ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2009
Oblast: Sajentologija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je nova.
DIJANETIKA,Moderna nauka o mentalnom zdravlju,L. Ron Habard
,,Дијанетика: Модерна наука о менталном здрављу (понекад се термин скраћује као ДМНМЗ ) је књига Л. Рона Хабарда о Дијанетици, систему психотерапије које је он развио из комбинације личног искуства, основних принципа источњачке филозофије и рада психоаналитичара као што је Сигмунд Фројд. Неформално се ова књига назива Књига Један. Књига је утицала на формирање покрета који је касније дефинисао себе религијом, 1950. године. Од 2013. године публикација Нова Ера, међународна издавачка кућа Хабардових дела, продаје ову књигу на енглеском језику и на преко педесет других језика.

У овој најпродаванијој књизи, Хабард је написао да је изоловао „ Динамички принцип постојања,” који назива „ Опсатнак”, и представља свој опис у људском уму. Он идентификује извор људске девијантности, као „ реактивни ум”, нормално сакривен, али увек свесни део мозга, и у извесним трауматским сећањима (енграмима) који се такође ту налазе. Дијанетика описује „ саветовање” (или технике ревизије) за које Хабард тврди да ће ослободити особу од енграма и да пруже огромне терапијске добробити.

Хабарда су критиковали научници и професионалци из области медицине, који тврде да он износи своје тврдње површно научним језиком и без доказа. Упркос овоме, Дијанетика се показала као велики комерцијални успех након објављивања, иако су запослени у књижари Б. Далтон навели да је све те цифре преувеличао Хабардов издавач кога су контролисали Сајентолози, чије групе Сајентолога су куповале на десетине или чак на стотине копија Хабардових књига и који су исте књиге препродавали натраг књижарама.
Пре објављивања Дијанетике, Л. Рон Хабард је био плодан писац за петпарачке часописе. Похађао је факултет за инжењеринг на Универзитету Џорџ Вашингтон, али није дипломирао.

Према Хабарду, идеје о дијанетици развиле су се током дванаест година истраживања, иако је много његових пријатеља у то време говорило да је то нешто потпуно нереално.Прво јавно представљање тих идеја је био чланак у петпарачком магазину Невероватна научна фантастика, под насловом „ Дијанетика - нова наука ума”, који се појавио неколико недеља пре објављивања књиге али је објављен у мајском 1950. издању магазина, истог месеца када је и књига објављена, чланак дужине књиге је касније објављен као књига Дијанетика: еволуција науке. Овај велики публицитет је створио толико интересовање да је до априла 1950. Хабард и уредник часописа Невероватна научна фантастика Џон В. Кампбел, са осталим заинтересованим странама основао Фондацију под називом Хабардова дијнанетичка истраживања. Хабард је тврдио да је написао Дијанетику за три недеље. Брзини његовог писања помагала је и специјална писаћа машина коју је имао, која је прихватала папир у континуелној ролни и која је имала обележене тастере за аутоматско куцање типичних речи као што су the или but. Та машина се зове Ремингтон машина, која је изложена у месту Беј Хед, у Њу Џерзију кући ходочашћа сајентолога. Ранију верзију књиге Абнормална Дијанетика, намењену медицини, одбацили су многи издавачи као и професионалци у области медицине, али је преношена из руке у руку штампањем на мимеографу и касније се продавала под називом Дијанетика: Модерна наука о менталном здрављу, предмет је константног уређивања од свог почетка, тако да тренутно једва да чак и подсећа на оригинално издање из 1950. године.
Садржај
Према религиозном сајентологу Д. Р. Кристенсену, ДМНМЗ представља „ најопсежнију Хабардову презентацију људског ума, његових функција и проблема у вези са тим функцијама”.Отворено поглавље представља контекст Дијанетике као људског бића преокупираног „ проналажењем науке о уму која би могла не само да изолује заједнички именилац живота и циљ мисли”, али да такође изолује и „ чудне болести и девијације”. Хабард тврди да два одговора на питања о људском очајању током времена и цивилизација религија и магијске праксе и модерна психотерапија која укључује праксу електрошокова и операцију мозга што је, према њему, претворило пацијенте у „ беспомоћне зомбије.” Он тврди да је Дијанетика одговор на ту дилему.

У одељку „ Како читати ову књигу”, Хабард предлаже да треба исправно читати мисли,, Важна белешка” се појавила у каснијим издањима ове књиге која је саветовала читаоцу да добро схвати сваку прочитану реч. У књизи Хабард користи две различите и контрадикторне дефиниције за реч енграм. У Књизи Један „ Циљ човека ” поглавље пет, резиме, Хабард наводи фундаменталне аксиоме Дијанетике међу којима је ..,, Енграм је тренутак „ несвесног” који садржи физички бол или болне емоције и није доступан аналитичком уму као искуство”. Касније у тексту Хабард пише о енграму у фусноти на страни 74 Књиге Два, поглавље два, 2007. издање Дијанетике: Модерне науке о менталном здрављу. Фуснота гласи : „... Реч енграм се у Дијанетици користи у свом стриктно прецизном смислу, као „ дефинитиван и перманентан траг који стимулс оставља на протоплазму ткива”. То се сматра јединичном групом стимулуса који искључиво утичу на ћелијско биће. Другим речима, Хабард узима дефиницију коју је претходно оспорила биологија и назива је дефиницијом Дијанетике.Дијанетика, унутар себе и сама од себе, с тога не представља нешто што већ није познато науци у тој области, док додаје феномене и функционалне системе без икакве основе у суштини. Сам „ научни метод” који је Хабард приказао у свом научном раду заиста су неки називали „ анти - наука”, у томе што наводи из ове књиге нису базирани на опсервацијама феномена од стране стручњака истог ранга, са својим пратећим „ блинд тестом”, контролним групама и слично, већ радије a priori одлучивању да феномен постоји - који прати покушај доказивања његове валидности.

У Дијанетици, објаснити способност Чистог ума, Хабард користи тропе и специјалне диоме и одвраћа пажњу указујући на старе колоквијалне изразе као што је „ око ума”. Хабард користи такве изразе као што је „ оптимално сечење”, „ оптимална индивидуа,” „... Оно што чисти ум може урадити, сасвим је довољно људи могло урадити и у прошлости.” „... Чисти ум користи имагинацију у својој целости, ” „ Рационалност, одвојена од девијације, може се проучавати једино код личности чистог ума.” Његова интелигенција је надпросечна, чист ум је слободан од свих девијација и атрибути чистог ума никада нису били претходно укључени у студију о човеку и људским урођеним способностима. Након навођења уз пуно вере свих врста добрих ствари везаних за чисти ум, Хабард признаје на крају „... Док не стекнемо чисти ум, остаје нејасно због чега би такве разлике требало да постоје”, као да ниједан чисти ум никада није створен или није успео. Л. Рон Хабард је био екстремно погодан у коришћењу ових тропа да би оне одговарале презентацији Дијанетике као нове реалности.

Путем Дијанетике и концепта енграма, Хабард је тврдио да је већина болести психосоматске природе. Навео је следеће болести, по њему узроковане енграмима: артритис, дерматитис, алергије, астма, коронарне потешкоће, проблем са очима, упале зглобова, чиреви, синуситис и мигренозне главобоље. Надаље, он је тврдио да дијанетска терапија може излечити ове болести и такође ту укључио канцер и дијабетес као болести на које је истраживање било фокусирано.

1951, часопис Извештај потрошача објавио је једномесечни курс, базиран на скорије објављеној Дијанетици, отворен за било кога и са намером да произведе Чисти ум, циљ дијанетске терапије. Извештај о „ Новом култу” измешта Дијанетику изван опсега медицинске праксе.

Према Хабарду, књига Дијанетика:Модерна наука о менталном здрављу прати следеће теме истраживања

А) Откриће динамичног принципа постојања и његово значење

Б) Откриће извора девијације: Реактивни ум

В) Терапија и њена примена.

Хабард изоставља сву основну филозофију.

Дијанетика наизглед приказује револуционарна открића о извору психосоматских болести, неуроза и осталих менталних болести, као и егзактан, непогрешив начин њиховог трајног излачења. Хабард дели људски ум на „ аналитички ум” који наводно функционише савршено, као „ реактивни ум” који је неспособан за размишљање и прављење дистинкција. Када је аналитички ум несвестан, реактивни ум физички бележи сећања као што су енграми. Као резултат свих стимулуса које добија реактивни ум је једна маса енграма, који храни иначе несавршени аналитички ум нетачним подацима. Погрешан начин како аналитички ум интерпретира ове енграме реактивног ума касније у животу узрокује проблем. Заправо, у каснијем животу ови енграми узрокују комплусивност и репресију. Према Хабарду, на особу у каснијем животу утичу несвесни ефекти ових енграма. Процесом под именом Дијанетска ревизија, како књига обећава, људи могу постићи суперљудско стање под називом “Чисти ум”, са натпросечним коефицијентом интелигенције, морално чистим намерама и значајно побољшаним менталним и физичким здрављем. Августа 1050. Хабард је предвидео да ће „људи чистог ума“ постати нова светска аристократија, иако је признао да он сам лично није постигао то стање. У знак добродошлице тога, часопис Теозоф пореди дијанетски енграм са теозофским сталним атомом пошто ти атоми добијају и поново шаљу утиске који се добијају из живота у живот, тако да када се его поново роди, нова инкарнација добија сачуване утиске о енграмима из претходних живота. Приликом појављивања нове науке, да није било експлицитно наведено, али би на крају Хабард зашао у области истраживања прошлих живота својом Дијанетиком.

А) Динамички принцип постојања: Опстати!
Према Хабарду, основно откриће је да није човек тај који опстаје, већ је искључиво мотивисан опстајањем.

Б) Једини извод девијације: Реактивни ум
Према Хабарду, реактивни ум функционише једино на основу одговора на стимулус, и не чува сећања већ енграме.

У Дијанетици, Хабард помиње пост-хипнотску сугестију. Овај феномен пост - хипнотске сугестије датира још од 1787. Развој Динамичке психијатрије датира од сусрета између физичара Месмера и егзорцисте Јохана Јозефа Гаснера. Према следбеницима школе Динамичке психијатрије, успон хипнотизма (науке о хипнози) указао је на откриће несвесног. У поморској болници Оак Кнолл, где је лечен од чира, Хабард је проучавао хипнозу, психолошке теорије и остале сличне области. Хабард је био прилично обучен за хипнозу. Према Хабарду, покушај открића шта чини хипнотизам тако опсежном варијаблом је било то што је довело до открића Реактивног ума. Доктор Рој Гринкер и доктор Џон Спигл развили су наркосинтезу, што су касније доста користили психијатри у Другом светском рату. У књизи Дијанетика, Хабард помиње наркосинтезу или хипнозу дрогом. Међутим, Хабард наводи да је техника била позната годинама, у античкој Грчкој и на Оријенту. Техника наркосинтезе се не користи у Дијанетици, иако је Хабард можда био обучен за то у Поморској обавештајној служби. Инјекција содијум пентотала се убризгавала као серум истине. Техника се описује на страни 150 2007. Издања Дијанетике: Модерне науке о менталном здрављу.

В)Терапија и њена примена
Медицинско устројство је апсолутно одбацило нову `науку` због недостатка експерименталних доказа. Дијанетика никада није прошла научну комору са одличним оценама. Године 1953. Харвеј Ј. Фишер је написао извештај Дијанецка Терапија: експериментална евалуација која закључује да `... Дијанетика не утиче систематски повољно или неповољно на способност перформансе`, било интелектуално, математичко или решавање конфликта личности. Према Хабардовом сину, она није резултат било каквог истраживања, већ људска опсесија девијацијом и другим феноменима несвесног, нарочито окултно и црна магија. Постоји читаво поглавље у ДНМЗ посвећено демонологији. Да би одржао `научни` изглед ДНМЗ, Хабард јавно оспорава веру у демоне. У ДНМЗ, демони су објашњени као електрична кола. Међутим, у Хабардовим каснијим есејима почињу да се појављују ентитети који опседају људско физичко тело. Ти ентитети су духови које Хабард назива `тетанима`. Оно што Хабард заиста тврди је да је демонологија добар бизнис. Особа је тетан, али тело физичке личности је опседнуто тетанима под називом телесни тетани. Да би била духовно слободна, личност мора да ревидира све ове тетане у телу и за то би требало пуно времена и пуно новца.

Саветујући ревизору да буде некомуникативан, Хабард је одвојио дијанетику од осталих психотерапија, где терапеут најупорније нуди личну интерпретацију тога шта се дешава у уму пацијента.

Сајентолог Харви Џенкинс је рекао за терапију: „ ... Резултати су скоро једнообразни и позитивни. Очигледно ревизор (слушалац или терапеут), може бити врло директан у тражењу прошлих трауматских искустава која настављају да ремете рационалност и добробит особе. Кад се једном лоцира, “пражњење” извора бола и реевалуација искуства очигледно доводи до драматичног побољшања способности, емотивног тона и добробити (личности).

Хабард је сматрао да је одржати тишину око несвесног или емотивно повређених особа од огромне важности за превенцију девијације. Након објављивања књиге, Хабард се преселио на Кубу. Тамо су и даље јасно истакнути знаци „болничка тишина“ у свакој болничкој зони.У писму под датумом 7. децембар 1950. син Ернеста Хемингвеја, Грег, пише свом оцу помињући да издавач Дијанетике долази на Кубу да поклони Ернесту примерак књиге у знак добре воље. Девојка Хемингвејевог сина је издавачева кћерка, Грег лично ради у Хабардовој фондацији за истраживање Дијанетике. 14. децембра Хемигвеј је одговорио: “Краљ Дијанетике никад није послао књигу, па сам ја једну купио, али Мис Нита ју је позајмила, па је и даље ван система, тако да нисам у могућности да ускочим у „ дубину ” било ког од ових популарних спортова Њујорка и морам да наставим да пишем тако како их видим.”

Према Мартину Гарднеру, изводљивост Дијанетике лежи у пољу лечења вером, пошто ће већина неуротичара реаговати позитивно на нешто у шта верују. Нема ничег необичног у историјама случаја код Дијанетике, пошто је то нешто сасвим уобичајено у лечењу вером.

На крају, Хубард даје упозорење онима који покушавају да ревидирају себе његовим Уради сам дијанетским процесом. То не може да се уради, каже Хабард, јер сваки енграм садржи аналитичко умањење. Боље је научити ревидирати технику и применити је на друге. Свако ангажован у ревизији себе ће успети у томе да му само буде лоше. Међутим, каснијим развојем примене технике, Хабард би развио “самосталну ревизију” где ревизор и особа која ради “претходно чишћење” једно и исто сем што би се током процедуре Хабард као и увек повиновао оном другом. У Дијанетици и сајентологији ревизија себе увек има лошу конотацију док самостална ревизија нема. Као и обично, Хабардова употреба терминологије је специфична и односи победу.

Хабард каже у ДМНМЗ да све цивилизације имају два одговора на реалност људског очаја: прво, „ религија и магијске праксе,” друго, „ модерна психотерапија,” која је, по њему, „ превазишла бруталност магијских и религијских пракси, претварањем пацијената у беспомоћне зомбије ”. Он је такође рекао, да, пошто човек не разуме себе, развио је “застрашујућа оружја”, што је разлог због чега је земља у рату."