Godina izdanja: 2003
ISBN: 86-83507-31-9
Jezik: Srpski
Autor: Strani

LAVIRINT NAD MOREM - Zbignjev Herbert
Izdanje: GRADAC Čačak, 2003
F: 12x23 cm
O: 162 str
Mek povez, latinica.

Knjiga je u odličnom stanju, samo korice od starosti nisu čisto bele, već imaju sivkaste tonove.

Zbignjev Herbert je jedan je od trojice najvećih poljskih pesnika XX veka. Međutim, nije ništa manje značajan ni kao esejista, autor triju esejističkih knjiga, Varvarin u vrtu (1962), Mrtva priroda sa đemom (1993) i Lavirint nad morem (2000), od kojih je najpoznatija i najprevođenija prva. Bila je to „knjiga na koju se čekalo“. U Poljskoj, a bogme i u Evropi. Ili, kako kaže drugi veliki esejista, Zbignjev Bjenjkovski: Herbert je za razliku od drugih imao hrabrosti da napiše dugoočekivanu knjigu. Ali, šta u ovom slučaju znači hrabrost? Pisati u drugoj polovini XX veka o likovnoj umetnosti, velikoj i mnogima dobro znanoj, a da nisi poznati istoričar umetnosti. Ili o istoriji u doba antike, renesanse, XX veka. O mitologiji, o religiji, a da nisi ni pravi istoričar. Herbert je takvu knjigu napisao, jer nije patio od ambicija da mora da napiše nešto izuzetno, dotle nepoznato, da čini nekakva senzacionalna otkrića u toj oblasti, da zasenjuje erudicijom. Ništa od toga. Tradicija i odnos prema tradiciji spada u Herbertove najomiljenije teme. Tradicija kao put koji iz sadašnjosti vodi u dubinu istorije koji je sjajno opisao u više eseja iz knjige Lavirint nad morem. Taj put je za njega lično započeo učenjem latinskog u lavovskoj Gimnaziji Kazimjež Veliki, čije mu je poznavanje, kao i nešto manje grčkog, omogućilo produbljeno razumevanje istorije koje je izrazio sebi svojstvenim šaljivoironičnim tonom: „Sledeće godine trebalo je da pređemo na Katula i Horacija, ali tada su upali varvari“, misleći na početak Drugog svetskog rata i sudbinu Poljaka u njemu. Posmatrajući, analizirajući, diveći se, Herbert ne deli stvari na žive i mrtve, tj. ne smešta ih isključivo u istoriju, već i u sadašnje vreme, u pejzaž, u određenu atmosferu… Otud ogromno pridavanje značaja detalju koji slika veoma konkretno, služeći se katkad i preciznim podacima iz ekonomije, sa čim se uvek ne moramo slagati. Međutim, slažemo se s celovitošću koju nam uvek nudi njegova vizija, koju u svim trima pomenutim esejističkim knjigama postiže rečima i bez jedne jedine ilustracije. Jer njegova reč je, kako je Zbignjev Bjenjkovski primetio još 60-ih godina, preciznija od najvernije reprodukcije, a „njegov jezik oštriji od noža koji raseca tamu“, otkrivajući tako najvažniju stvar: tajanstvenu lepotu umetnosti.