ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2016
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Невенка Миличић: ПРЕД ЛИЦЕМ ЗЛА ( роман )

Издавач: Виогор, Београд, 2016
Број страна: 174
Писмо: ћирилица
Мек повез, књига је нова


Светислав Пушоњић
СА ОСМЕХОМ ОД УВА ДО УВА
( Поговор роману "Пред лицем зла" )

Ма колико се књижевни тумачи упињали да докажу како су све приче, наводно, испричане, и како, у суштини, више нема шта ни да се каже, те према томе, једино што остаје писцима ако желе да буду оригинални јесте да се „играју са формом”, изналазећи још неискоришћене могућности за неке нове постмодернистичке експерименте, сам живот, на срећу, још увек налази начина да их у томе демантује, потврђујући сушту истинитост оне Андрићеве да „прича тече даље и причи краја немаˮ. Заиста, докле год буде живота и људи, биће и приче, и Богу хвала што је тако. Када приче више уистину не би било, то би значило да се и живот угасио, а да људи, у оном стварном смислу, као бића која виде, мисле и осећају, више и не постоје.
А да живот заиста „пише драмеˮ, доказ је управо и роман Невенке Миличић, који у времену сваковрсног релативизма, летаргије и отупелости, изненађује силином и снагом емоције што јасно и целовито реагује на искушења спољашњег света. И док савремени писци гањају ову или ону књижевну моду, ходајући утабаним стазама постмодернистичког лудирања и булажњења, у безумном грчу да изведу до сада невиђени уметнички фазон или гег и тиме покажу колико су вредни пажње, похвала и награђивања, Невенка Миличић, по страни од свих књижевних мејн-стримова, усудила се да исприча своју причу, на начин једноставан и природан, без фола и позе, о ономе што заиста зна и са чиме ју је живот заиста суочавао. Причу коју је најпре исписао сам живот, а затим се она потрудила да то поново уради на хартији.
Као и њен први роман (Трагови сна), Пред лицем зла је такође дубока и потресна аутобиографија, која се током читања не испушта до последње странице. Јаких и искрених емоција, динамичне фабуле, јасног и језгровитог израза, катарзичног дејства. А такође и далекосежних мисаоних домета, насталих не као плод спекулативног ума који врши насиље над причом каналишући је према неком задатом циљу – за шта се обично испостави да је доказивање неке тезе или антитезе – већ изнедрених динамиком реалних животних ситуација, које их спонтано избацују на површину. Невенка Миличић показује редак дар да са мало каже много, јер оно за шта су већини писаца потребне странице, њој успева једним пасусом. Прекаљене у ватри тешких личних искустава, агонија и страдања, њене реченице поседују јак егзистенцијални набој, сугестивност проживљеног и нешто од оног исконског приповедања што сваком речју и сликом буди архетипске наговештаје, запретене у дубинама бића. Лакоћа са којом се преплићу фабуларни токови, живи описи и кратке успутне опсервације, просто затичу и збуњују, због чега њен роман, иако једноставан и читљив, делује атипично за доба где је писање презасићено претенциозним надмудривањима, површним вредносним размирицама, дугим и досадним спекулацијама без истинскијег мотива и дубљег корена у живом животу.
Причајући причу, Невенка Миличић остварује не само наративну синтезу, него и ону дубљу, на философско-социолошком плану, можда и несвесна да то чини, због чега цела ствар још више добија на значају. Њена дубоко лична исповест, која је у почетку била циљ самој себи, уродила је далекосежном симболиком, спонтано попримајући карактер националног и општељудског.
Насупрот апстрахованим и утопијским представама наметнутим кроз школство и медије, ауторка нас суочава са Злом од крви и меса, са чијим се реалним, али често непрепознатљивим егзистенцијалним облицима, упознавала сасвим конкретно. Јер упрошћени морал холивудског типа огледа се у искључивом поистовећивању Зла са кардиналним друштвеним појавама. Зли су они што леже у затвору, продају деци дрогу, пљачкају банке, дижу зграде у ваздух, као и разноразни друштвени ишчашењаци, који ометају „сав нормалан светˮ да ужива у благодeтима демократије, напретка и лепше будућности. Лице Зла, међутим, није једно, а не мора бити ни оно у које се упире прстом. Оно има безбројне појавне облике, који су прерушени у нашу свакодневицу, па чак имају ознаку и статус нечега хуманог и доброг, а његов носилац често није нико други до баш „пристојан грађанинˮ, чија себичност, хладни рационализам и охоли каријеризам постају најјаче упориште Зла.
Страдалништво главне јунакиње Јеле ( алтер-его саме ауторке ) је неописиво. Оставши сама са двоје мале деце, она води дивовску борбу за преживљавање, одолевајући суровим егзистенцијалним стихијама које често превазилазе њене снаге. Стална сељакања, сваковрсна понижења, нередовна зарада и бездушни поступци околине, доводе је на ивицу колапса са које успева да се врати натчовечанским напорима.
Али њен највећи суноврат почиње са укључивањем у мрежу мултилевел-маркетинга, чији је назив баш такав – Мрежа (Network). Безазлена жеља за додатном зарадом испоставља се као ђаволов мамац за улазак у џиновску организацију међународног нивоа, са строгом хијерархијом, поделом дужности и чиновима, где се потчињени излажу убиственом дрилу од стране „виших спонзораˮ, који им, као у касарнама америчких специјалаца, непрестано понављају „да морају давати све од себеˮ како би „остварили све своје планове и жељеˮ. То је организација са својим култовима и сеансама, где највиши у хијерархији (баснословно богати људи са чиновима „дијаманатаˮ и „смарагдаˮ) насмејани и расположени изводе шоу-представе, појављујући се у прескупој гардероби из својих прескупих аутомобила, нудећи себе за идеал, док им распомамљене масе поклоника кличу као паганским идолима. А врховно божанство на коме се темељи читав култ зове се – Профит.
„Дијамантиˮ и „смарагдиˮ су врховни жреци тог божанства, а безбројни чланови Мреже, међу којима се нашла и Јела, постају њихова униформисана војска, у освајачком походу ширења ланца куповине и препродаје. „Успехˮ је оно што се пред њих поставља као императив и главна покретачка снага, а сан о „рају на земљиˮ тј. безбрижном животу у обиљу материјалних добара, перманентно распаљиван гламурозним представама „дијаманатаˮ и „смарагдаˮ, постаје једини циљ достојан човековог постојања и труда. „Виши спонзорˮ Душка, лепа, шармантна, осмехнута и успешна жена, Јелу, као и остале чланове Мреже непрестано убија у појам паролама „успехаˮ, кињећи је да се „не труди довољноˮ и да то није „оно што она стварно можеˮ. Јела превазилази саму себе у посведневним ангажманима, ширећи мрежу новоукључених сарадника, али све што заради „пролази кроз прсте као водаˮ, што је заједно са проблемима у кући и на послу, води у финансијско, морално и емотивно срозавање. Што више напредује у трговачкој хијерархији, то је у све већим дуговима и проблемима. Безизлаз достиже такве кулминативне тачке када и нама и њој изгледа да јој нема спаса.
Али утолико више задивљује Јелин истински хероизам којим успева да надвлада стихије зла, као и неуништива жудња за животом из које црпе надахнуће да истраје у борби. Та борба није само спољашња, она се води и унутар саме јунакиње као страсна тежња да упркос немогућим околностима, не изгуби свој унутарњи лик и своје срце задржи у љубави, лепоти и доброти, иако јој то, с обзиром на све што доживљава у Мрежи и ван ње, постаје све теже.
И на тим се тачкама романа суочавамо са крајњим питањима човекове онтологије. „Да ли ико под капом небеском или изнад ње хаје за наше патње, туге, смех и сузе? Да ли нешто у ширем поретку ствари бива од њих боље и пуније?ˮ, пита ауторка на једном месту. То питање је крајњи сублимат људског страдања на земљи, немоћ пред суровошћу и хладноћом Света, упућено људима, васиони, па и самом Богу, што је, у ствари, вапај за његовом очинском љубављу. Истовремено, то је и онај старозаветни крик палог човека, израз жудње за избављењем од стега емпирије и превазилажењем сопствених ограничења, да би се остварио као божанско створење, чедо љубави и смисла.
Унутар застрашујућих механизама комерцијалне грабежи и помаме, Јели се разоткрива наличје савремених међуљудских односа, сасвим другачије од онога што од људи очекује и чему се интимно нада. Љубазност, углађеност и елоквентне говоранције „виших спонзораˮ, али и самих чланова који им се уподобљавају, покривају срачунатост, бездушност и окорелост, где се живе људске душе инструментализују, опредмећују и претварају у шаховске фигуре, лишене свих људских својстава осим једног јединог – безочне жеље за „успехомˮ који се поистовећује са узлетом у висине Профита. До тог коначног сазнања јунакиња долази након низа пораза и падова, а нарочито после догађаја са двема девојкама које су у „мртвој трциˮ за бодовима и зарадом погинуле у саобраћајци, а да их на следећем састанку нико није чак ни поменуо, камоли показао сажаљење и одао поштовање. Ту Јела почиње да се буди као личност, одбацујући наметнуте идеале „успехаˮ, који су јој отровали срце и поцепали душу, држећи је у стању „менталне утрнулостиˮ и ропске покорности. „На том путу морао си и сам постати лош, егоиста, дрзак према другима колико год ти се то не хтелоˮ, каже она, „Преносио си и на друге исти стил, тај демонски систем вредности, притискао, уцењивао, давао лажне наде, мучио породицу, одступао од доброте у себи зарад огрезлости у идеју стицања и успеха по сваку цену. Око тог ’успеха’ играли смо као дивљаци око тотема, а Душка и други ’спонзори’ били су врачеви који су нас доводили у мистични занос. Упадао си у све дубље и шире кругове, којима је завршетак негде у паклу. То ми је најзад пукло пред очима, чисто и недвосмислено.ˮ
Такво је Зло пред чијим се лицем нашла јунакиња, а пред чијим се лицем налазимо и ми, само што га махом не препознајемо. Заправо, мрежа мултилевел-маркетинга оличава мрежу савременог света, у коју се попут главне јунакиње полако и неприметно заплићемо. Јер на чему је другом успостављен наш свет, осим на начелима профита, новца и успеха и шта је друго „губитникˮ него најстрашнија морална осуда нашег доба. Ко се други шета екранима и новинским страницама осим гламурозно одевених звезда, мега-капиталиста, политичара на власти и разноразних накинђурених и самозадовољних кловнова, што нам се попут „дијаманатаˮ и „смарагдаˮ из Невенкиног романа, нуде као идеал мамећи нас у висине „успехаˮ. И шта друго раде милиони пред екранима осим што им завиде, живећи у потајној нади да ће једнога дана заузети њихова места, или барем нешто близу тога.
И на крају, шта значи актуелна фраза о „слободном протоку робе и капиталаˮ осим да је Профит бог пред којим треба да падну сви други богови, све државне границе, као и све друге вредности: националне, верске, културолошке, људске, како би „дијамантиˮ и „смарагдиˮ глобалног поретка неометано ширили „посаоˮ, претварајући планету у сопствени посед на коме ће остатак света диринчити до изнемоглости, притом убеђен да је „слободанˮ и да „напредујеˮ.
Зло са којим нас суочава роман Невенке Миличић, не јавља се искежених очњака и закрвављених очију, већ са осмехом од ува до ува. Оно чак, спуштајући тоне уранијумских бомби, за себе каже да је „Милосрдни анђео’’, чега се ауторка такође успутно дотиче, у кратком предаху између сопствених страдања, с обзиром да се њена лична трагедија повремено преплиће са националном ( бомбардовање Србије 1999. године ). „У међународној политициˮ, каже она, „владали су исти закони као у Мрежи. Приче о европској култури, демократији и напретку сада су ми личиле на насмејане приче ’виших спонзора’ о ’циљевима’ и ’успеху’. И једне и друге су се показивале као маске за уцену, лаж и користољубље (...) Страшан је и грозоморан тај егоизам, та бездушност и окорелост коју покривају ’цивилизованост’, осмеси, манири. Готово да нема одбране од нечега таквог.ˮ
Невенка Миличић учи из свог тешког искуства, не жмурећи пред њим. Зло се као датост не мења, остајући што је увек и било, али се мењају његова лица. Манихејске поделе, наметнуте медијима, филмовима и школством, онемогућавају нас да право лице Зла препознамо, што нас често води у друговање са њим, чак и када мислимо да чинимо нешто добро, хумано или друштвено пожељно, припремајући тиме и своју и туђу пропаст.
Утилитаризам, као злодух епохе, учинио је живот незамисливим изван сфера материјалности. Он је давно превазишао свој механички и спољашњи карактер и постао доминантно стање појединачне свести, не само господара савременог света него и њихових слугу, задобивши статус који је некада припадао религији. Левичарско-атеистичке доктрине прогласиле су га легитимним, па чак и нужним, а на известан начин и моралним, што је омогућило да се и најгнуснији и најнечовечнији поступци могу правдати хуманим разлозима. Из такве ситуације рађа се духовни, емотивни и морални имунитет према видљивим и невидљивим манифестацијама Зла, што данашње „пристојне грађанеˮ најчешће разоткрива као безосећајне егоисте, равнодушне према туђим патњама, чак и када су најближи у питању. Доспети у такво стање, у новонасталим околностима значи пасти под власт времена и изгубити битку са Злом.
Но, прича о Злу, кроз једно аутентично искуство, мада се остварује као главни фабуларни ток, није и једина тема овог романа. Други фабуларни ток је оквирни и он представља вишеструки контраст главном, који се и остварује унутар њега кроз мучна присећања главне јунакиње у амбијенту нетакнуте природе, где се она нашла пуким случајем. Село под планином Каблар јесте спокојна оаза која оличава све оне вредности уништене захукталим стројевима помахнитале цивилизације. А кротка и једноставна старица Ружа, са којом се главна јунакиња игром случаја среће, испоставља се као жена необичног духа и ретке племенитости. У њеном присуству Јелин дух постепено оздрављује, ослобађајући се терета прошлости, кошмарних призора, наметнутих и стечених заблуда, задобијајући свест о вечним основама људске егзистенције.
Ружина ником испричана љубав из младости, јавља се као њена предсмртна исповест и представља највишу тачку кулминације у роману. И Љубав је као тема, одавно постала клизав терен са кога се лако пада у сентиментализам, па и кич. Томе је допринело савремено женско писање и читава плејада представница навелико хваљеног „женског писмаˮ, чија дела просто ускачу у видокруг са излога и рафова. У тим се делима љубавне приче махом своде на плитке сентиментално-порнографске романсе, које нису плод ничега исконског и насушног, већ попуњавање доколице и празнине живота, често с правом изазивајући подсмех мушке публике.
Невенка Миличић се и овде показује великом. Прича о Ружи и Асиму, испоставља се као дивовска и архетипска, за наше доба просто незамислива. Њоме се, заправо, пробија круг затворен инквизицијом духа времена, те као таква она представља контраст и противтежу палом свету, огрезлом у разуздано стицање и разуздану потрошњу, снагом своје истинске емоције, чедности и чистоте обнављајући све оно што је Зло, у свим својим видовима, успело да понизи и упропасти или чак начисто истисне из људских живота. Иако се та прича завршава трагично она је бивствена, есенцијална, неуништива, другим речима - јача од Зла. Свет губи себе, тоне и пропада, али вечне суштине живота настављају да постоје, макар сакривене иза неке планине, у неким остацима, довољним ипак да у слободи и чедности природе, преживе и послуже не само као алтернатива Злу, већ и заметак будуће победе над њим.
Свет дакле, јесте Зло, што јунакиња (ауторка) слути још као дете, иако обитава у топлини и безбедности родитељског дома („са ове стране прозораˮ), али су и наше чежње и наша надања „знак неке више реалностиˮ, јер „како би се иначе јављале, ако иза њих не стоји нешто живоˮ. Тај се расцеп у човековом бићу не може излечити ни „успехомˮ ни гомилањем земаљских добара, која нас могу занимати успутно, али као крајња сврха људског битисања воде у ентропију и рашчовечење, што је коначни тријумф Зла. А ни некаквим „напреткомˮ и „хуманизмомˮ о којима се стално говори, а за које се увек испостави да су козметика и лаж, односно прикривено лице Зла.
Надахнута и оплемењена утисцима са Каблара и сусретом са старицом Ружом која је сушто оличење љубави, јунакиња завршава своју повест кључном спознајом да је Љубав „једина човекова моћˮ пред „ужасима светаˮ. Љубав, не као нешто чулно и пролазно, већ као исконски темељ нашег постојања, делатна и стваралачка сила, једина кадра да нас придигне из наших слабости и несавршенства. Једина кадра да заробљени човеков дух ослободи злих императива епохе и упути га ка Вечности.
Јер крајњи циљ Зла и јесте да нас испразни од емоција и угаси као људе. Томе ће одолети само оне душе које се, попут јунакиње овог романа, уместо планирањем руководе – вером и надахнућем, уместо користи траже – љубав, а уместо комфора – смисао и пуноћу.