ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Tematika: putopis, osmansko carstvo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano.

Autor - osoba Ibn Evlija, Mehmed Zili
Naslov Putopis : odlomci o jugoslovenskim zemljama / Evlija Čelebi ; [preveo, uvod i komentar napisao Hazim Šabanović]
Jedinstveni naslov Seyahatnamesi. srpski jezik
Vrsta građe dokumentar.lit.
Jezik srpski
Godina 1979
Izdanje 2. izd.
Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1979 (Novi Sad : Budućnost)
Fizički opis 704 str., [23] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Šabanović, Hazim
Zbirka ǂBiblioteka ǂKulturno nasljeđe
(Pl.)
Napomene Prevod dela: Seyahatnamesi / Evliya çelebi
Pravo ime autora: Mehmed Zili ibn Evlija.
Tiraž 3.000
Predgovor: str. 5-6
Evlija Čelebi i njegov putopis: str. 9-55.
Terminološki komentari: str. 589-667
Registri.
Predmetne odrednice Ibn Evlija, Mehmed Zili, 1611-1682

Evlija Čelebija (tur. Evliya Çelebi ili tur. Derviş Mehmed Zilli; Istanbul, 25. marta, 1611 – Kairo, 1682) jedan je od najslavnijih otomanskih putopisaca. Njegovi putopisi su od velikog značaja za istoriografiju.
Biografija
Rođen je 25. marta 1611. u Istanbulu, a umro 1682. godine u Egiptu. Proputovao je Osmansko carstvo, a svoja zapažanja objavio u svom najznačajnijem delu, Sejahatname, zbirci od 10 tomova, koja obuhvata sva njegova putovanja. U svojim putopisima pokušavao je da opiše istoriju, građevine, običaje i tradiciju, kao i značajne ličnosti iz zemalja koje je posetio. Među zemljama i krajevima koje je posetio su Anadolija, Rumelija, Sirija, Egipat, Krit, Mađarska, Poljska, Austrija, Nemačka, Holandija, Krim, Kavkaz. Između ostalog u njegovim putopisima ima interesantnih opisa balkanskih zemalja iz sedamnaestog veka. Znao je ceo kuran napamet. Školovao se na dvoru sultana Murata IV i odmalena stiče najbolje obrazovanje za to vreme. Rođen je u bogatoj porodici. Otac mu je bio zlatar koji je dekorisao džamiju sultana Ahmeta u Istanbulu, a majka abhazijska rođaka velikog vezira Meleka Ahmeda paše. Prema religiji je imao slobodan odnos, tako da je recitovao Kuran i pravio šale na račun islama. Dobio je posao religijskog stručnjaka i zabavljača plemstva, ali ga odbija jer onda ne bi imao dovoljno vremena za putovanja koja su njegova strast.
Putovanja kroz Srbiju
Čuveni turski putopisac je za Beograd napisao da je sličan zemaljskom raju. Bio je slatkorečiv i poznat po kitnjastom stilu. Po njegovim rečima Beograd je tako veličanstven grad da ga nije moguće opisati.
Opis manastira Orahovica u selu Mažići kod Priboja u kome je Evlija Čelebija boravio 1662. godine: „Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. To je uređen manastir četvorougaonog oblika sa raznovrsnim kupolama kao kakav grad, a sav je pokriven čistim olovom. U njemu ima 500 kaluđera, okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Kaluđeri poslužuju goste od sveg srca, ne daju im da skinu pokrivače i torbe svojim konjima i sami ih timare. Konjima daju hranu, a ljudima čiste papuče i dan i noć stoje im na usluzi. Svakom donose jelo i piće po tri puta dnevno. Manastir ima mnogo zadužbina. Ovamo dolaze svi koji su se zavetovali za „ljubav Isusove vere“, besplatnno poslužuju goste hranom i čine im druge usluge donoseći im brokatne, svilene i pozlaćene jorgane i zlatne presvalake. Manastir je ukrašen zlatnim i srebrnim kandilima, krstovima i umetnički jako lepo izraćenim skupocenim lusterima, a mirisi mošusa, svete ambre, aloinog drveta i tamjana opijaju čoveku mozak ...“
U opisu Valjeva Evlija Čelebija pominje da se varoš povećala za dva i po puta u odnosu na stanje pre sto godina. Tada je u njemu bilo 870 kuća sa oko 5200 stanovnika. Pored toga Čelebija je zabeležio da se Valjevo nalazi u dolini, da zauzima obe obale reke Kolubare koja ga deli na dva dela. Na jednoj obali je takozvana čaršija, poslovni deo grada, sa radnjama i dućanima, dok se sa druge strane reke nalazi stambeni deo. Po svemu sudeći, Valjevo se tada nalazilo upravo na onom mestu gde je danas njegovo najuže jezgro, zauzimajući kao i danas obe obale reke.
Sokobanjsko javno kupatilo prvi put spominje Evlija Čelebija i to 1663. godine. Kaže da je vrlo impozantno, u dobroj građevini, s kupolama pokrivenim olovom, sa šedrvanom u sobama za kupanje. Ima i posebno kupatilo samo za žene, sa toplom vodom u koju se ne može ući dok se prvo ne pomeša s hladnom vodom. U ovom kupatilu lečili su se i oporavljali bolesnici iz Turske i Male Azije.
MG151 (N)