ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Kao naslikama
Bez oštećenja

Autor:: Pjer Tejar de Šarden
Žanrovi:: Filozofija
Izdavač:: Gradac
Godina izdanja:: 2003.
Broj strana: 95
Pismo: Latinica
Format: 23 cm

Tejar de Šarden (1881–1955) poznat je kao paleontolog (u Kini je otkrio sinantropusa, kineskog pračoveka), a kao teolog jezuitskog reda pročuo se po znamenitoj knjizi Fenomen čoveka (La phénomène humain). Spajajući iskustva moderne nauke (Ajnštajnovu, Hajzenbergovu i Borovu teoriju), geologiju i paleontologiju sa teologijom, Šarden je stvorio sveobuhvatno učenje o čoveku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. (Zbog toga je posle Drugog svetskog rata u Francuskoj postavljen za direktora Nacionalnog centra za naučna istraživanja, kao i za profesora na Collège France.) Za razliku od mnogih poznatih teologa, on je svoje nazore temeljio na univerzalnom humanizmu koji je u tesnoj vezi sa razvojem modernog sveta, smatrajući da moderna crkva mora da evoluira kao i društvena svest. Zbog toga su njegovo učenje nazivali religija evolucije. Treba pomenuti i njegova dela Božanska sredina (Le milieu divin), Ljudska energija (L’energie humaine), Nauka i Hrist – Himna univerzuma (Science et Christ – Hymne de l’univers), od kojih neka crkva nije dozvoljavala da budu objavljena.
Za razliku od zvanične dogmatike, koja Materiji pripisuje niži stupanj postojanja, vezujući je za ono što je prolazno i sklono propadanju, Šarden Materiji pripisuje osnov duhovnog, njegovu matricu, dok je Duh više stanje Materije. Iz toga proizlazi zavisnost ova dva sveta: čineći jedinstvo oni su neprolazni, ne postoje jedan bez drugog. Čovek bi po Šardenu mogao biti prelazna faza toga jedinstva, dok bi najviša faza bila – ultraljudsko. Ali njega je nemoguće dostići bez Materije jer je ona osnovni pokretač našeg fizičkog postojanja („Treba ti ulje za udove, krv za tvoje vene“), naše inteligencije („Treba ti Stvarnost za inteligenciju“), jer sami zakoni prirode nalažu ovakve odnose. „Ne reci, dakle, nikad, poput nekih: ‚Materija je izanđala, Materija je mrtva!‘ Do kraja svih vekova Materija će biti mlada i bujna, blistava i nova za onoga ko je bude hteo.“ „Kupaj se u Materiji, sine Čovečiji... Ona je ta koja je nekada odgajila tvoju nevinost – ona će te odvesti do Boga!“ – poruka je Tejara de Šardena u ovoj knjizi.


Kad dgod se povede - a nedovoljno se često vodi u našim krajevima - diskusija o odnosu nauke i religije, posebno u kontekstu tobožnjeg sukoba oko teorije biološke evolucije, padnu mi na pamet dve stvari, namenjene ostrašćenim zagovornicima konfliktnosti na obe strane. Onima `na strani nauke` uvek preporučujem izjavu jednog od najumnijih ljudi svih vremena, Džona fon Nojmana, koji je u sličnoj debatnoj situaciji izjavio (otprilike): `Pa ja svakog dana zahvaljujem Bogu što mi je omogućio da se bavim naukom.` One na suprotnoj strani valja podsetiti na čitav život, delo i viziju protagoniste ovog teksta, Tejara de Šardena, mudrog čoveka koji ne samo što je smatrao da je evolucija spojiva sa hrišćanskom religioznošću, što je demonstrirao svojim briljantnim karijerama paleoantropologa na jednoj, i jezuitskog sveštenika na drugoj strani, već je učio da je evolucija zapravo jedino oruđe koje vodi do ostvarenja Božjeg plana i eshatološkog kraja vremena. Ali ne samo to - radi se o mnogostranoj osobi koja je iznad svega bila veliki avanturista, neka vrsta Indijane Džonsa u jezuitskoj mantiji: briljantan student, putopisac, odlikovani vojnik na frontu, misionar, arheolog, antropolog (koji je možda čak u mladosti bio i saučesnik u kriminalu; vidi post scriptum), diplomata, humanitarni radnik, korespondent, pesnik, ali pre svega mudar čovek i mislilac, koji je standardno čitao po knjigu dnevno i intenzivno razmišljao o svim aspektima sveta i života. Danas, više od pola veka nakon njegove smrti, možemo da utvrdimo da se radi o jednom od prvih istinskih mislilaca o budućnosti. Sa njime je prvi put ideja planetarne svesti, kao i barem polu-naučne transcedencije ušla u glavni tok savremene istorije ideja.
`Pekinški čovek`
`Pekinški čovek`Pošto je njegova biografija suviše razuđena i raznovrsna da bi se mogla iole ozbiljnije sažeti (a postoje i prilično dobri izvori na Internetu, npr. ovde i ovde), daću samo par relevantnih crtica. Pjer Tejar de Šarden rođen je 1881. u porodici aristokratskog porekla u istorijskoj francuskoj pokrajini Overnji, i od najranijeg detinjstva pokazivao je veliki interes kako za prirodu, tako i za religiju. U svojoj 17. godini pristupio je jezuitskom redu, a zatim je paralelno studirao geologiju i teologiju u Normandiji, Velikoj Britaniji i Egiptu. Tokom I svetskog rata, služio je kao bolničar u rovovima na prvoj liniji fronta u Flandriji od decembra 1914, pa sve do primirja u novembru 1918, dakle skoro pune četiri godine. Za službu na frontu dobio je više priznanja, uključujući i Orden Legije časti. Posle rata završio je postdiplomske studije na Sorboni i odbranio doktorat na temu stratigrafije sisara ranog eocena. Od 1923, pa sve do posle II svetskog rata živeo je i radio u Kini, kao deo jezuitske misionarske misije, ali mnogo više na paleontološkim nalazištima, naročito onom slavnom u Čukutijenu, gde je bio glavni protagonista spektakularnog otkrića Homo Sinanthropus-a, poznatog kao Pekinški čovek. Zajedno sa Anrijem Brejom, Tejar je pokazao da je Pekinški čovek živeo pre oko pola miliona godina i da je srodan drugim fosilima Homo Erectus-a pronađenim u Tanzaniji, Španiji i na drugim mestima. 1928. godine, zajedno sa još jednim francuskim Jezuitom zainteresovanim za prirodne nauke, Emilom Lisenom, pomogao je osnivanje Geološkog društva Kine, danas jedne od najuticajnijih organizacija na svetu koje se bave naukama o Zemlji. Boravak u Kini prekidao je povremeno da bi putovao širom sveta, a tokom japanske invazije i unutrašnjih sukoba od 1931. godine nadalje intenzivno se bavio humanitarnim radom. Bio je i predsednik Geološkog društva Francuske i dobitnik mnogih naučnih priznanja. Posle završetka rata, pošto zbog
Muzej u Čukutijenu
Muzej u Čukutijenu sukoba sa konzervativnim vrhovima Rimokatoličke crkve (na šta ću se vratiti) nije mogao da dobije akademski položaj u Francuskoj, preselio se u Njujork, gde je služio kao sveštenik u crkvi Sv. Ignacija Lojole na Park Aveniji. U tom periodu je najintenzivnije radio na pisanju novih i sređivanju starih filozofskih spisa koji, nažalost, nisu ugledali štampariju za njegovog života. Umro je mirno, okružen pažnjom brojnih prijatelja, 10. aprila 1955. godine i sahranjen je na jezuitskom groblju na severu države Njujork.
Njegovo glavno delo, Fenomen čoveka, objavljeno je već u jesen 1955. u francuskom originalu, dok se engleski prevod sa prijateljskim predgovorom ser Džulijana Hakslija pojavio četiri godine nakon njegove smrti, 1959; od tada je ova knjiga prevedena na desetine jezika i imala, bez ikakvog preterivanja, na stotine izdanja. U druge značajne Tejarove knjige spadaju Himna univerzumu, Srce materije (zapravo neprevodiva igra reči koja može značiti i `suština stvari`, ali je iz konteksta postojećeg srpskog prevoda Aleksandre Mančić jasno da je ovakav prevod adekvatniji), Mesto čoveka u prirodi i druge. Praktično od momenta Tejarove fizičke smrti, uticaj njegovog dela je u stalnom usponu. Navodim samo dva primera: opširno podpoglavlje 3.11. u sjajnoj monografiji Beroua i Tiplera The Anthropic Cosmological Principle (1986) posvećeno je ocu Tejaru (zapravo čitajući ovu knjigu sam se po prvi put sreo sa njegovim idejama), a doživeo je i da 1995. bude prvi teolog čije je delo sa prilično detalja prikazano u - od svih mesta - tehnofilskom časopisu Wired ( Tokom proteklih nešto više od pola veka napisano je nekoliko desetina njegovih biografija, što ukazuje na izuzetno i kontinuirano zanimanje za samog čoveka.
Zašto je Tejar de Šarden danas zanimljiv za nas, prevashodno sa stanovišta futurologije i studija budućnosti? Odgovor je bar dvojak: sa jedne strane, on je prvi pružio konceptualni okvir za naučni pristup eshatologiji i inspirisao mnoge fizičare koji su se ovom temom bavili u poslednjih par decenija; sa druge, on je prvi pružio koherentnu viziju buduće evolucije čovečanstva koja je deo i produžetak univerzalne kosmičke evolucije. Ovo potonje je sadržano u njegovoj teoriji Omega-tačke koja se danas može smatrati opovrgnutom kao naučna teorija, ali zato je ništa manje zanimljiva i inspirativna za kasnije slične i danas aktuelne pokušaje. Inspiraciju koja potiče iz Tejarovog dela nalazimo kako u nauci (pored Beroua i Tiplera, tu su i Frimen Dajson, Ilja Prigožin, Stjuart Kaufman, Erik Šason i mnogi drugi), tako i u umetnosti (recimo u značajnoj tradiciji SF književnosti, od Filipa K. Dika do Dena Simonsa).
Najpre malo o eshatologiji. Reč eshatologija (éschato = krajnji, poslednji) originalno se koristila isključivo u religijskom kontekstu, kao `bilo koji sistem religijskih doktrina koji se tiče krajnjih ili finalnih stvari, kao što su smrt, poslednji sud ili život u večnosti` i `grana teologije koja se bavi ovim temama` (kako kaže stari, dobri Random House Webster). Primeri takve eshatološke literature uključuju starozavetnu knjigu proroka Danijela, novozavetno Jovanovo otkrovenje i nekoliko kumranskih tekstova. Poslednjih vekova se nauka polako približava ovom polju i u poslednjih dvadesetak godina pojavila se i astrofizička disciplina pod imenom fizička eshatologija, kao posledica kako poboljšanja našeg empirijskog znanja o svemiru, tako i eksplozivnog razvoja teorijskih tehnika modeliranja i predviđanja. Ser Martin Riz, Kraljevski astronom, prvi je upotrebio samu reč `eshatologija` u astrofizičkom kontekstu u naslovu svog pionirskog članka iz 1969. godine, dok su Fred Adams i Greg Laflin prvi upotrebili termin fizička eshatologija u svojoj masivnoj studiji u Reviews of Modern Physics 1997. godine. Pošto zakoni prirode ne razlikuju prošlost i budućnosti (sa ekstremno malim i slabo shvaćenim izuzetkom u egzotičnom procesu raspada neutralnih K-mezona), nemamo nekih posebnih razloga da unapred preferiramo `istorijske` discipline kakva je klasična kosmologija koja se bavi prošlošću u odnosu na fizičku eshatologiju koja se bavi budućnošću. Međutim, distinkcija je itekako prisutna u razmišljanjima kako fizičara, tako i filozofa, i razbijanje te predrasude jedan je od zadataka koji stoji pred naukom. Među pionirim, ako ne i prvi koji je razumeo neophodnost razbijanja te predrasude i nužnost istraživačkog stava prema budućnosti bio je upravo Tejar de Šarden.
Tejar prima Mendelovu nagradu
Tejar prima Mendelovu nagraduKljuč saznanja je evolucija. Tejar je bio vatreni evolucionista, ne samo kao paleontolog, već još i više kao filozof i teolog. Ovo su priznavali i njegovi najljući protivnici - tako je Džordž Gejlord Simpson otpisivao Tejarovu teoriju kao `evolucioni misticizam`; naglasak je bio na `misticizmu`, ali ni evolucija se nije tu našla slučajno. To ne znači da je evolucija značila za Tejara potpuno isto što znači za današnjeg studenta. Mada je bio savremenik neodarvinističke Moderne sinteze i prijatelj i korespondent sa nekima od njenih najznačajnijih tvoraca (posebno mu je blizak bio ser Džulijan Haksli, inače tvorac termina `transhumanizam`), on nije u potpunosti prihvatao njihov adaptacionizam, odnosno ideja da se sve karakteristike živih bića mogu objasniti kao adaptacije nastale delovanjem prirodne selekcije. Sledeći samog Darvina (koji je bio pluralista u pogledu mehanizama evolucije), Tejar je smatrao da pored prirodne selekcije postoje i drugi značajni evolucioni mehanizmi, poput genetičkog drifta, a za njega i tendencije ka vertikalnom usložnjavanju obično poznate kao ortogeneza. Tejarova ortogeneza nije, međutim, formalistička teorija kao kod nemačkih i američkih biologa sa kraja 19. i početka 20. veka poput Hekela, Ajmera, Koupa i Šindevulfa; ona ne stavlja težište na morfologiju, na formuživog bića kao ono što određuje buduće promene i konačnu sudbinu vrste. Stoga je Teodosijus Dobžanski, jedan od otaca Moderne sinteze, tvrdio da se tu i ne radi o ortogenezi u pravom smislu, već o postojanju evolucionih trendova na velikoj skali (danas bi se to zvalo makroevolucijom), što je i dalje jako kontroverzna oblast, ali nikako ne kvazinaučna, kako su to smatrali pojedini Tejarovi protivnici.
Kuda vodi evolucija u budućnosti? Uočavajući da je karakteristika glavnih evolucionih stadijuma stalno uvećanje komunikacije i informacione povezanosti unutar biosfere, Tejar smatra da imamo razloga da očekujemo i da će se to nastaviti i u evoluciji sfere ljudske misli - koju je nazvao noosferom. Skupa sa Fjodorovljevim učenikom i jednim od najznačajnijih ruskih kosmista, Vladimirom Vernadskim, sa kojim je bio u živahnoj korespondenciji, Tejar je skovao ovaj neologizam da označi potpuno novi fenomen intencionalnog razmišljanja, delovanja i stvaranja inteligentnih bića i promenu koji on donosi u evoluciji planete. Noosfera je globalni fenomen samom činjenicom da je čovek vrsta (ako izuzmemo mikroorganizme, kod kojih je definicija vrste ionako prilično arbitrarna) sa najširim geografskim rasponom. Sa napretkom ljudske materijalne kulture - a Tejar je bio jedan od najentuzijastičnih zagovornika kao objektivne realnosti - komunikacija između delova noosfere postaje sve intenzivnija. Ovo se ne odnosi samo na razmenu informacija u uobičajenom značenju reči (za razliku od, recimo, matematičkog značenja), već i razmenu drugih aspekata čovekove aktivnosti, poput osećanja, inspiracije, intuicije, itd. Drugim rečima, ljudski umovi se sve više i više preklapaju - i taj trend vodi ultimativno u jednom pravcu - a to je tačka Omega. Ovo je ključni transcedentni cilj kod Tejara. Poslednje slovo grčkog alfabeta, on koristi da simbolički prikaže kraj istorijskog vremena i nastanak planetarne svesti. Ova planetarna svest će se potom, kao klimaks svojevrsne eshatološke vizije, stopiti sa Božanskim umom. To je jedina alternativa toplotnoj smrti svemira i konačnom uništenju svih vrednosti do kojeg dovodi neumitni porast entropije.
Ova eshatološka vizija - a jasno je danas da se ona ne mora nužno vezivati za specifično hrišćanska Tejarova verovanja - zahteva i nove pristupe saznanju koji se karakterišu sintetičkom i interdisciplinarnom metodologijom. Slično kao što je u ličnom životu zagovarao potpunu kompatibilnost biološke evolucije i hrišćanske vere, Tejar je zagovarao ideju da se ta vrsta kompatibilnosti odnosi na sve naučne i religijske istine; isto kao što je u sporu oko evolucije išao i korak dalje i tvrdio da je evolucija nužni deo Božjeg plana, tako je i u generalnoj metodološkoj raspravi zastupao posebno radikalnu verziju stapanja ili srastanja rastućeg naučnog, religijskog, pa i umetničkog saznanja u jedinstvenu kreativnost. Ovo srastanje religije i nauke desiće se u budućnosti u sklopu onog što je sam nazivao `neohrišćanstvom`; naravno, valja naglasiti da je kao svetski putnik i čovek širokih vidika, Tejar gajio ogromno i vrlo vidljivo poštovanje prema pripadnicima drugih svetskih verskih tradicija, kakvi su kineski taoisti i budisti, tako da ovu odrednicu valja shvatiti u simboličkom smislu nove, drugačije vere koja se gradi na starim temeljima, ali ih po mnogo čemu transcendira.
Po mnogim stvarima zapadni pandan Nikolaju Fjodoroviču Fjodorovu (misticizam, optimizam, vizija srastanja nauke i religije, posthumno objavljene knjige) o kome smo govorili, otac Tejar se ipak od njega značajno i razlikovao. Najočiglednija razlika jeste što je Tejar smatrao da je za dostizanje Omega-tačke neophodno da noosfera ostane ograničena na Zemlju, te da je svemir generalno (1) mrtav, te (2) irelevantan za intelektualni i duhovni napredak. Pre nego što ovo ocenimo kao izlišan konzervativizam i uskoću njegovih pogleda, treba imati na umu da je on itekako bio svestan ideja o naseljavanju svemira, ne samo iz čitanja ruskih kosmista koje sam pomenuo, već i iz proučavanja drugih futurista, Velsa i Stejpldona, pa čak i palp-SF izdanja 1930-tih i 1940-tih godina! Dakle, Tejar je svesno odbacivao širenje noosfere i to iz razloga koji je daleka preteča razloga o kojima se i danas diskutuje u futurološkim i transhumanističkim krugovima: problema sa komunikacijom. Tejarova vizija je po mnogo čemu zavisna od sinergetskog delovanja svih umova budućeg čovečanstva, a intuitivno je jasno da bi zbog ograničenja u brzini prostiranja informacija (kao i širini kanala), to bilo značajno ograničeno kada zamislimo komunikaciju preko međuplanetskih, da ne pominjemo međuzvezdana rastojanja.
Sa druge strane, slično kao Fjodorov, mada daleko eksplicitnije, otac Tejar je smatrao da je tehnološka evolucija nastavak prirodne evolucije i da i proizvodi ljudskih ruku, poput mašina, imaju vrednost kao sredstva za postizanje evolucije čovečanstva ka Omega-tački. Tokom poslednje decenije života, sa velikom je pažnjom pratio razvitak informatičke tehnologije i nastanak prvih računskih mašina zasnovanih na radovima Zusea, Tjuringa, fon Nojmana i Vinera. I tu je u entuzijazmu otišao dalje od ovih pionira, osim možda Tjuringa, jer je u nekoliko pisama napisanih pred kraj života tvrdio da će mašine jednoga dana biti u stanju da misle na suštinski isti način kao i ljudska bića, tj. da će cilj istraživanja u oblasti veštačke inteligencije biti postignut. Takođe je razmatrao mogućnost (koju je prvi, doduše u satiričnom tonu, sugerisao veliki češki romanopisac i dramaturg Karel Čapek) da će to izazvati sukob između čovečanstva i inteligentnih mašina, ali je smatrao da se to neće desiti. Naprotiv, poslednjih godina života smatrao je - umnogome u skladu sa glavnim tokom današnjeg transhumanizma - da su mašine i buduće inteligentne mašine nužni partneri čovečanstva u komunikacionoj eksploziji koja će dovesti do sjedinjavanja umova u Omega-tački. Takođe, u eseju o vanzemaljskom životu napisanom 1953. godine, Tejar je umnogome revidirao svoje ranije stavove o jedinstvenosti evolucije na Zemlji; umesto toga, zaključio je da verovatno postoje brojne noosfere na planetama sličnim Zemlji širom univerzuma. Mada nije dočekao pojavu Interneta, mnogi njegovi današnji poštovaoci smatraju da je globalni cybersvemir jedan od stadijuma u evoluciji čovečanstva koji je Tejar predvideo.

Takođe, za razliku od Fjodorova koji nije ništa objavljivao za života iz idiosinkratskih razloga, otac Tejar se suočio sa daleko prozaičnijim problemom: zabranom svojih pretpostavljenih, pod pritiskom samog vrha Rimokatoličke crkve i Kongregacije za doktrinu vere (pravnog naslednika Svete inkvizicije), da objavljuje filozofske i teološke spise. Kao što piše u brojnim pismima prijateljima, te posthumno objavljenim rukopisima, nakon mnogo muke i premišljanja, rešio je da zabranu posluša, ali je čoveka poput njega to grizlo i bolelo do kraja života; mnogi tvrde da su mu ponovljena odbijanja žalbi na tu odluku zagorčala i skratila poslednje godine. Značajno je, međutim, naglasiti da Tejar nije bio cenzurisan zbog svojih eshatoloških i vizionarskih ideja ili barem ne primarno. Istraživanja njegovih savremenih biografa po vatikanskim arhivama nedvosmisleno potvrđuju ono što sam Tejar kaže u pismima - da je ključni problem bilo njegovo `kreativno tumačenje` dogme o prvobitnom grehu. Čak ni vatreni obožavatelji među katoličkim istoričarima (kakva je Ursula King u inače vrlo čitljivoj biografiji The Spirit of Fire) gotovo da se više ne ustežu da priznaju da je Tejar odbijao zvaničnu liniju o Istočnom grehu, onako kako ju je suštinski formulisao sv. Avgustin u V veku i da je samo tražio način kako da to svoje odbijanje učini prihvatljivim (u čemu, očigledno, nije bio uspešan). Treba naglasiti, doduše, da se zabrana ograničavala na njegova filozofska i teološka dela: naučne radove, pa i udžbenike iz paleontologije i antropologije je objavljivao tokom čitavog života. Podozrenje njegovih pretpostavljenih podsticala je i činjenica, koju su protivnici bili žustri da primete, da je Tejar ne samo zapanjujuće slobodno za svešteno lice pisao o značaju seksa (ne samo u evoluciji biosfere, nego i u punoći života svakog pojedinca), već i održavao vrlo bliske prijateljske veze sa nizom lepih i sposobnih žena, poput američke vajarke Lusil Svon ili vatrene komunistkinje (!) Ide Trit, kojima je posvetio nekoliko svojih najboljih spisa, pa često i putovao sa njima; mada nikada nije dokazano da je prekršio zavet celibata, zlonamerne insinuacije na tu temu su se pojavljivale s vremena na vreme.
U celoj ovoj žalosnoj stvari sa cenzurom, Tejarova nesreća bila je da je najveći deo njegovog filozofskog pisanja padao u pontifikat dvojice izrazito konzervativnih papa, Pija XI i Pija XII, i da je bio savremenik (ne)slavne papske enciklike Humani generis koja je davala prednost neotomizmu i otkrovenju nad racionalnom filozofijom i empirijskom znanju; da je poživeo još malo duže, teško je izbeći utisku da bi se radovao reformatorskom i liberalnom II Vatikanskom koncilu. Za vreme pontifikata Jovana Pavla II, uklonjeni su (u sklopu veće ili manje rehabilitacije svih popularnih `jeretika`, na čelu sa Galilejem) i poslednji ostaci rezervi prema Tejarovom delu, čak je ono dobilo, naročito tokom 1980-tih i veoma pozitivan publicitet u katoličkim intelektualnim glasilima.
Naravno, jasno je da neko hrabar kao Tejar da hoda na `brisanom prostoru` istinskog interkulturnog dijaloga mora postati predmet napada sa obe ušančene strane - pored goreopisanih problema od strane konzervativnih crkvenih vođa, njegovo delo je trpelo, a i danas trpi, žestoke kritike i sa naučne strane koje su, valja i to reći, često motivisane ili vannaučnim razlozima (recimo njegovom popularnošću u raznim NewAge i kvazinaučnim krugovima) ili pozitivističkim ekscesima (recimo poznati prikaz Fenomena čoveka ser Pitera Medavara). Ono što postepeno postaje sve jasnije, naročito sa usponom informatičke paradigme kako u prirodnim, tako i u društvenim naukama, jeste da je njegov sistem prvi celoviti pristup problemu univerzalne kosmičke evolucije, koja obuhvata kako prirodnu, tako i kulturnu, tj. tehnološku evoluciju.
Od Tejarovih dela, kod nas je preveden Fenomen čoveka (još dosta davno, u BIGZ-ovoj `Velikoj filozofskoj biblioteci`, što je bio poduhvat za svaku pohvalu), a 2003. godine je u biblioteci Alef koju briljantno(svaka druga reč bila bi preslaba!) uređuje Branko Kukić izašlo i njegovo Srce materije u solidnom prevodu Aleksandre Mančić. Ne znam za eventualna skorašnja izdanja na hrvatskom ili bošnjačkom. Najveći deo njegovog opusa ostaje i dalje nepreveden.
Konačno, otac Tejar de Šarden sopstvenim rečima (uz izvinjenje na rogobatnom prevodu):

Nauka se rodila iz oduševljenja unutrašnjom aktivnošću koja je prevazišla materijalne potrebe života; ona je nastala iz radoznalosti sanjara i dokonih ljudi.

Jednoga dana, nakon što smo savladali vetrove, talase, plime i gravitaciju, mi ćemo ovladati energijama ljubavi i tada će, po drugi put u istoriji sveta, čovek otkriti vatru.

Naša dužnost, kao muškaraca i žena, jeste da delujemo kao da granice naših sposobnosti ne postoje. Mi smo svi saradnici u procesu stvaranja.

Doba nacija je prošlo. Zadatak pred nama je da, ukoliko ne želimo da nestanemo, izgradimo Zemlju.

Gde tražimo tajnu? U pustinji? U drevnoj prošlosti? U okultnim stvarima? Ne, ona će se pronaći u budućnosti i njenom širenju.



zloglasna Piltdaunska lobanja
zloglasna Piltdaunska lobanja
Post scriptum. A sad trač. Dakle, Tejarov najbolji prijatelj iz godina njegovih studija u jezuitskom koledžu u Hejstingsu, advokat i amater-paleontolog Čarls Doson pronašao je u mirnom mestašcu Piltdaunu u jugoistočnoj Engleskoj u periodu 1908-1915. gomilu čudnih ljudskih fosila pomešanih sa fosilima životinja (poput slona i nilskog konja) koje prethodno nisu bile pronađene na britanskim ostrvima i nekim primitivnim oruđima. Ovi fosili izazvali su veliko uzbuđenje, a naročito lobanja i njoj pripadajuća vilica postali su poznati kao Eoanthropus Dawsoni (u doslovnom prevodu `Dosonov čovek zore`, čime se naglašavala velika navodna starost fosila). U istoriji nauke - mada ne i u stvarnoj taksonomiji naših predaka - ostao je zabeležen kao čovek iz Piltdauna. Čitavih oko 40 godina (!) ovaj fosil je zbunjivao paleontologe i antropologe, sve dok novi kustos Britanskog muzeja ser Kenet Oukli i njegovi saradnici Džozef Vajner i Vilfred Le Gros Klark 1953. godine nisu pokazali da se radi o izuzetno veštom falsifikatu - spoju lobanje savremenog čoveka i vilice orangutana!
Who dunnit? Većinsko mišljenje među istoričarima nauke jeste da sam Doson nije imao ekspertize ni sredstava da lažne fosile napravi, mada ih je gotovo izvesno sam podmetnuo. Ko je, dakle, bio njegov zagonetni saučesnik? Među brojnim imenima među kojima je čitav vrh tadašnje britanske i svetske paleontologije (kao i nekoliko živopisnih `uobičajenih sumnjivih` poput ser Artura Konana Dojla), jedan od jačih slučajeva je onaj protiv upravo mladog Tejara de Šardena - njega je prvi sumnjičio paleoantropolog Luis Liki, ali je „bombu` bacio poznati paleontolog i popularizator nauke Stiven Džej Guld sa jednim člankom iz 1980. godine u kome je naveo detaljan pregled raznih posrednih indicija, kao i nekih novih argumenata na osnovu sumnjivih nedoslednosti u Tejarovim pismima. Budući filozof i teolog je bio prisutan na skoro svim iskopavanjima sve do izbijanja svetskog rata. Iako mlad, kao briljantan student on je imao neophodna paleontološka i anatomska znanja neophodna za izvođenje prevare, kao i pristup laboratoriji. Njegova lična pisma roditeljima potvrđuju blisko prijateljstvo sa Dosonom. Izuzetno je indikativno da je kasnije, kao ugledna ličnost, izbegavao da pomene Piltdaunskog čoveka čak i kada je poverenje u autentičnost fosila bilo na vrhuncu i moglo mu, kao ko-otkrivaču, doneti značajnu slavu i prestiž; po mnogim svedočanstvima, bio je vidljivo uznemiren dokazom prevare iz 1953. U pismima povodom afere je u više navrata pogrešno navodio datume svojih susreta sa Dosonom i Smitom Vudvordom na način koji ne može, a da ne pobudi sumnju. Guld zamišlja da je originalno podvala bila zamišljena kao praktična šala; međutim, sa izbijanjem svetskog rata, Tejarovom mobilizacijom i Dosonovom iznenadnom smrću, šala je „izmakla kontroli`. Do Tejarovog povratka u svet nauke 1918, većina paleontologa je zapanjujuće naivno prihvatila fosile kao autentične - priznanje krivice značilo bi sigurno okončanje njegove tek otpočele naučne karijere. Stoga je ćutao, sve do svoje smrti. O ovoj Guldovoj hipotezi vodi se i danas velika rasprava; u nedostatku čvrstih dokaza za ovog ili nekog drugog osumnjičenog, možemo samo ponoviti staru italijansku izreku si non e vero, e bene trovato! No čak i Guld je priznavao da mu se, u kontekstu Tejarovog docnijeg života i rada, cela stvar ne čini u potpunosti odbojnom; kakav bi to ozbiljan avanturista bio bez poneke podvale?

fenomen coveka