Tematika: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 343
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zacepljeno nekoliko listova tu gde je najvise savija, sve ostalo uredno!

Politika je dnevni list koji izlazi u Srbiji više od jednog veka. Novine je pokrenuo Vladislav Ribnikar 25. januara 1904. godine u Beogradu, gde je i danas sedište redakcije lista.[1]


Naslovna strana „Politike“ 4. maja 1980. godine
Uticajna „Stara dama“
Politika je najstariji dnevni list u ovom delu Evrope. Prvi put se pojavila na beogradskim ulicama oko 14 časova 25. januara 1904. godine.

Politika izlazi svakodnevno, bez prekida, osim:

u Prvom svetskom ratu od 14. novembra do 21. decembra 1914. i
od 23. septembra 1915. do 1. decembra 1919. kao i
u Drugom svetskom ratu od 6. aprila 1941. do 28. oktobra 1944.[2]
Politika još jednom nije izašla pred čitaoce zbog štrajka u leto 1992. godine kada su se novinari usprotivili nameri države da Politiku pretvori u javno preduzeće .
Prvi broj „Politike” štampan je u tiražu od 2.450 primeraka,[1] na četiri strane, po ceni od pet para. Najveći zabeleženi tiraž Politike je bio 25. decembra 1973. god - 634.000 primeraka. Danas je Politika informativni dnevni list, politički dnevnik, sa tri izdanja a okrenuta je aktuelnim temama svakodnevice u oblastima politike, ekonomije, kulture, sporta i zabave.

Vladislav Ribnikar, osnivač i odgovorni urednik, kada je podnosio prijavu vlastima naveo je da će novine biti političke i nezavisne. Politika je dnevnik sa dugom i bogatom tradicijom, koja se zbog svog ugleda i uticaja smatra i jednom od nacionalnih institucija u Srbiji. Čitalačku publiku lista Politika čine uglavnom srednje situirani i visokoobrazovani građani.

U svojoj dugogodišnjoj istoriji Politika je sarađivala sa brojnim značajnim kulturnim i naučnom stvaraocima. Najpoznatiji među saradnicima Politike bili su nobelovac Ivo Andrić, doktor i univerzitetski profesor Milan Jovanović Batut srpski pisci i pesnici Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Desanka Maksimović i drugi. Svoje tekstove na stranicama Politike imali su i ser Vinston Čerčil, Tomas Man, Eduard Erio i drugi.

Po profilu, danas Politika, spada u dnevno-političke novine koje se drže visoko-profesionalnih novinarskih standarda, list koji neguje kulturu dijaloga i slobodu izražavanja. List ima više specijalizovanih redovnih dodataka, a među njima posebno se izdvaja Kulturni dodatak koji izlazi od 1957. godine.[3] Politika izlazi u tri izdanja, sa štampanim tiražom većim od sto hiljada. Prodaje se u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije.

Istorija

Predsednik Tito u razgovoru sa direktorom i glavnim urednikom 1957. godine.
Kada se pojavila u 1904. godine Politika je privukla pažnju javnosti sadržajem i tonom, ali i idejama izloženim u prvom članku prvoga broja. Manje ili više iznenađenu, publiku je zanimalo kako će visoka načela biti ostvarena i da li će samouvereni vlasnik, pod velikim teretom koji je podigao, pokleknuti ili pasti. Samo je Pera Todorović, srpski novinar i pisac, zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panaiju. Sve će sahraniti, i nas i naše listove...“[4]

U uglednoj evropskoj porodici štampe Politika ima još jednu karakterističnu osobinu: ne izlazi pred čitaoce u uslovima okupacije zemlje. Politika nije izlazila za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. „Politikino” ime kolporteri su ponovo počeli da uzvikuju na prestoničkim ulicama 1. decembra 1919. godine, u slobodi, ali u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Prva četvorogodišnja pauza u izlaženju lista zbog okupacije tako je bila okončana. Kamen temeljac za novi dom, u Poenkareovoj 33, pored Druge beogradske gimnazije, položen je u martu 1921.[5] Novi dom je osvećen 25. januara 1922, u njemu se osim uredništva nalazila i nova moderna štamparija.[6]

Do početka Drugog svetskog rata, Politika se nametnula i potvrdila kao najuticajniji i najbolji dnevni list u Srbiji i zemlji, a poslednji broj međuratne Politike nosio je datum 6. april 1941. i izašao je iz rotacije dan ranije.

Vladislav Sl. Ribnikar odmah posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine okupio je petnaestak saradnika Politike i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list. Politika se ponovo pojavila pred čitaocima u subotu, 28. oktobra 1944. godine u oslobođenom Beogradu.

Dogodilo se još jednom da Politika obustavi izlaženje. Štrajk novinara i zaposlenih u leto 1992. godine organizovan je kako bi se sprečila namera ondašnjeg premijera Srbije Radomana Božovića da Politiku pretvori u javno preduzeće.

U drugoj polovini prošlog veka, list Politika i cela novinska kuća, koja je izrasla iz redakcije lista, beleže uspon u izdavaštvu i štampi. Politika je postala vodeća medijska kuća u jugoistočnoj Evropi.

Taj put nije bio pravolinijski, ni lak. Bilo je uspona i padova a Politika je osetili posledice i težinu predratnih, ratnih, međuratnih, posleratnih, kriznih, inflatornih i svih drugih burnih vremena koja nisu štedela Balkan tokom 20. veka.

Početkom ovog veka nastupa nova faza u razvoju Politike. Politika je 2002. godine dobila poslovnog partnera – nemačku medijsku kuću WAZ (West Allgemeine Zeitung). Nemački partner je 2012. godine prodao svoj udeo u vlasništvu u Politici.


Osnivači „Politike” nisu samo postavili temelje modernog novinarstva i učinili da dnevni list postane jedinstvena institucija kulture i građanske misli u Srbiji. Politika postoji više od jednog veka dokazujući time da i na našem području stvari mogu da traju, ali, kao što pokazuje njen primer, samo ako su dobro postavljene i brižljivo negovane.

Za Politiku se često kaže da je postala institucija. To je priznanje novinama koje su, u specifičnoj, teškoj i izuzetno odgovornoj ulozi „svedoka epohe”, prošle kroz mnoga iskušenja, nadživele nekoliko država, uzdržavale se od izlaženja tokom dva velika svetska rata, promenile mnogo režima, bile prva čitanka mnogim generacijama, a velikom broju ljudi često i jedina literatura.

Politika je stasavala i sazrevala profesionalnim pregorom mnogih generacija novinara. Politika se od drugih izdvajala umerenošću i odmerenošću. Tu njenu različitost od drugih, možda je, još 1921. godine, u eseju „Dva Ribnikara” najbolje obrazložio Jovan Dučić, koji kaže da su

„mnogi u Beogradu smatrali uljudni, gospodski ton tog lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo negovanje književne kritike i književnog podliska kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta”.[7]

Možda se u savremenom svetu donekle menja uloga dnevnih novina. U hiperprodukciji vesti stvara se šuma informacija koje svakodnevno bombarduju publiku a ozbiljne dnevne novine moraju da odvagaju šta je važno a šta nije i šta zaslužuje dublju analizu. Politika se trudi da prati moderne trendove i da u svojoj klasi, znači kategoriji ozbiljnog dnevnika, svojim čitaocima pruži nešto više od puke informacije: ozbiljnu analizu događaja zasnovanu na proverenim činjenicama.

Uticaj

Stara izdanja Politike, deo kolekcije Adligata
„Nigde se, kao kod nas, toliko ne zaboravlja da neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno. Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija.” Zar je istina manje istina kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Ovo su samo neki od stavova osnivača „Politike” koji su prvih godina izlaženja lista udarili temelje uređivačke politike na kojima su, decenijama posle, generacije novinara, sa više ili manje uspeha, strpljivo gradile i širile uticaj novina u srpskom društvu.

Na samom početku pozicija lista je identifikovana rečima Oto Bizmarka: Zadatak nezavisne štampe je „da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe.”

Zadatak nije bio jednostavan ni lak ni u mnogo demokratskijim zemljama. Politika se često vraćala dokazima o potrebi nezavisnih listova. Zabeležena je misao Tomasa Džefersona iz 1776. godine „da bi radije živeo u zemlji bez parlamentarne vlade, gde postoji štampa, nego u zemlji s najboljom državnom upravom, u kojoj nema novina”.

Citirano je i mišljenje Oto Vajsa: „Kako je postepeno porastao uticaj novina! Tako da ga priznaju i oni koji bi ga najradije oporekli. Moderna štampa oseća se tako jakom da... se bori sa svojom vladom, koja raspolaže milionima i više vojnika, pa je često i pobeđuje.”

Slavna imena
Teško da se može naći u srpskoj, pa i u jugoslovenskoj (bivšoj) književnosti iole značajniji pisac koji nije bio saradnik Politike. Neki od njih, kao što su Branislav Nušić, Jefta Ugričić i Milutin Uskoković, bili su novinari Politike od njenih osnivačkih godina, a drugi, poput Jovana Dučića, pisali su književnu, pozorišnu ili likovnu kritiku. Politika je vazda privlačila pisce svih generacija i raznih estetskih i idejnih opredeljenja.[8]

Nobelovac Ivo Andrić je, u razgovoru sa svojim ekermanom Ljubom Jandrićem, rekao: „Ja u Politici objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe...” A drugom prilikom, sećajući se Jovana Dučića, pesnika kome se divio, ispričao je: „Ja se i dan-danas sećam Dučića onakvog kakav je bio, stasit i naočit... Sećam se i kad me je doveo u Politiku, govoreći mi: „Nemojte Ivo propuštati priliku da sarađujete u ’Politici’, to je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost...”[9] Andrić je poslušao Dučićev savet i ne samo da je do kraja života bio verni saradnik lista, već je na Andrićev predlog redakcija ustanovila 1965. godine književni konkurs za decu (konkurs za prvake maternjeg jezika „Politike za decu”) na čije je svečanosti redovno dolazio sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem.

Svojom ozbiljnom uređivačkom i kulturnom politikom, rigoroznim kriterijumom izbora saradnika, ali i medijskom i finansijskom moći preduzeća, međuratno redakcijsko jezgro Politike uvlačilo je u svoju orbitu vrhunske stvaraoce. Miloš Crnjanski je postao reporter Politike krajem 1922. i početkom 1923. godine. Plejadu slavnih imena „Politikinih” saradnika pored Ive Andrića, Branislava Nušića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović i dr., činili su i Slobodan Jovanović, Veljko Petrović, Stanoje Stanojević, Bogdan Popović, Vladislav Jovanović Marambo, Miloje Milojević, Milan Kašanin, Dragiša Vasić, Marko Car, Isidora Sekulić, Tin Ujević, Veljko Milićević, Živko Milićević, Marko Ristić, Vasko Popa, Mihajlo Petrović... Posle Drugog svetskog rata Momo Kapor,Vladimir Bulatović Vib, Borisav Atanasković... [10]

Značajni novinari i saradnici Politike


Aleksa Šantić
Aleksandar Apostolovski
Aleksandar Simić
Aleksandar Todorović
Anđa Bunuševac
Bogdan Tirnanić
Boško Jakšić
Borisav Atanasković
Božidar Timotijević
Branislav Nušić
Branko Ćopić
Vasa Popović
Vasko Popa
Veljko Petrović
Viktor Novak
Vladimir Dedijer
Grigorije Božović
Goran Volf
Danilo Kocić
Darko Ribnikar
Desanka Maksimović
Dušan Telesković
Zuko Džumhur
Ivo Andrić
Isidora Sekulić
Jovan Dučić
Jovan Ćirilov
Ljiljana Smajlović
Ljubomir Vukadinović
Marko Albunović
Miloš Crnjanski
Miroljub Mijušković
Miroslav Radojčić
Miroslav Lazanski
Milutin Uskoković
Momčilo Pantelić
Momčilo Jojić
Momo Kapor
Muharem Pervić
Predrag Milojević
Petar Kočić
Petar Mićković
Petar Stojanović
Radomir Putnik
Rastko Petrović
Sima Pandurović
Slobodan Jovanović
Stevan Sremac
Hamza Humo

Među kolumnistima Politike su: Aleksandar Baljak, Boris Begović, Đorđe Vukadinović, Miroslav Lazanski, Čedomir Antić, Ljubodrag Stojadinović, Goran Marković, Branko Milanović, Cvijetin Milivojević, Obrad Kesić, Raša Popov, Miljenko Jergović.[11]


Karikaturisti i slikari koji su radili za Politiku

Pjer Križanić
Zuko Džumhur
Ivo Kušanić
Petar Lubarda
Milo Milunović
Petar Dobrović
Dušan Petričić
Direktori Politike
Dr Milan Gavrilović
Milojko Drulović (1949—1950)
Mirko Tepavac
Danilo Purić (1951—1965)
Hadži Dragan Antić
Živorad Minović
Darko Ribnikar