Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Ljubiša Jocić - Mesečina u tetrapaku


Prosveta, Beograd, 1975.godine na 110. strana u mekom povezu.


Knjiga je odlicno ocuvana.

Ljubiša Jocić rođen je na Ubu 26. juna 1910, a umro u Beogradu 2. marta 1978. godine. Između dva svetska rata pripadao je nadrealizmu, a sredinom sedamdesetih priključio se i aktivno delovao u srpskom (jugoslovenskom) neoavangardnom pokretu – signalizmu.
Knjige poezije: San ili biljka (1930), Poema bez naslova (1934), Sumorna pitanja (1940), Poemes (1940), Ogledalo (1951), Krilato korenje (1952), U zemlji Arastrata (1955), Skriveni svetovi (1960), Kurir na prozoru (1963), Sve devojke treba da putuju (1972), Mesečina u tetrapaku (1975), Koliko je sati (1976), Izabrane pesme (1981).
Knjige proze: Ljubav i sloboda (1934), Polomljena kola (1940), Prolećni san (1940), I s tobom sama (1954), Tamnice (sa M. Čiplićem 1956), Draga Mašin (1958, 1963, 1980).
Drama: Na rubu noći (1952).
Jocić je snimio i 17 kratkometražnih filmova. Za lutka-film Pionir i devojka, koji je radio sa Verom Jocić dobio je na Festivalu u Veneciji 1949. nagradu „Srebrni lav“.
Imao je i nekoliko zapaženih samostalnih izložbi slika i crteža u galerijama Pariza i Beograda.

Šta sve nije dotakao i u šta sve nije zasekao Ljubiša Jocić u tih 47 pesama Mesečine u tetrapaku, objavljenih 1975. godine? On jeste majstor stiha, metafore, ritma i melodije. Ali, on je, kao i svi osvedočeni pesnici i pesnikinje čija dela nadživljavaju zahteve trenutka i povremene aplauze – i mislilac. Konac svoje misli pažljivo je udenuo u iglu poezije, što prošiva svaku njegovu pesmu. Misao, razmišljanje o svemu ka čemu upravi pogled, praćenje misaonog toka do zaključaka, očekivanih ili neočekivanih.

Mesečina u tetrapaku nije samo knjiga pesama. Ona je i ogled (ili niz poetskih ogleda) o čoveku, čovekovim mogućnostima, njegovoj prirodi, o društvu, civilizaciji, o komunikaciji, saradnji, solidarnosti, o idejnim strujanjima vremena. Reklo bi se: opšta mesta, velike teme… [1]

U Jocićevoj poeziji nema salonske, akademske ili kabinetske intonacije, tzv. opsenjivanja prostote, razmetanja, pompeznosti. Ljubiši je strana arogancija. On razmišlja o znacima vremena (signum temporis, podnaslov zbirke) ali razmišlja spontano, neusiljeno, nepretenciozno, pri čemu su mu idejni predlošci doba u kojem stvara, samo provokacija i poziv da misli misao i pesmu speva. Doziva čitaoca da zajedno sa njim učestvuje u zagonetanju i odgonetanju pesme.