovora)