ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Grafička oprema Pavle Bihaly. Nolitovo izdanje, Biblioteka istorija i ekonomija, iz 1936. godine. Stanje - antikvarno vrlo dobro.

Autor: Kurt Kersten
Izdavač: Nolit, Beograd
Izdanje: prvo/first
Godina: 1936
Uvez: meki s klapnom
Format: 14x20
Stranica: 304

predratni NOLIT

RETKO U PONUDI, pogotovo s omotom


Petar[1] I Aleksejevič ili Petar Veliki (rus. Пётр I Алексеевич ili Пётр Великий; Moskva, 30. maj/9. jun 1672 — Sankt Peterburg, 28. januar/8. februar 1725) bio je ruski car i imperator koji je vladao od 27. aprila/7. maja 1682, pa sve do svoje smrti 1725. godine.

Petar I Aleksejevič
Peter der-Grosse 1838.jpg
Petar Veliki (Pol Delaroš,1838)
Datum rođenja
9. jun 1672.
Mesto rođenja
Moskva
Rusko carstvo
Datum smrti
8. februar 1725. (52 god.)
Mesto smrti
Sankt Peterburg
Rusija Ruska Imperija
Dinastija
Romanov
Otac
Aleksej Mihailovič
Majka
Natalija Nariškina
Supružnik
Jevdokija Lopuhina, Katarina I Aleksejevna
Potomstvo
Aleksej Petrovič, Ana Petrovna, Jelisaveta I Petrovna, Natalija Petrovna, Grand Duke Pyotr Petrovich, Natàlia Maria Petrovna, Alexander Petrovich
Period
7. maj 1682 — 8. februar 1725.
Prethodnik
Ivan V Aleksejevič, Fjodor III Aleksejevič
Naslednik
Katarina I Aleksejevna
Potpis
Peter the Great Signature.svg
Imperial Monogram of Tsar Peter I `The Great` of Russia, Variant 2.svg
Monogram Petra Velikog
Na presto je došao nakon mnogih dvorskih intriga i zavera. U početku je vladao zajedno sa slabim i bolesnim polubratom, Ivanom V, koji je umro 1696. godine. Nakon Ivanove smrti, kad je postao car, nemilosrdno je ugušio bilo kakav tip otpora, pa čak i u sopstvenoj porodici.[2]

Petar je vladao sam do 1724, a potom je vladao zajedno sa svojom ženom, Katarinom Aleksejevnom. Modernizovao je u to vreme prilično zaostalu feudalnu Rusiju na društvenom, političkom, vojnom i ekonomskom planu, a u isto vreme vodio je ekspanzionističku politiku, uglavnom ka zemljama koje su izlazile na more. U toku svoje vladavine, pretvorio je Rusiju u vodeću evropsku silu tog vremena.[2] Odbacio je titulu cara 1721. godine i zamenio je titulom imperatora.

Detinjstvo

Mladost

Početak vladavine Uredi

Godina 1695. bila je veoma značajna godina u Petrovom životu. Te godine Petar je počeo da vlada samostalno. Bilo mu je i te kako jasno da Rusija ne može stati u red velikih sila ako ne savlada svoju zaostalost, a da je savlada bilo je potrebno, u prvom redu, ostvariti izlaz na more[2] i raskinuti kulturnu i ekonomsku izolovanost, naročito od zemalja zapadne Evrope.[4]

U to vreme Rusija je kontrolisala jedino izlaz na Belo more. Švedska je kontrolisala Baltičko more, a kontrolu nad Kaspijskim morem Petar je mogao dobiti jedino potiskivanjem Tatara iz zona oko mora. Zato je Petar bio prisiljen da zarati sa Tatarima na Krimu koji su u to doba bili turski vazali. Petrov glavni cilj je bio zauzimanje Azova, tadašnjeg turskog uporišta u Rusiji na reci Donu. U leto 1695. Petar je napao Azov, ali je napad bio odbijen. U novembru iste godine, Petar, poučen neuspehom, izgradio je u Voronježu malu flotu[4] čiju je komandu poverio Lefortu koji je u julu 1696. zauzeo Azov[2] čime je Rusija dobila izlaz na Azovsko i Crno more.[4]

Put u Evropu i pobune strelaca Uredi

Sofija Aleksejevna (1698), ulje na platnu (Ilja Rjepin, 1879)
Da bi zadržao Azov, Petar je shvatio da mora da formira veliku flotu, za čiju izgradnju on nije raspolagao ni inženjerima ni tesarima, kao ni mornarima ni pomorskim oficirima. Odmah je poslao stotine bojara u Englesku, Holandiju i Italiju na obuku u pomorskim veštinama, navigaciji i brodogradnji.[4] Kad se raščulo da i sam car želi da putuje u inostranstvo, neke vođe kozaka kao i neki strelci skovali su plan da ga ubiju, međutim, Petar je otkrio na vreme zaveru i strahovito se obračunao sa zaverenicima. Stotine zaverenika je bilo odvučeno na Kremljinski trg gde su pogubljeni vešanjem ili odsecanjem glave.[2]

Podstaknut divljenjem i radoznalošću prema zapadnjačkom načinu života i tehnologijama, Petar je 1697. krenuo na put po Evropi, u pratnji brojne delegacije savetnika (tzv. „Velika ambasada“). Želeo je da što bolje upozna običaje i zanate Zapada kako bi ih posle primenio u sopstvenoj zemlji. Putovao je inkognito kao Petar Mihajlovič,[2] iako je na dvorovima koje je posećivao njegov pravi identitet bio poznat i dobijao je tretman dostojan svog položaja. Radio je neko vreme kao drvodelja u brodogradilištima u Amsterdamu, a kasnije i u Engleskoj, nedaleko od Londona. U mestu Sardamu kod Amsterdama sačuvana je kuća u kojoj je on kao prost šiber živeo. Na kući je postavljena dvodelna spomen-ploča 1814. godine, a na jednoj je uklesano: Ništa velikom maleno nije.[5] Posetio je glavne gradove Nemačke i Austrije, razgovarao je sa britanskim kraljem Vilijamom III i upoznao se sa engleskim visokim društvom koje je ruskog cara smatralo nadasve nesvakidašnjom pojavom jer nikad nije ranije videlo jednog monarha kako puši i pije po krčmama sa mornarima.[2] Petar je ovo putovanje iskoristio da unajmi stotine tehničara i oficira stranaca koji je trebalo da svoja znanja stave u službu Ruske Imperije. Takođe je stekao velika znanja iz oblasti brodogradnje i kartografije.

S druge strane, Petar je takođe želeo da pokuša da dobije pomoć i podršku evropskih vladara u borbi protiv moćnog Osmanskog carstva. Međutim, Petrove nade su se izjalovile; Francuska je bila tradicionalni saveznik turskog sultana, a Austrija je nastojala da održi mir na Istoku da bi vodila svoje ratove na Zapadu. Osim toga, Petar je izabrao prilično loš trenutak za svoju diplomatsku ofanzivu: Evropa je u to vreme više razmišljala o tome ko će naslediti španskog kralja bez naslednika Karlosa II nego o borbi protiv Osmanskog carstva.

Njegova poseta je iznenada prekinuta 1698. godine, kada je zbog pobune strelaca prisiljen da prekine svoje putovanje po Evropi i da krene nazad u Rusiju, međutim, pobuna je bila lako ugušena čak i pre nego što se Petar vratio kući, te je Petar onda ostao neko vreme u Poljskoj gde se upoznao sa poljskim kraljem Avgustom II s kim je sklopio savez u predstojećem ratu protiv Švedske čiji je cilj bio da se Rusiji obezbedi izlazak na more.

Prve reforme Uredi

Petar Veliki, portret (Žan Mark Natije, 1717)
Kad se vratio u Moskvu, prvo se obračunao sa pobunjenicima. „Strelci“ su, kao vojna formacija, raspušteni, a mnogi od njih su bili mučeni, zakopavani živi ili proterani u Sibir.[2] Sam Petar je učestvovao u mučenju svoje polusestre Sofije[2] koju je na kraju doživotno zatvorio u manastir. Takođe je okončao svoj neuspeli 17-godišnji brak. Naterao je Jevdokiju da se odrekne braka i da ode u manastir.[2] Carica je Petru rodila tri sina, a samo jedan, Aleksej Petrovič, preživeo je, koji je sa osam godina bio odvojen od svoje majke. Odnosi između oca i sina su svakim danom bili sve gori — Aleksej je odbijao svaku poslušnost caru, a Petar je skoro svakodnevno tukao svog sina.[2]

Petrova poseta Zapadu uverila ga je da su mnogi evropski običaji bili napredniji od tradicionalnih ruskih. Petar je zato zapovedio svim svojim činovnicima i zvaničnicima da obriju brade i da nose odeću skrojenu po evropskoj modi.[2] Od toga su bili izuzeti samo sveštenici, zemljoradnici i kočijaši.[4] Bojarima je naredio da skrate svoje duge rukave i suknje kaftana, tradicionalne moskovske odeće tatarskog porekla. Na jednom prijemu koji je priredio po povratku iz inostranstva, isekao je makazama brade velikodostojnicima, bez obzira što je u Rusiji nošenje brade imalo i verski značaj i što je crkva branila brijanje brade.[4]

Ovo nisu bile jedine promene koje je uneo u rusko društvo. Verovatno poučen sopstvenim iskustvom, smatrao je ugovorene brakove varvarskim običajem,[6] te je zabranio sklapanje brakova protiv volje budućih supružnika i proglasio je obaveznim da budući supružnici budu vereni najmanje šest nedelja tokom kojih bi mogli da se slobodno viđaju i bolje upoznaju.[2] Takođe je naredio svojim dvoranima da priređuju zabave po evropskim običajima, a žene iz viših staleža su morale da odlaze na društvene skupove, čime je prekinuta tradicionalna izolovanost u kojoj su do tada žene bile držane, a što je predstavljalo zaostatak primitivnih tatarskih običaja.[4]

Izvršio je takođe i korenite promene u vojsci, prema zapadnim standardima. Plemstvu je nametnuo obaveznu službu državi bilo u administraciji bilo u vojsci, a vojnu hijerarhiju je uredio tako da su se unapređenja dobijala na osnovu zasluga, a ne porekla, tako da je svako ko je svojim delima zaslužio, mogao da dostigne visoke vojne činove.[2] Takođe je uveo obaveznu vojnu službu što mu je stvorilo vojsku od 300.000 stalnih vojnika i mornara zajedno sa rezervistima.

Da bi mogao da izdržava toliku vojsku, morao je da takođe izvrši korenite promene u privredi i da industrijalizuje zemlju. Podigao je mnogo fabrika, brodogradilišta i radionica koje su imale privilegije i državne subvencije. Stvorio je takav ekonomski sistem u kome je sve bilo podređeno vladaru. Car je imao monopol nad primarnim proizvodima, kao što su katran i potaša, kao i kože i svila iz Sibira.[2] Radna snaga se obezbeđivala tako što je trgovcima i vlasnicima fabrika i rudnika bilo dozvoljeno da kupuju cela sela sa sve njihovim stanovnicima koji su morali da rade na imanjima svojih gospodara.

Crkva je takođe pretrpela promene. Patrijarh je bio zamenjen Svetim sinodom koji je bio pod direktnom carevom kontrolom.[2]

Petar je 1699. napustio tradicionalni ruski kalendar u kom je godina počinjala 1. septembra i prihvatio je julijanski kalendar gde godina počinje 1. januara.

Stvaranje Ruske Imperije

Poslednje godine

Smrt i naslednici

Ličnost i karakter Petra Velikog Uredi

Nemilosrdna borba između Petrove majke i Sofije, kao i stalna teskoba i neizvesnost kojoj je bio podvrgnut odmalena, učinili su da Petar postane prilično neuravnotežena osoba veoma osvetoljubivog karaktera,[2] nemilosrdan i veoma autoritativan. Imao je napade besa koji, u sprezi sa čestim opijanjima koja je praktikovao sa svojim drugovima od njega su pravili veoma opasnog po bilo koga ko mu se našao u blizini, bilo da je bio plemić ili sluga.[2]

Katarina Aleksejevna, koju je Petar 1724. godine krunisao i proglasio caricom Rusije, bila je jedina osoba koja je mogla da se nosi sa carevim užasnim napadima besa.[2] S druge strane, odnosi sa sinom iz prvog braka, Aleksejem, bili su oduvek izuzetno zategnuti. Promene koje je izvršio Petar u ruskoj državi izazvale su veliki otpor među plemićima,[10] pristalicama starog poretka kojima se pridružio i jedan deo sveštenstva. Oni su svoje nade polagali u mladog carevića Alekseja, koga su vaspitavali sveštenici i koji je potpao pod uticaj protivnika svog oca. I sam Aleksej je priželjkivao očevu smrt i na kraju je postao čak i izdajnik — pobegao je u Austriju i pokušao da pridobije Karla VI Habzburškog da mu pomogne da svrgne oca sa prestola.[10] Petar ga je vratio u Rusiju, bacio u tamnicu i dugo mučio pre nego što ga je osudio na smrt, 1718. godine. Aleksejeve pristalice su takođe bile mučene najstrašnijim mukama, od kojih se nisu spasle ni kaluđerice manastira gde je bila zatvorena Evdoksija, Aleksejeva majka,[2] a i njoj je suđeno pod lažnim optužbama za neverstvo.

Petar se potpuno razlikovao od svojih prethodnika — bio je jednostavan u držanju i odevanju i nije voleo paradne ceremonije.[10] Raniji ruski vladari su se pojavljivali u javnosti samo za vreme svečanosti, u zlatotkanim odorama i u crkvama, međutim, Petar se često šetao ulicama prestonice kao običan građanin u skromnom odelu. Bio je veoma krupan (visok skoro dva metra), i veoma snažan, posedovao je neverovatnu radnu energiju i polet, međutim, takođe je bio i brutalan, svirep, razvratan. Bio je dalekovidni političar, sposoban diplomata i odličan vojskovođa. Krajnje radoznalog duha, svoju politiku sprovodio je energično i nemilosrdno, imajući stalno pred očima snažnu i modernu Rusiju.[10]

Titula

Porodično stablo

Potomstvo

Reference

Literatura

Preporučena literatura




avangarda avant-garde book cover covers