ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

potroši
kao NOVE
Nekorišćene

DRAGAN TODOROVIĆ JE KADAR SVUGDE STIĆI I TU MALKO POSTOJATI. GLEDAJUĆI I SLUŠAJUĆI, PAŽLJIVO
Kako opisati ovaj, ovde, je li srpski, svakovrsni haos?


Reporter `Vremena` Dragan Todorović je, e da bi se s tim u koštac dohvatio, stvorio sopstveni stil, u kojem se mnogi jezički nivoi stavljaju u pogon. Tako se, recimo i na primer, pisac Trupnog portreta služi pokrajinskom leksikom do koje tik-tik stavlja preciznu govoranciju zvaničnika, poseže za najaktuelnijim žargonom, približavajući ga standardnom jeziku svojih naracija, uz koje opet dopisuje `prigodne` parole i reklame, hitove stare i nove (turbo)folk i (mlado)gradske muzike... Uz sintaksički `oštećenu` i `promućkanu` rečenicu on `lepi` najzvaničniji govor velikodostojnika, bez da to nagoveštava dvotačkama iliti navodnicima. Koristeći se interpunkcijom kako mu na um padne, odnosno kako oseti da je za tekst u kojem se prikazuje `to i to` ili `ono i ovo` najbolje (iliti satirički potrebito), taj Todorović, sa strane, ali ne izokola, kao pažljivi posmatrač scene i iza scene, opisuje i katalogizuje dešavanja diljem Srbijice, dešavanja baš neverovatna i bizarna i dešavanja naizgled važna, `suštinska` i `istorijska`. A u stvari – u loncu ovog duhovitog kuvara, krčka se, i ne presoljava papazjanija i svakovrsna druga janija našeg doba – prvog ili drugog, odnosno trećeg dana proslava i preslava, akademija i zlatnih značaka & znački, sa sve `pod punim imenom i prezimenom` učesnika, od predsednika Republike do predsednika mesne zajednice, od šefa stranke do portparolke podružnice, od jubilarne druge vinijade ili rakijade, do državnostabilizujuće smotre (vojske, policije, folk(lor)a)...

Pišući uporno godinama i sa hroničnim istoljubnim namerama svoje reportaže, Dragan Todorović u pet glava knjige Trupni portret prezentuje preko četrdeset tekstova, koji gorepomenuti haos S(e)rbije prikazuju iznutra i iskosa, melanholično razuzdano i fajterski komično, vazda provokativno i nikad dosadno, ne služeći se naknadnom pameću, već podstičući čitaoca da prepušten tokovima nanizanih slika i asocijacija, samo (re)konstruiše isti, je l’ haos, koji lepo zvuči i kao kaos.Dragan Todorović je kadar svugde stići i tu malko postojati. Gledajući i slušajući, pažljivo. Na početku uvodne glave ove romansirane kolekcije grotesknih filmova, nazvane Mudelo i kokordelo, vidimo Todora u ivanjičkom kraju, gde se bavi temom Albanki koje se udaju za staromomke i mladomomke tog kraja, a odmah zatim on je uz `ljude iz rupe` na obodu rudnika Kolubara, gde razgovara sa romskom sirotinjom u senci gumaraba, sirotinjom koja živi od krađe i (pre)prodaje uglja. I taman kad bi surovi čitalac pomislio da će Todor da `smara` socijalom, on se prebacuje na Internacionalni festival hrane i svega u Divčibarama, pa na Svetsko pijančenje u Pranjanima, pa na Dane mangulice u Zasavicu, pa evo ti ga opet blizu Knića na šestoj, jubilejskoj Mudijadi i otrča kao bez duše na Jagnjijadu u Jagnjilu... Sve ovo u prvoj glavi moralo je da se poentira dodelom zlatne značke za književnost u KPZ Srbije, jer književnost je, ipak, najgornja umetnos’. Pozajmljujem iz Todorovog teksta nezaobilazne nagrađene stihove: Do zadnjeg časa, do zadnjeg trena/ i kapi krvi biću tvoj/ Ljubavi moja, za sva vremena/ ljubavi moja, živote moj...
Ma taman kad čovek pomisli da je dovoljno, evo Dragana Todorovića na `kuli svetilji`, po ko zna put na Ravnoj gori, da izveštava o Vukovima, pa u brendi-trendi Guči, pa na sajmu šljive, bre, u Osečini, i istim povodom u Blacu (cirka(jući) dva puta!), pa u nastavnom centru u Makišu s policajcima, pa na snimanju Bajićeve radašin-trakalice, tik uz predsednika... Dok s Todorom tako putujemo, gde sazrela je trešnja, čak i tamo gde ga nema, čujemo: javi se voditeljka, Dragi prijatelji, uvaženi ministre Dinkiću, uvažena ministarko Kalanović, dobrodošli u Osečinu na našu najveću manifestaciju; a dok se mešaju glasovi, odmah se dodaje i: U ovo vreme svi smo spremni da se odreknemo svih nepotrebnih troškova, i u tom nastojanju da racionalizujemo i organizujemo privredno-turističku manifestaciju itd. Preko zvučnika i šire, odjekne, sa sve akordima Ko te ima taj te nema i Volim te, budalo mala....

Ja zbilja ne znam koje bi tekstualne favorite izdvojio iz Todorovog romansera, ali kao da se većina onih iz treće glave, Velike naplate, posebno gura u prvi red. A naročito Todorova poseta Narodnoj skupštini, pa susret sa legendarnom Šarenicom u toj Belanovici, pa na izbornoj, je li skupštini, Jedinstvene Srbije u Strava centru, pa u berićetnom Aranđelovcu, gde behu lokalni i vanredni izbori i gde je principijelni SPS prekinuo višegodišnju principijelnu koaliciju sa SPO-om i NS-om... Ili se, ipak, izdvaja poslednji tekst u toj glavi, Priča iz Nepričave, gde pod `čudnim` okolnostima, posle početka radova na legendarnom koridoru, ma samo posle pola sata, začudo stadoše bageri i kranovi i s odlaskom TV ekipa sve zaćuta i kao zamiri se...
Preskačući, razne i otlične tekstove iz četvrte glave, ne mogu da preskočim glamurozni `nastavak rada Srpske istorijske škole`, u istorijskom Valjevu, gde društvo Serbona `raspiri istinu` o Srbima, na čelu sa Jovanom dr Deretićem, a posle 130 g. laži, o, je li nama, `jer imamo najbogatiju istoriju na zemnom šaru i uže` (op. cit.)...

Od svih ovih veselih i tužnih slika, odnosno tugaljivih i uveseljavih, iz reportaža s prve četiri glave, unekoliko odstupaju poentni tekstovi pete glave, s naslovom Prozori. U njima nam reporter pomalo otkriva sebe, svoj svet, detinjstvo, odrastanje, ideale, s melanholičnom merom, koja ga je i dovela do novinskih stranica i čitalaca: radnička kolonija, velike topole, ševa na igralištu s belom loptom istačkanom crvenim, i dalje korzo, u dva reda, sa devojčicama koje promiču, sve s onom jednom koja je zastala, kao u nekom snu... Školice i Livadino pismo, pa RBM i `stvarne priče iz izmišljenog života` ... tu negde. Nižu se u tim zaključnim tekstovima lirske opservacije: Beograd, mlados’, pisanje, sajam knjiga... i mogao bih još da prepisujem od Todora, sve do teksta kojim se Trupni portret okončava, vraćajući se ozbiljnijem satiričkom tonu (demokratija, je li, versus tranzicija i tradicija, oh da...).

Na svakoj od preko 200 stranica ove knjige vidi se, e, da ih je napisao Dragan Todorović. Tako je bilo i u prethodnicama: Čevapčići su bili otlični i Živela naša Srbija. I te dve hroničarske kolekcije radovale su mnoge ljude, i mene među njima. Istinoljubne i duhovite, dinamične i poštene. Lične, što je vrlo bitno. I sa Todorovim ličnim stilom, ukoso i napravo.

U izdanju NP `Vreme`, izašla je knjiga, četvrta, izabranih tekstova novinara, i člana Srpskog književnog društva, Dragana Todorovića, nadasve reformskog naslova `Nije narod sapun da se potroši`

Knjiga `Nije narod sapun da se potroši`, kao što je red, ima i pogovor, koji je napisao Đorđe Matić, redovni saradnik `Vremena`, pesnik i renesansni publicista, za neupućene Zagrepčanin koji od 90-ih živi u Holandiji. Matić o Todoroviću zapisuje: Američki pesnik Lorens Ferlingeti jednom je za romanopisca Toma Vulfa rekao da je `paražurnalista` – ovde reč stoji negativno postavljena. Ako uzmemo i voljno okrenemo, pa primenimo na Todorovića, pojam postaje savršeno tačan, i, po sebi, pozitivan. Jasno je valjda dosad, makar sam sebe nazivao novinarom, Todorović je to dotle i onoliko koliko ta maska izdrži da se `radi pos’o` na terenu. U svemu ostalom – po stoti put – pisac, naravno. Literata... I unatoč ovakvom, da se veli „programatskom` naslovu knjige, istina je zapravo obrnuta. Narod, on se i te kako troši, nego – da ne poveruješ – ne troši se autor, koji piše istom tihom voljom i energijom, i autorski sve uspešnije.
U Knjizi se, pored tekstova iz nedeljnika `Vreme`, koji preovlađuju, nalazi i nekolicina priloga sa Blic bloga. Todorović je, kako piše u biografiji autora, 20 godina novinar nedeljnika `Vreme`, a kao neko ko je daleko od svake partije, i po tome nije od ovoga sveta, od svoje `umetnosti` se nije ’leba najeo, pa veli da mogu da ga upišu u one za koje nije sve u ’lebu.

Oko preloma knjige, kao i idejnog i umetničkog rešenja naslovnice, istakao se tehnički urednik „Vremena`, gospodin Ivan Hrašovec

Dragan Todorović, novinar nedeljnika `Vreme`. Objavio pet knjiga izabranih tekstova. Pisao blog za „Blic“ i „Istinomer“. Član Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Srpskog književnog društva.
XYQ