ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K140 / K272
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

Svečeri, kada crne svodove ulica svetlost obasja,

Kako su divne bile balerine na plakatima između crnih slova,

Nisko, vrlo nisko, sivi avioni lete poput golubova,

A pesnik sam usred cveća omamljen zasta.

Pesniče, umri sa zvezdama, sa cvetom uveni,

Nema tog ko za tobom danas zažaliće,

Tvoja umetnost, tvoja slava zanavek su pogubljeni jer na cveće na grob položeno liče.

Letilice što naglo padom do zvezda sleću

Za tebe pevaju pesmu koja gvozdeno zvuči,

A lepe su, ko što je lepše no u lejama cveće

Ono električno, šareno, po krovovima kuća.

Iznađosmo za pesme lepote sasvim nove,

Neka se mesec, tinjavo ostrvo pustih snova, ugasi!

Nek umuknu violine, sirena auta nek se glasi,

Neka na raskrsnici počnemo sanjati snove;

Pevajte, avioni, večernji poj slavuja,

Plešite, balerine, na plakatima među crnim slovima,

Nek ugasi se sunce – reflektori će s kula

Obasjati ulice danom, novim plamenovima.

Gvozdeni skelet belvedera hvata zvezde padalice,

Najlepše sanjamo kada ekran motri nam oko,

Inženjer mostove gradi sred široke ruske ravnice,

A vozovi mogu da jure nad vodama, visoko.

I kada svetlosti buknu mi se po krovovima

Oblakodera šetamo, bez misli o stihovima,

I kao krunica što se u koščate prste hvata

Lift se sto puta dnevno penje od sprata do sprata,

A ti odozgo gledaš na sve lepote sveta.

To što još juče beše umetnost, ona sveta,

Pretvori se u stvari proste i svakidašnje,

Ulica je flauta što svira od zore do zore,

Još niko slikao nije najlepše slike današnje,

Lete ka zvezdama avioni, nad gradom, visoko gore.

Pa onda, zbogom; pustite nas izmišljene lepote,

Fregata kreće u dalj, u morski beskraj sivi,

Raspletite, muze, tužno duge kose svoje,

Umetnost je mrtva, svet i bez nje živi.

Jer veća istina je taj mali leptir, koji

Iz larve što grizla je knjigu ka suncu uzleti,

Od stihova pesnika koji knjigu napisao je.

I to je činjenica što neosporno stoji.


Jaroslav Sajfert (češ. Jaroslav Seifert; Žižkov, 23. septembar 1901 — Prag, 10. januar 1986), bio je češki[1][2][3] pisac, pesnik i novinar, rođen u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost.

Rođen je u Žiškovu, predgrađu Praga koje je tada bilo u sastavu Austrougarske. Prvu zbirku pesama je objavio 1921. godine. Bio je član Komunističke partije, radnik u komunističkoj izdavačkoj kući i urednik brojnih komunističkih novina i magazina — Rovnost, Srsatec i Reflektor.

Tokom 1920-ih smatran je vodećim predstavnikom čehoslovačke avangarde. Bio je jedan od osnivača časopisa Devětsil.

U martu 1929. godine, zajedno sa šestoricom drugih značajnih komunističkih pisaca, izbačen je iz Komunističke partije, jer je bio protiv boljševičkih tendencija u novom vođstvu Čehoslovačke komunističke partije.

Tokom 1930-ih i 1940-ih radio je kao novinar u jednom socijaldemokratskom listu.

Sajfert je 1949. godine napustio novinarstvo i potpuno se posvetio književnosti. Njegova poezija je nagrađivana značajnim državnim nagradama. Nekoliko godina je bio na čelu Čehoslovačkog udruženja pisaca.

Godine 1977. bio je jedan od potpisnika Ugovora 77 u kojem je izražen otpor prema represivnom režimu toga vremena.

Sajfert je 1984. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Zbog lošeg zdravlja nije bio u mogućnosti da prisustvuje ceremoniji dodele nagrade, pa je u njegovo ime Nobelovu nagradu primila njegova kćerka (neki izvori kažu da mu vlada nije dozvolila da primi nagradu). Iako je to bilo od izuzetne važnosti, nagrada je u državnim medijima kratko prokomentarisana. Umro je 1986. godine i sahranjen je na opštinskom groblju u Karlupu na Vltavi. Na njegovoj sahrani je bilo veliko prisustvo tajne policije, koja je nastojala da suzbije bilo kakav nagoveštaj odstupanja od komunističke ideologije među ožalošćenima.