Izdavač: Ostalo
Poreklo: Domaći izvođač
Žanr: Klasična muzika, Ostalo

Original, made in Yugoslavia

Knjizica od 8 str.

RETKO
Vlastimir Trajković (Beograd, 17. jun 1947 — Beograd, 4. januar 2017[1]) bio je srpski kompozitor i muzički pedagog, akademik SANU.

Biografija
Potomak je porodice koja je dala tri generacije muzičara, njegov deda je kompozitor i muzikolog Miloje Milojević. Trajković je studirao kompoziciju na Muzičkoj akademiji u Beogradu (kod Vasilija Mokranjca) gde je i diplomirao (1971) i magistrirao (1977), a usavršavao se kod A. Laporta i V. Lutoslavskog u Kulturnom centru Muzičke omladine u Grožnjanu (1977) i na Visokom nacionalnom konzervatorijumu u Parizu kod O. Mesijana (1977-78).

Radio je kao profesor muzičke škole „Stanković“ (1971-75), a potom na Muzičkoj akademiji/Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu počev od 1975. kao asistent na Katedri za teorijske predmete (do 1978), a potom i na Katedri za kompoziciju i orkestraciju (od 1978. asistent, 1980. docent, 1987. vanredni profesor i od 1993. redovni profesor) gde je bio i šef katedre (1988-2007). U njegovoj klasi, između ostalih, diplomirali su i/ili magistrirali i Katarina Miljković, Isidora Žebeljan, Ognjen Bogdanović, Anja Đorđević, i Aleksandar Sedlar Bogoev; u njegovoj klasi školovali su se i Đuro Živković i Božo Banović. Bio je član žirija Međunarodnog takmičenja muzičke omladine (disciplina violina), 2001. godine.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti bio je izabran 2001. a za redovnog 2009. godine. Trajkovićeva dela izvođena su u mnogim evropskim zemljama (Francuska, Italija, Holandija, Nemačka, Mađarska, Austrija, Irska Velika Britanija), Japanu i SAD.

Bavi se muzikološkim radom. Uz saradnju muzikologa S. Varsakovića, sredio je zaostavštivu svog dede, kompozitora i muzikologa Miloja Milojevića i načinio kataloški popis rukopisa, kompozicija i tekstova.

Stil
Trajković je jedan od prvih srpskih postmodernista. Njegova bogata erudicija ga je odvela ka postmodernoj sintezi prožetoj ispitivanjima dometa avangarde i duhom francuske muzike 20. veka još u prvim kompozicijama („Tempora retenta“, 1971; „Četiri nokturna“,1972; „Duo za klavir i orkestar“, 1973; i „Zvona“, muzika za klavir, 1974). „Arion, nova muzika za gitaru i gudače“ (1979) se smatra i jednim od ključnih ostvarenja rane faze ovog stila u srpskoj muzici; ovde je autor postminimalističku repetitivnost primenio na sled džez akorada i izgradio jednostavan oblik u kome se smenjuju solistički, kvazi-improvizacioni nastupi gitare i veoma spori nizovi akorada u gudačima. Savremenost, jednostavnost i dejstvenost ove muzike duboko je uticala na srpsku muziku ranih osamdesetih godina. Istraživanje po istoriji muzike i stravalačku igru sa stilovima i muzičkim dijalektima Trajković je nastavio i razvio tokom sledećih decenija: pulankovski Sonata za klavir i violinu (1982) i Koncert za obou i orkestar (1996), mesijanovski „Epimetej“ (1977) za orgulje, dok su „Deset preludijuma za solo-gitaru“ (1980), u savremenom džez-neoklasičnom maniru, među najpopularnijom srpskom literaturom za ovaj instrument. „Duo za klavir i orkestar“ i Sonata za violinu i violu (1987) su omaži ekspresionizmu, a Sonata za violončelo i klavir (1984) poznom romantizmu. No, ova jednostavna tumačenja samo su naznake kuda je sve putovao radoznali duh kompozitora koji je, u istom delu, prožimao već pomenute osnovne eklektičke ideje sa zabavnim žanrovima (Sonata za klavir i violinu, Deset preludijuma za gitaru) i naročito postimpresionizmom (Sonata za Flautu i klavir 1986; Sonata za violončelo i klavir).

Veliku sintezu Trajkovićevog stvaralaštva predstavlja Koncert za klavir i orkestar (1990), bogato kompozitorovo viđenje muzike 20. veka koje je, uostalom, potkrepio i sa dva skrivena citata-omaža (iz De Faljine „Noći u vrtovima Španije“ i Četvrtog klavirskog koncerta Rahmanjinova) i gde muzičkim sredstvima ispisuje sopstvene fascinacije pojedinim stilovima ili kompozitorskim opusima, ali se takođe nekih i odriče tako što ih parafrazira u neodgovarajućoj tehnologiji (druga tema je niz dodekafonskih varijacija u tonalnoj sredini, što je tajni ironijski kod u odnosu na Drugu bečku školu). Trajkovićeva ostvarenja nastala u 21. veku pokazuju taloženje i „akademizaciju“ stila uz vrhunsko profilisanje ekspertnih kompoziciono-tehničkih postupaka. „Zefirov povratak“ (2001) reciklira i postmodernom stilizacijom „rastače“ francusko-italijanski ukus ukrštajući monteverdijevske uzorke i postimpresionistički izraz. „Pet pesama Stefana Malarmea“ (2003) komponovane su na prevod koji je, minuciozno poštujući ritam i naglaske francuskog jezika, načinio sam kompozitor upravo u težnji da što suptilnije prožme stihove i postimpresionistički koloritnu muziku i da se na istovetni muzički tekst vokalne linije mogu pevati bilo francuski, bilo srpski stihovi.

Kompozitor o nekim svojim delima
„Duo za klavir i orkestar“
„Sećam se da sam, pristupajući radu, osetio da čisto muzičkim jezikom, svojim bojama, svojim tonskim slogom, mogu da izrazim (a zbog tog osećaja sam, u stvari, i pristupio radu: rad je posledica inspiracije a ne obrnuto!), dakle, osetio sam da mogu da izrazim ono veličanstveno... i u suštini toplo i emotivno, ali na jedan moderan način toplo-i-emotivno lirsko osećanje kojeg i svaki pravi naučnik, fizičar, a ne meta-fizičar, oseti pred neumoljivom `tačnošću` ... i iskonskom snagom sila Prirode. I u toj priči – priči koja sama, bez prisustva čoveka, priča svoju priču – u tom objektivizmu leži otklon u odnosu na stari, romantičarski, antropomorfni sentimentalizam“.

Koncert za obou i orkestar
„Ako je `Duo` `antikoncert` – a on to jeste – onda je Koncert za obou i orkestar Ef-Dur `pravi` koncert. Njegov objektivizam, taj subjektivističkim angažmanom nepomućeni mir, ta slika jednog `savršenog sveta` neuzdrmanog onim `ljudskim-i-odviše-ljudskim`, možda jesu (neo)klasičarski, uz svu prepoznatljivu topografiju četvorostavačnog sonatnog ciklusa, ali jedan džejms-bondovski aktivizam Drugog i Četvrtog stava... ako i ravelovsko i geršvinovsko biće Prvog i Trećeg stava, upućuju ovaj koncert-divertimento u jednom ipak posebnom, i na drugačiji način `modernom` pravcu.“

„Pet pesama Stefana Malarmea“
„Pet pesama Stefana Malarmea koje čine poetski predložak preveo je na srpski Vlastimir Trajković, autor muzike. Mnoga rešenja i pronalasci Kolje Mićevića, autora najpoznatijeg prevoda Malarmeove poezije... pokazali su se korisnim te ih je autor prevoda Pet pesama... ponekad prihvatio, imajući ambiciju, međutim, ne samo da ostvari jedan tačan prevod, verodostojan sa semantičkog, poetskog i metričkog stanovišta, već i da realizuje adaptaciju koja bi, praktično bez izmena u strukturi vokalne fraze, sledila melodijsku liniju proisteklu iz originalnog, francuskog teksta.“

Nagrade
Nagrada „Stevan Hristić“ (za delo Tempora retenta), 1971.
Druga nagrada Udruženja kompozitora Srbije (za delo Pet nokturna), s.a.
Druga nagrada Udruženja kompozitora Srbije (za delo Sonata za violončelo i klavir), s.a.
Treća nagrada Međunarodne tribine kompozitora (za delo Koncert za violu i orkestar), 1994.
Nagrada „Stevan Mokranjac“ (za delo Koncert za klavir i orkestar), 1995.
Aprilska nagrada grada Beograda (za delo Pet pesama Stefana Malarmea), 2006.
Važnija dela
Spisak važnijih dela prema autorovom popisu opusa:

„Tempora retenta“, studija za veliki orkestar, Op.2, 1971.
„Četiri nokturna“ (Quatre nocturnes) za obou, hornu, čembalo i gudački kvartet Op.3, 1972.
„Duo za klavir i orkestar“ Op. 4, 1973.
„Zvona“, muzika za klavir (Cloches, musique pour piano), Op.5, 1974.
„Dan, četiri himne za orkestar“ (Le jour, Quatre hymnes pour orchestre), Op.6, 1976.
„Arion, nova muzika za gitaru i gudače“ (Arion, le nuove musiche per chitarra ed archi) Op.8, 1979.
Deset preludija za gitaru Op.10, 1980.
Sonata za klavir i violinu Cis-Dur, Op. 11, 1982.
Sonata za violončelo i klavir ce-mol, Op. 14, 1984.
„Odbrana našeg grada“, oda za tenor solo i veliki orkestar (tekst M. Pavlović), Op. 16, 1984.
Sonata za flautu i klavir Es-Dur, Op. 18, 1986.
Sonata za violinu i violu De-Dur, Op. 20, 1987.
Koncert za klavir i orkestar Be-Dur, Op 21, 1990.
Koncert za violu i orkestar ge-mol, Op.23, 1993.
Koncert za obou i orkestar Ef-Dur, Op.24, 1996.
„Zefirov povratak... ili Zefiro torna“, tri žive slike mitoloških prizora za flautu, violinu i klavir Op.25, 2001.
„Testije i kondiri“ (D’aguieres et d’alcarazas), pet muzičkih gravura za engleski rog i violu Op.27, 2002.
„Pet pesama Stefana Malarmea“ za glas, flautu i klavir Op.28, 2003.
„Pet pesama Stefana Malarmea“ za glas i orkestar Op.29, 2003.
Notna izdanja
Autor: svi opusi
Udruženje kompozitora Srbije: „Arion, nova muzika za gitaru i gudače“ (Arion, le nuove musiche per chitarra ed archi) Op.8; Sonata za klavir i violinu Cis-Dur, Op. 11.
Max Eschig, Paris: Duo za klavir i orkestar Op.4.
Edizione Berben, Ancona: „Dieci preludii per chitarra“, Op.10
Radio-Beograd: „Odbrana našeg grada“, oda za tenor solo i veliki orkestar, Op. 16; Koncert za klavir i orkestar Be-Dur, Op 21.
Diskografija
„Guitar Music – Muzika za gitaru“, LP 2340011, Stereo, PGPRTB, 1983. Autorska LP (Duo za klavir i orkestar, Arion, le nuove musiche per chitarra ed archi, Deset preludija za solo gitaru)
„Antologija jugoslavenske klavirske muzike“, Vladimir Krpan, klavir, 2 LP 1739, Jugoton, Zagreb, 1984 (Zvona)
CD „New Sound“ 104/105, Koncert za violu i orkestar g-moll, Op.22, SOKOJ, 1995.
„Vlastimir Trajković, Sellected works, 1971-1990“ CD 204, SOKOJ, 1995. („Late 20th Century serbian Music“)
(Duo za klavir i orkestar Op.4; Sonata za violinu i violu Op.20; Sonata za flautu i klavir Op.18, Koncert za klavir i orkestar Op.21)

CD „New Sound“ 109, „Zvona“, SOKOJ, 1997.
Sonja Radojković, klavir, „Zvona“, CD 430275 PGP RTS, 1997.
„Svetska premijera“, Koncert za obou i orkestar Op. 24, CD 430459, PGP RTS, 1997.
„Arion za gitaru i gudače“, Autorski CD, 431081, PGP RTS, 2001. (Arion, le nuove musiche per chitarra ed archi; Emprompti Op.12 za klavir; Deset preludija za gitaru; „Odbrana našeg grada“; „Balada“ za gitaru)
CD „New Sound“ 121, „Testije i kondiri“/“Jugs and Stoups, Five Music Engravings“, SOKOJ, 2002.
CD „New Sound“ 128, „Пет песама Стефана Малармеа“ за глас и оркестар Оп.29, FMU, 2005.