Žanr: Drama
Autor: Strani

Autor:: Luisa Valensuela
Žanrovi:: Drama
Izdavač:: Agora
Broj strana: 161
Pismo: Latinica
Format: 21 cm

Iz zbirke priča "Simetrije" Luise Valensuele:

Koda

Živim na ivici šume, što zvuči tako ljupko i bukolički, ali je u ovom slučaju sasvim gradski. Mada granično. Živim na granici onoga što bi se u drugim gradovima zvalo centralna šuma, ovde centralna sa samo tri od četiri strane. Sa četvrte, šuma se graniči s ništavilom, to jest sa onom tako širokom rekom da se ne može videti suprotna obala.
Izabrala sam da živim tu. Dopada mi se. I želim da to iskoristim koliko je god moguće, zbog čega imam psa koji uživa u svakom drvetu i u svakom centimetru zemlje i ne propušta da onjuši svako ćoše i obeleži teritoriju kao da je njegova. A samim tim i moja. Mogli bi da me optuže za prisvajanje putem pasje mokraće, međutim ovde ima puno nas koji šetamo ili puštamo da nas šetaju ovi dragi četvoronošci, najbolji čovekovi prijatelji, kako se to kaže. Najbolji ženini prijatelji, takođe, jer ovaj mešanac mi je izuzetno društvo.
Na njegovoj potvrdi o vakcinaciji protiv besnila stoji: ukrštena rasa. Jaka stvar. A onima koji postavljaju glupo pitanje kažem da je reč o jednoj vrlo slatkoj rasi. Rasi zvanoj cuko, a onaj ko želi da shvati, shvatiće.
Reč je o jednom crnom cuku, slatkom, razdraganom štenetu, koga u intimi doma zovem Prostačina. Na ulici se odaziva – kada mu se hoće – na prefinjenije Sombra. Da, on je mužjak, opet razjašnjavam kao toliko puta dosad na ulici. Sombra je prezime. Zovemo ga po prezimenu, kao Don Segundo (Sombra). Njegovo ime je ponekad Nelson a ponekad Anđeo, ali ne koristimo ni jedno ni drugo: Nelson kao omaž Mandeli a Anđeo zato što sam negde pročitala da je bela pegica koja se može videti na izvesnim crnim psima znak anđela. Ovaj nosi svog anđela nasred grudi kao neku tvrdnju, kratku ali naglašenu.
To je jedan cuko osrednjeg rasta, čupav, s uspravljenim ušicama i repom u obluku kreste, pomalo kič. Životinja koja ne uliva naročiti strah. A ipak, pre neko veče doživeo je svoj trenutak slave.
Trebalo bi ga više poštovati.
Kada se naježi pomalo je nalik crnoj hijenici.
Maloj, ali ipak hijeni.
Bilo je prilično kasno kada smo ja i moj prijatelj izašli da ga prošetamo kroz drveće. I baš tamo, odmah iza ugla kuće, na nekoliko metara od betona, shvatila sam o kakvom se kovu psa radi. Ne mogu da kažem isto za svog prijatelja.
Pomenute noći iznenada se pojavio jedan čovek, neki tip koji je ostavio za sobom ono što bismo mogli nazvati civilizacijom i počeo da zalazi u šumu (gradsku). Moj pas, koji se ne razume u granice, jurnuo je pravo na njega, možda u želji da odbrani svoju Crvenkapu (mene) od tog neprijateljskog vuka. Jurnuo je pravo na njega i preteći zarežao na razboritom odstojanju a onaj čovek se nije držao mudrih preporuka o ponašanju u tako nezgodnoj situaciji, pa se sav uzvrpoljio i počeo da se trese, napet i ne znajući šta bi sa sobom.
– Ne mrdajte – rekla sam mu dok sam se približavala. Ne mrdajte, to je štene, neće vam ništa.
Čova nije bio raspoložen za razumne savete i kao u meksičkoj baladi, mašio se za pojas i izvukao pištolj. Dosta veliki revolver ili pištolj, moram priznati, mada nisam upoznata s balističkim pojedinostima.
– Uhvati psa ili ću ga ubiti – rekao mi je čova. Poverovala sam mu.
Poverovala sam mu i zahvaljujući onim zaprepašćujućim čudima ljudskog uma u koji se nipošto ne smeš pouzdati, nisam osetila ni mrvicu straha, načisto lakomislena. U šumi mada dosta blizu obale. Na toj čistini u dva ujutru bez žive duše u blizini (a moj prijatelj?), sama, tako je, s psom koji laje. Na onoga. Zapucao pas na pucu. Nezaustavljiv.
Primakla sam se polagano kako ne bih uznemirila dvojku pseto-čovek, koja je, s pištoljem koji ih je razdvajao, kao ona čuvena crta između označenog i označitelja, obrazovala celinu.
Ova dubokoumna razmišljanja nisu mi se javila tada.
Na jedvite jade mi se javljaju i sada, kada sam već daleko od bilo kakve opasnosti.
Tada mi je sinula jedna nepromišljena ideja, koju sada na smatram promućurnom, već pogibeljnom. A to je bilo da vežem psa (polagano, već sam rekla), podignem oči i nakon što sam neko vreme nepomično piljila u zastrašenog strašitelja, uskliknem nehajnim tonom:
– Šta ti radiš tako mlad s pištoljem?
Ta mi rečenica sada zvuči – i znam da sam u pravu – kao najbezumnija moguća.
Ali u tom trenutku, izađe mi iz duše, iz njenog najskrovitijeg kutka gde se zbijaju usklici koji će nam doći glave, ova antologijska rečenica: Šta ti radiš, itd.
Imam čitavu zbirku takvih. U jednoj drugoj prilici uzviknula sam Ja sam žena u godinama, kada je hteo da me siluje ili nešto slično neki zalutali vozač autobusa. Ali to je druga priča. Šta ti radiš tako mlad s pištoljem, to je rečenica koja nas zanima danas. Mene i mog psa. Jer što se tiče mog sagovornika iz te noći, pitanje mu se učinilo dovoljno logičnim u datim okolnostima tako da mi je odgovorio.
– Ja sam policajac – rekao mi je.
I uspeo je da probudi moju srdžbu koja je do tog trenutka besciljno dremala.
Policajac, promrsila sam kroz zube, da se plaši ovog malog cuka, sram da vas bude, kakav zentaroš, kad samo pomislim da miroljubive građanke kao ja očekuju da nas vi branite, policajac a zentaroš, pa još i uobražen.
Sve sama razumna zapažanja koja sam na sreću, kako već pomenuh, samo promrsila, ili se makar nadam, promrsila dakle kroz zube, sikćući, prošaptala sa gađenjem ali i s izvesnim suzdržavanjem i odmerenošću dok se u dnu vrta moj kršni saputnik i prijatelj pravio lud.
Onda sam mu se približila i rekla Hajdemo u policiju.
– U policiju? Ne luduj. Dobro znaš u kojoj zemlji živimo, ženo, kerovi su često gori od krimosa.
– Ovaj lik je imao pištolj.
– Pa šta? Zbog toga ćeš da rizikuješ? U najboljem slučaju protraćićeš vreme, držaće te tamo satima i satima kako bi ti uzeli izjavu. Što se ostalog tiče, ne znamo. A u svakom slučaju, ako je on ker, šta ćeš postići ako ga prijaviš?
– Ništa. Poniziću ga, eto to, poniziću ga. Zamisli samo da se bojiš ovog jadnog cuka.
Usput, sve negodujući, prijatelj mi je ispričao priču o ženi koja je čula buku u svojoj seoskoj kući i provirila kroz prozor i videla kako neko pokušava da joj ukrade pumpu za vodu. Pokrenula je pumpu. Lik je šmugnuo. Sutra ujutru, na kaišu motora pronašla je odsečeni prst. A kasnije je pronašla ostatak: s vrata kancelarije gde je otišla kako bi podnela prijavu videla je, na vreme, mladog narednika čija je šaka bila u krvavom zavoju. Uspela je da pobegne, ako se uopšte može reći da bežanje ispravno opisuje ovu situaciju.
Recimo da sam slušala priču s polovičnom pažnjom. Imala sam tako snažnu želju da ponizim onu barabu, da se nisam mogla privoleti razumu. A sem toga, bojala sam se. Zašto se naoružani muškarac opušteno šetkao tako blizu mog doma? Na vrh jezika mi je bilo jedno pitanje.
– Imate li osoblje koje patrolira ovuda u civilu? – sročila sam dostojanstvenim tonom kada sam stigla na odredište.
– Ne – odgovorili su mi plavci podjednako dostojanstveno. – Nipošto.
I onda sam krenula da pripovedam o svojoj psećoj pustolovini preskačući pojedinosti o svojim srditim gunđanjima. Imala sam pravo, rekla sam likujući, naglašavajući rimu. Imala sam pravo da onaj ne nosi plavo. Na šta to liči da se bojiš ovakvog jednog cuka! Razbesnela sam se da ne bi ostalo sumnje o tome kakav je cuko a ni o sramnom kukavičluku naoružanog čoveka.
Plavci su se pokazali kao prave dobričine, moram priznati. Pogledali su Sombru, nasmejali se, dopustili mi da nastavim sa svojom dijatribom, pozvali trećeg tipa.
– Ja sam potkomesar taj i taj – reče treći tip. – Kako mogu da vam pomognem – reče.
Ovaj treći bio je u civilu ali upečatljive pojave.
– Pa eto – rekoh mu – ja – rekoh mu – živim ovde u kraju i dogodilo mi se to i to i ja sam znala da to sigurno nije policajac u civilu kako je rekao jer ko bi mogao da se uplaši – pogledajte samo – ove drage, nimalo strašne životinjice, bla, bla.
– Kako je subjekat izgledao?
– Bio je takav i takav, mršav, brkat. I bojažljivac. Kako je moguće da naoružani ljudi slobodno šetaju po mom kraju?
– Osoblje u civilu čuva hipodrom.
– Hipodrom se nalazi daleko.
– Da, ali momci se razonode gledajući auta parkirana u šumi…
S parovima unutra (nije rekao). Razonode se (rekao je). Kako (nije rekao). A ja sam – kunem se ne iz želje da se osvetim, nego više kako bih se napravila da nisam obratila pažnju na tu rečenicu koja je obilovala uznemirujućim značenjima – ja sam tada htela da zaobiđem pult iza koga se zaklanjao podkomesar i da mu pokažem izbliza svog cuka u želji da zauvek osramotim njegovog napadača.
– Čak ni jedan čuvar hipo… – zaustila sam, želeći da objasnim koliko je majušno moje siroto pseto.
– Ne prilazite! – gotovo da je povikao potkomesar.
Ne prilazite? Pogledala sam ga upitno, zabrinuta. Tačnije prestrašena.
– Alergičan sam – razjasnio je potkomesar, ali kasno.
Ja i moj prijatelj izašli smo gotovo trkom iz stanice, nismo više mogli da obuzdamo napad smeha. I smejali smo se ulicama i ulicama u po noći, sve dok nisam najzad shvatila zašto sam došla u policijsku stanicu, gde sam mogla da izgubim ako ne slobodu, a ono svoje dragoceno vreme a možda čak i duševni mir.
Došla sam, jednostavno, kako bih obezbedila kraj ovoj priči. Ili tačnije kodu.

Prevod sa španskog Ana Marković