ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Finansije
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Nacela narodne ekonomije ili naulka o narodnom blagostanju po N. G. Černiševskom / Sveska I
Fototipsko izdanje originala iz 1874.
Tvrd povez, strana 229



Nikolaj Gavrilovič Černiševski (rus. Никола́й Гаври́лович Черныше́вский; Saratov, 24. jul 1828 — Saratov, 29. oktobar 1889) je bio ruski pisac, publicista, filozof-utopista, revolucionar, naučnik i književni kritičar i socijalista (viđen od strane nekih kao utopijski socijalista). Bio je vođa revolucionarnog demokratskog pokreta 1860-ih i imao uticaja na Lenjina, Emu Goldman i srpskog političkog pisca i socijalistu, Svetozara Markovića. Njegovo najpoznatije i najznačajnije delo je roman „Šta da se radi?“ (rus. Что делать?).

Pisao je romane, pripovetke, povesti, književne kritike, memoare i razne filozofske i estetičke traktate.

Duboko je proučio dela francuskih materijalista, englesku političku ekonomiju, Hegelovu dijalektiku i Fojerbahov materijalizam.[1]

Život
Černiševski je rođen 24. jula 1828. u Saratovu, kao sin sveštenika, i živeo u rodnom mestu do 1846. Završio je lokalnu bogosloviju gde je naučio engleski, nemački, francuski, italijanski, latinski, grčki i staroslovenski. Tamo je i stekao ljubav prema književnosti.[2] Na Univerzitetu Sankt Peterburg se često borio da zagreje svoju sobu. Vodio je dnevnik o sitnicama, kao na primer o broju suza koje je prolio nad mrtvim prijateljem. Za vreme univerzitetskih dana postao je ateista.[3] Bio je inspirisan delima Ludviga Fojerbaha i Šarla Furijea. Nakon diplomiranja na univerzitetu 1850, predavao je književnost u gimnaziji u Saratovu. Od 1853. do 1862. živeo je u Sankt Peterburgu i postao glavni urednik časopisa Savremenik, u kome je objavljivao svoje književne kritike i eseje iz oblasti filozofije.

1862. godine, on je bio uhapšen i zatvoren u tvrđavi Svetog Petra i Pavla, gde je napisao svoje čuveno delo Šta da se radi? Roman je bio inspiracija mnogim kasnijim ruskim revolucionarima, koji su se ugledali na Rahmetova, junaka romana, koji je u potpunosti bio posvećen revoluciji, asketa u svojim navikama i nemilosrdno disciplinovan do te tačke da spava u krevetu od eksera i jede živo meso kako bi skupio snagu za revoluciju. Među onima koji su bili ispirisani ovim romanom bio je i Lenjin, koji je napisao delo političke teorije sa istim imenom. 1862. osuđen je na građansko izvršenje kazne (1864—1872), a zatim na robiju i izgnanstvo u Viljujsk, Sibir (1874-1883), gde je i umro.

Ideje i uticaj
Černiševski je osnivač narodizma, ruskog populizma i učesnik revolucionarnog prevrata autokratije i stvaranja socijalističkog društva zasnovanog na starim seljačkim komunama.

Ideje Černiševskog bile su pod velikim uticajem Hercena, Bjelinskog i Fojerbaha. On je video klasnu borbu kao sredstvo kretanja društva napred i zalagao se za interese radnih ljudi. Po njegovom mišljenju, mase su glavni tvorac istorije. Postao je poznat po izrazu “gore bolje”, koji je koristio da bi ukazao na to da što su gori socijalni uslovi siromašnih, to je veća šansa da će oni pokrenuti revoluciju.

Postoje oni koji vode rasprave, prema rečima profesora Jozefa Franka, „da je delo Černiševskog Šta da se radi?, daleko više od Marksovog Kapitala uticalo na emocionalnu dinamiku koja je na kraju kulminirala ruskom revolucijom“.[4]

Dostojevski je bio besan zbog onoga što je video kao naivnost političkih i psiholoških ideja izraženih u knjizi[5] i napisao „Zapise iz podzemlja“ uglavnom kao reakciju na knjigu.

Roman „Šta da se radi?“ napisao je 1863 .godine tokom boravka u zatvoru zbog subverzionog delovanja protiv države.On priča priču o Veri Pavlovnoj, ženi koja želi da se oslobodi i emancipuje od konzervativnog i represivnog carističkog režima[6]

Pedagoški pogledi
Pitanjima vaspitanja Černiševski posvećuje dosta pažnje, čvrsto uveren da samo revolucija može rešiti probleme narodnog prosvećivanja. U klasnom društvu, oni na vlasti neće se dobrovoljno odreći plodova nauke, kulture i prosvete u korist siromašnih. Zbog toga je Černiševski, u alegoričnoj književnoj formi(zbog cenzure), u svojim delima objašnjavao zadatke škole i vaspitanja. U svojim spisima Černiševski je isticao da je školska nastava njegovog vremena puna „glupog pedantizma, koji više zaglupljuje učenike nego što im koristi`. On napada sholasticizam i odvajanje škole od života, gde se nastava u školi svodi na gomilu nepotrebnih „sitnih besmislica`.

Cilj vaspitanja je, po Černiševskom, pripremiti poštenog, trudoljubivog i obrazovanog čoveka i građanina, koji voli svoju domovinu i aktivno učestvuje u njenom javnom životu. Vaspitanjem treba razvijati široko i duboko naučno obrazovanje, samostalno mišljenje, čvrstu volju i tako izgraditi čoveka da služi opštem dobru.

U pogledu sadržaja nastave i metoda, Černiševski i Dobroljubov u prvi plan stavljaju umno vaspitanje čiji bi zadatak bio materijalno shvatanje sveta, oslobođenog bilo kakvog uticaja religije i usvajanje osnova nauke. Černiševski je tumačio umne razlike među ljudima istorijskim razvojem, različitim životnim uslovima i različitim vaspitanjem. Pažnju je usmerio na sredinu, koja se može izmeniti, ali nije bio svestan da se time menja i čovek.

U vreme žestokih sporova između pobornika klasičnog i realnog obrazovanja, Černiševski je jasno uvideo nedostatke jedne i druge koncepcije.nedostaci klasičnog obrazovanja su bili: potpuno nedostajanje znanja iz prirodnih nauka, odvojenost škole od života i formalizam u nastavi, a nedostaci realnog obrazovanja, kako se ono shvatalo u ono vreme, bilo je sniženje njegovog opšteg obrazovanja usled uključivanja mnogih primenjenih predmeta u nastavne planove realnih škola. Černiševski je bio zastupnik opšteg obrazovanja, na osnovu kojeg se kasnije izgrađuje profesionalno obrazovanje.

Govoreći o nastavnim principima i metodama, zalaže se da nastava bude vaspitna, uz korišćenje očiglednosti u nastavi, uz veću samostalnost učenika i bolje povezivanje nastavnih sadržaja sa životom. Sve ovo treba da prate adekvatni udžbenici, koji bi bili na visini nauke svog vremena. Oni treba da budu pisani popularno, jasno, tačno i sažeto, a pristupačni dečijem shvatanju. U vezi sa autoritetom i disciplinom u vaspitanju, Černiševski se zalaže za poštovanje ličnosti deteta i protivnik je svakog nasilja nad njim. On se roditeljima obraća s pozivom; „Ne smetajte deci da postaju pametni i pošteni ljudi, to je osnovni zahtev današnje pedagogije`. I pored ovakvog stava, Černiševski nije bio na pozicijama slobodnog vaspitanja i nije idealizovao dečju prirodu, naprotiv, rukovodeću ulogu u vaspitanju dodeljuje odraslima, ističući „da se razvoj dece određuje kvalitetima starijeg pokoljenja`