ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Grigorije Bozovic - Pod zakonom
Pripovetke

Geca Kon, Beograd, 1939.
Meki povez, zastitni omot, 162 strane,
IZUZETNO RETKO S OMOTOM U DOBROM STANJU!


Григорије Божовић (Придворица, 15. новембра 1880[1] — Београд, 4. јануара 1945) био je књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева.
Биографија
Вукајло Божовић, Григоријев отац

Григорије Божовић је рођен у селу Придворица код Ибарског Колашина, од оца Вукајла. Познат је био током живота Григорије и по завичају изведеном надимку `Колашинац`. После школовања у Призрену, Скопљу, Цариграду и Москви - на Духовној академији, био је професор у познатој Богословији у Призрену од 30. септембра 1905. године. У Призрену је неко време био и окружни начелник и председник политичке општине. Григорије је у браку са учитељицом Василијом, имао кћерку Вукосаву касније (1937), удату за артиљеријског поручника Драгољуба Поповића `млађег`.[2]

Био је Григорије скупштински посланик, а много се ангажовао у националном раду не само на Косову и Метохији него и у Македонији. Стекао је статус пензионера као инспектор Министарства Социјалне политике. Активан је у многим удружењима, одборима и саветима, познат као добар говорник из редова опозиционара. На скупштини Београдског Гајрета `Осман Ђикић` одржаној 1929. године, Григорије је биран у његову Управу. Изабран је јуна 1933. године на конгресу у Бањалуци у нови састав Управе `Народне одбране`.[3] Краљ Александар га је априла 1934. године именовао за члана Патријаршијског савета, на чијем се челу налазио Патријарх српски Варнава.[4] У Удружењу Старосрбијанаца, чији је био члан, одржавао је пригодна предавања, попут оног из 1936. године под насловом: `Путеви у Јужној Србији некад и сад`.[5]

У Краљевини СХС политички је активан, као члан Прибићевићеве `Самосталне демократске странке`, чији је посланик био више пута (1924—1927).[6] На парламентарним изборима 1924. године био је кандидат (као самостални демократа на заједничкој листи са радикалима!) у Рашко-Звечанском срезу.[7] Године 1926. Божовић је пишући у новинама увредио албанског посланика (дипломату) Цена-бега, због чега је био тужен код суда, од стране Управника вароши Београда. Изродио се због сукоба надлежности и неразумевања процедуре, политички надуван `Случај Григорије Божовић`, усмерен против њега. Божовић је поднео скупштини и спорну Интерпелацију против именовања Цена-бега за посланика Албаније у Београду. Сматрао је да та особа не може бити представник своје земље, због својих ранијих активности према Србима, међу којима и пљачка манастира изведена од од стране његових качака. Када је 1928. године престао бити послаником, судски процес је међутим покренут. У међувремену је Албанац је умро, па је постало беспредметно о том `политичком питању` већати на суду. Брат покојников Саит Кризиу је покушао да преко страница листа `Време`, отвореним писмом заштити углед и част свог наводно неправедно нападнутог сродника.[8]

Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.[9]

Под председништвом Бранислава Нушића, Божовић је био од 1932. године именовани члан државног `Савета стручњака у области ауторског права`.[10] Заједно са другим књижевницима старије и млађе генерације основао је 1937. године `Удружење књижевника Београд-Загреб-Љубљана`, сталешко удружење очигледно југословенског карактера. Пред прву скупштину која је одржана у Београду марта те године у скадарлијској кафани `Код два јелена`, оснивачка правила потписали су са српске стране: Вељко Петровић, Божовић и Синиша Пауновић.[11] Пред Други светски рат Божовић је био председник београдског `Пен-клуба`, након смрти претходника, песника Милана Ракића.[12]
Писац

Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. У књижевности се јавља рано; објавио је причу `У земљи без суда` 1905. године. Прилог за патриотско-литерарни српски часопис `Нова искра`, написао је исте године у Москви, где је студирао.[13] У Скопљу је при Ђачком дому (интернату) пред Други светски рат деловала ђачка литерарна дружина `Григорије Божовић`, названа по омиљеном српском књижевнику, њему у част.[14]

Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908) у издању Српског књижевног гласника, а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. Он је 1935. године издао збирку приповедака Тешка искушења, а 1939. године збирку приповедака Под законом[14] - те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане.
Смрт

Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду[15], а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици.[16] Београдска `Политика` је 4. јануара 1945. године објавила вест да су `Милош Тривунац и Григорије Божовић осуђени на смрт`. Војни суд Команде града Београда га је осудио на најтежу казну због наводног `злочина издаје` из 1942. године. Велики заслужни српски национални радник и књижевник стрељан је уочи Божића 1945. године у подрумима затвора у Ђушиној улици у Београду. Било је то у згради бивше касарне у којој се током рата налазило седиште Специјалне полиције.[17]
Рехабилитација Григорија Божовића

Захтев за рехабилитацију поднео је јануара 2008. Божовићев рођак, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донело је маја 2008. решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике пре Другог светског рата.[18]

У Приштини је радило издавачко предузеће `Григорије Божовић`. Постоји и књижевна награда „Григорије Божовић“ коју додељује Културни центар „Стари Колашин” у Зубином Потоку. Њен добитник 2016. године био је Радован Бели Марковић за роман „Путникова циглана“.[19] Награду истог имена додељује и Књижевно друштво Косова и Метохије. Њен добитник за 2016. године била је Сунчица Денић за роман „Свет изван”, а 2017. године Александар Б. Лаковић за роман „Кад куће нисмо закључавали”.[20][21]