Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna se odvojila, ali tu je.

Branislav M. Stepanovic


Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934), poznat kao Ujedinitelj, a u savremenoj Srbiji kralj Aleksandar, bio je regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934).

Bio je mlađi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića. Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Aleksandar Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bilo je to tokom njegove posete Francuskoj 5. aprila do 27. aprila 1910 godine. Aleksandar je leteo na avionu faler broj 2.[2] Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav.

Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov brat od strica knez Pavle.

U savremenoj Srbiji je o njegovom nasleđu podeljeno mišljenje. Dok se na njegov rad u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, kao i na pogledu spoljne politike gleda uglavnom vrlo pozitivno, negativno se gleda na stvaranje kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je proizašla u Jugoslaviju, jer se smatra da je mogao da stvori Veliku Srbiju. To mišljenje je naročito postalo aktuelno posle raspada Jugoslavije tokom 1990-ih. S druge strane oni koji podržavaju tu ideju, u suštini iznose da je stvaranje zajedničke države jednim delom bilo inspirisano ujedinjenjem Italije i Nemačke, koje su nastale od velikog broja nezavisnih gradova, kneževina i vojvodstava, i povlače vezu do Načertanija i ideji o ujedinjenju Južnih Slovena, gde je Srbija trebala da predstavlja Pijemont.

Biografija
Mladost

Knežević Aleksandar, Kneginja Jelena i Knežević Đorđe, Deca Kneza Petra i Kneginje Ljubice − Zorke Karađorđević, Ženeva 1894.
Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar III.[3] Otac nije bio prisutan njegovom porođaju, pošto je bio kod smrtno bolesnog brata Đorđa, koji je preminuo u Dubrovniku oko dve nedelje posle Aleksandrovog rođenja.[4] Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu,[5] a potom u Beogradu,[6] po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine.

Prestolonaslednik Srbije

Kraljević Aleksandar
Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Đorđa su mnogi u Srbiji dugo smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije, a među njima su bili političari kao što je Nikola Pašić i visoki oficiri poput Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića, kojima nije odgovarao impulsivan Đorđev karakter i nestabilna ličnost sklona incidentima.[5] Đorđe je bio počinitelj tragičnog incidenta iz 1909. kada je šutnuo svog slugu u stomak, izazvavši njegovu smrt nekoliko dana kasnije. Ovaj incident je bio poslednja kap, zbog kog je izbio veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u austrougarskoj štampi, koja je intenzivno izveštavala o tome, pa je princ Đorđe bio primoran da se odrekne prava na presto.

Princ Aleksandar je 1910. skoro preminuo od stomačnog tifusa i zbog toga je imao stomačne probleme do kraja svog života. Lečenje tifusa je započeto 19. (7) oktobra,[7] a okončano je 26. (14) novembra.[8] Neki od članova lekarskog konzilijuma su bili doktori: Svetislav Simonović, Roman Sondermajer, Demosten i Svetislav Nikolajević, Đorđe Vladisavljević. Zvanične državne novine Srbije, Novine srpske, su tokom tog perioda u uvodnom delu skoro svakodnevno izveštavale o njegovim simptomima i lečenju. Na Aleksandrov rođendan te godine, 16. (4) decembra 1910, kralj Petar I je odlikovao taj konzilijum ordenom Karađorđeve zvezde. Roman Sondermajer i Svetislav Simonović su dobili orden trećeg stepena, a Đorđe Vladisavljević, Demosten i Svetislav Nikolajević su dobili orden četvrtog stepena....