ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

U vrlo dobrom stanju, kao nova

Ogledi / Branko Lazarević
Vrsta građe knjiga
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1937
Beograd : Srpska književna zadruga, 1937 (Beograd : Štamparija Drag. Gregorića)
Zbirka Srpska književna zadruga. Kolo 40 ; knj. 273


SADRŽAJ
Ivo Ćipiko 7
Borisav Stanković 56
Petar Kočić 89
Predratna i poratna pričanja ...... 99

Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu, a umro - ne 1963. godine nego 1968.

Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju. Studije je započeo u Parizu, kao stipendista Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije, a završio ih u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. U Minhenskoj državnoj biblioteci skupljao je materija za doktorsku disertaciju `Problemi ritma i simetrije`. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića.

U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske. Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1916. godine za urednika `Srpske novine`, a potom za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za sekretara Poslanstva u Tokiju, i ubrzo premešten u Poslanstvo u Vašingtonu. Bio je generalni konzul u Čikagu od 1922. do 1922. godine. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme bio sekretar i otpravnik poslova Poslanstva u Berlinu. Tada je zajedno sa sovjetskim poslanikom Nikolajem Krestinskim pokušao da sačini projekat nota koje bi izmenili ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Sovjetskog saveza o uspostavljanju diplomatskih odnosa. Potom je unapređen u savetnika Poslanstva u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. Novembra 1923. formalno je premešten za sekretara Poslanstva u Bernu, ali je zapravo povučen na rad u Ministarstvo inostranih dela. U narednim mesecima bio je šef IV odseka Političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela, koje je bilo zaduženo za balkanske države, a na prvom mestu za Albaniju. Tada je blisko sarađivao sa predsednicima vlada i ministrima inostranih dela na pripremi za povratak Ahmeda bega Zogua na vlast.[13][14] Po povratku Zogua na vlast, Momčilo Ninčić je odlučio da postavi Lazarevića za novog jugoslovenskog poslanika u Tirani, prvih meseci 1925. godine. On je bio u dobrim odnosima sa novim predsednikom albanske vlade, ali je ujedno bio i blizak saradnik Ninčića pošto su bili pašenozi (oženili su ćerke upravnika Državnih monopola Raše Miloševića). Time je ministar inostranih dela želeo da ima svog čoveka od poverenja u Albaniji, jer su u periodu od 1924. do 1926. Ministarstvo inostranih dela i Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine SHS vodili dva različite politike prema južnom susedu. Zbog toga će na kraju izbiti i sukob između poslanika Lazarevića i vojnog atašea u Tirani Tanasija Dinića, koji će se završiti opozivanjem jugoslovenskog diplomate.[16] Potom ga je Ninčić premestio za poslanika u Pragu, u leto 1926, jer je iz Čehoslovačke želeo da ukloni Ljubomira Nešića, bliskog saradnika Nikole Pašića među jugoslovenskim diplomatama. Posle zavođenja ličnog režima kralja Aleksandra, januara 1929, prema kojem je Ninčić ostao u opoziciji, Branko Lazarević je premešten za poslanika u Varšavi, položaj koji je imao manji značaj za jugoslovensku spoljnu politiku i diplomatiju. Na novom položaju prvenstveno se posvetio razvoju jugoslovensko-poljskih kulturnih odnosa.[18] Bio je jedini jugoslovenski poslanik koji je vladao poljskim jezikom, i svedok najviše i najniže tačke u bilateralnim odnosima - zvanične posete ministra Vojislava Marinkovića Varšavi 1931. i prekida komunikacije sa ministrom spoljnih poslova Jozefom Bekom posle Marsejskog atentata 1934. godine. Posle formiranja vlade Milana Stojadinovića, koji je u početku sarađivao sa Glavnim odborom Narodne radikalne stranke - u kojoj je Ninčić i dalje imao značajnu ulogu - Branko Lazarević je premešten u Ankaru jula 1935, što je bilo jedan od najvažnijih diplomatskih pozicija u to vreme. Na novom položaju je ostao do jula 1937. godine. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Lazarević je preuzeo dužnost poslanika u Beču jula 1937. i na ovom položaju ostao do sprovođenja anšlusa Austrije, marta 1938. godine. Potom je postavljen za poslanika u Briselu, i na tom položaju je ostao do stavljanja na raspolaganje i penzionisanja, u leto 1939. godine. Branko Lazarević je smatrao da je ovaj čin bio izveden na vrlo grub način od strane kneza Pavla Karađorđevića, predsednika vlade Dragiše Cvetkovića i ministra inostranih poslova Aleksandra Cincara-Markovića.

Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Oduzeti su mu kuća u Beogradu, vila na Hvaru i očeva pivara u Negotinu. Živeo je u jednoj sobi u Herceg Novom. Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.

Njegove političke rasprave imaju širok kulturno-istorijski i antropološki značaj, pre svega za razumevanje opšteg društvenog konteksta prve polovine XX veka, a potom i za shvatanje identiteta i mentaliteta Jugoslovena. Svoje predratne političke rasprave pisao je uzgredno i profesionalno, kao ugledan kraljevski diplomata i elitni intelektualac. Njegova filozofija istorije, bila je zasnovana na analizi globalnih istorijskih kretanja.

Pored književnosti, Lazarević je i pozorišni i književni kritičar pod jakim uticajem Skerlića. Saradnik je više listova i časopisa, a javlja se 1912. godine kao direktor lista `Reč`.

U 1945. godini napisao je sve tri velike političke rasprave, koje su ostale neobjavljene u rukopisima: programski esej Istok-Zapad i Jugoslavija, socijalno-antropološki ogled Pučina je stoka jedna grdna i opsežni traktat „Rat, revolucija, demokratija i umetnost“.
„Rat, revolucija, demokratija i umetnost“ je obuhvatna građanska kritika komunističke prakse i leve totalitarne ideologije modernoga doba. Lazarević je 1945. godine napisao i socijalno-psihološku raspravu o karakteru, kretanju i motivima masa, koje svagda započinju i nose revoluciju. Među herceg-novskim rukopisima, u ostavštini Branka Lazarevića nađen je i njegov obimni „Dnevnik jednoga nikoga“ pisan od 1943. do 1947. koji obuhvata poslednje dane nemačke okupacije i prve godine komunističke vlasti u Beogradu. Lazarevićev Dnevnik jednoga nikoga bio je skriven i nepoznat punih šezdeset godina.