ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1979
Jezik: Srpski
Autor: Strani

SBN: Ostalo
Godina izdanja: 1979
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Edicija „Plava ptica“, knjiga br. 22.
Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano.

Autor - osoba Maj, Karl
Naslov Duh Ljana Estakada : nove pustolovine Old Šeterhenda, Vinetua i njihovih prijatelja / Karl Maj ; [preveo I.[Ilija] Kecmanović ; ilustracije Đ.[Đura] Teodorović]
Jedinstveni naslov ǂDar ǂGeist des Llano Estacado. scc
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 1979
Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1979 (Beograd : `Srbija`)
Fizički opis 315 str. : ilustr. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Kecmanović, Ilija
Teodorović, Đura
Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ21
ISBN (Tvrdi povez sa omotom)
Napomene Prevod dela: Der Geist des Llano Estacado
Tiraž 10 000.
Zajedno sa Karlom Majem, brojne generacije mladih čitalaca prokrstarile su, uzduž i popreko, čitav Divlji zapad, upoznajući njegova živopisna prostranstva i šireći svoja saznanja o jednom izuzetno dramatičnom vremenu. To su vremena, i to su krajevi, u kojima ljudska odvažnost, visok osećaj časti i sposobnost da se preživi dolaze do najpunijeg izražaja. To je, ujedno, jedna od najstarijih povesti ljudskog roda: priča o kroćenju divljih predela, i njihovog pretvaranja u plodnu pitominu.
Put nas, u ovoj uzbudljivoj knjizi, vodi u južne krajeve Sjedinjenih Država, u neveliku ali u to doba smrtno opasnu pustinju, Ljano Estakado. Zavodeći bezazlene karavane, ljude što su se u potrazi za boljim životom otisnuli preko okeana vode i kopna, razbojničke družine nalaze u ovim divljim krajevima lak i nemoćan plen. Jedini protivnik od koga zaziru, jeste čudesni jahač što ga zovu Duhom Ljana Estkada; stvorenje u kojem sujeverni prepoznaju magične moći, a koje je, u stvari, sebi kao životni cilj postavilo borbu protiv pustinjskih „lešinara“.
U dramatičnom sledu zbivanja, ponovo su zajedno najdičniji lovci ovih dalekih zapadnih krajeva; oni, predvođeni Vinetuom i Old Šeterhendom, konačno oslobađaju Ljano gnusnih bandi pljačkaša. Sada, kada putnicima kroz Ljano više ne grozi smrtna opasnost, nema više ni potrebe za Duhom: i mi otkrivamo jednu zaista neobičnu tajnu.

Karl Maj (1842-1912), bio je nemački pisac koji je živeo svoju maštu tako što je bio šta god poželi: policajac, doktor, poznavalac Divljeg zapada. U javnom životu kada je postao u tom trenutku najčitaniji pisac (Vinetu, Na dalekom zapadu, Blago u srebrnom jezeru, U Balkanskim gudurama), imao je puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu niko ne može oduzeti jeste činjenicu da je milionima svojih čitatelja uneo saosećanje prema Indijancima, naterao ih da osete njihov senzibilitet i da ih posmatraju kao heroje, on je i prvi uveo bitku protiv rasne i verske netolerancije. Izgleda da ga je zapravo život u bedi i po zatvorima naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, o Indijancima, dok je razmišljao o smislu svog života. Rodio se u porodici od 14 dece i čim je postao svesno biće, počeo je da pravi gluposti. Prvo je bio izbačen iz škole u Valdenburgu zbog krađe sveća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je isterao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u zanatskoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest nedelja zatvora. Ali bio je to tek početak Karlovog zatvorskog života. Kako sad već kao mladić s dosijeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čije je vreme ispunjeno novim šarmantnim prevarama i provalama koje je u mladosti pravio jedan od najčitanijih svetskih pisaca. Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmenile. Jer čim je skinuo prugastu odeću, navukao je lažno policijsko odelo. Posetio je tako obučen jednog sitnog trgovca u jednom nemačkom gradiću i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za falsifikovanim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatorom. I naravno – zaplenio. Nastavio je da krade tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (pre bi se reklo ragu), dečja kolica, naočare, biljarske kugle... Čoveku zaista nije jasno šta mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je pre toga ukrao drugi, spretniji lopov. Ali šta će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio `demone koji su ga opseli kako bi se osvetio ljudima`. Ponovno je dobio četiri godine zatvora. Taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl Maj tada naprosto doživeo preokret. Zatvorskom se svešteniku jedne noći ispovedio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Sveštenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Svolov o kojem je maštao uskoro će jahati Old Šaterhend. Tako je Karl Maj ušao u legendu... Pisao je, a reči su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste... Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogami i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. Njegovi junaci su imali ogromne mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Šaterhend je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka. Međutim, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl Maj nije bio. On je, zapravo, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštenog čoveka, da bude poštovan. Zato je, kako bi bar u svojim očima bio veći, sebi dodelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl Maj, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorečivo opisivao. Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emom kupio je kuću koju je nazvao Vila Šaterhend. Uredio ju je krznima divljih zveri i tvrdio da ih je sam pobio. Pored njegovog stola s pisaćom mašinom stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim poduhvatima. Publika je hipnotisano slušala ne sluteći da Karl Maj zapravo nikada nije ni uzjahao konja. Novinari su govorili da je lažov i lešinar, i da iskorišćava lakomislenost dece. Međutim on je zbog svega toga otputovao u Severnu Ameriku pred kraj života prvi put, a deca su ga obožavala, kao i Indijanci.

MG89 (L)