Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Film
Jezik: Srpski

m10

Pogačićevi Definitivno, imaginarni zapisi
Filmski brevijar
Reditelj Slobodan Šijan piše za `Vreme` o obimnoj Pogačićevoj knjizi zapisa i sećanja. `Sve je u ovoj knjizi duboko lično, pa ipak se sve u njoj tiče duboko i svih nas. Lapidarnim zamahom, Pogačić uspeva da obuhvati gotovo čitavu istoriju pokretnih slika, od kineskog pozorišta senki do savremenog filma`
Zaista mi je teško da u svom sećanju pronađem knjigu o filmu sličnu ovoj, možda zato što mi je sve u njoj toliko blisko, jer radi se o nama, ovoga puta, ali o nama i filmu promišljanim na način svetske intelektualne elite kojoj Vladimir Pogačić, ova knjiga to nedvosmisleno pokazuje, zaista i pripada. Širina obrazovanja i sposobnost da se virtuozno kreće kroz tkivo kulture sveta - slikarstvo, muziku, literaturu, istoriju - kombinovani s izvanrednom filmskom erudicijom, obogaćenom i ličnim iskustvom reditelja, direktora kinoteke i predsednika svetske organizacije filmskih arhiva FIAF - impresioniraju. Uspevajući da dovede u sumnju sve ideale svoje generacije, ali u isto vreme i da nam ih predstavi u svoj njihovoj zanosnoj privlačnosti, on superiorno polemiše sa umovima koji su oblikovali `vjeruju` njegovog pokolenja. Od Malroa, do Erenburga, od Krleže do Andrića, od Žida do Sartra, njegov radoznali i uvek kritički usmereni duh, u večitom unutrašnjem dijalogu sa svim i svakim, nemirno traži odgovore na pitanja o smislu života i stvaralaštva. Sve je u ovoj knjizi duboko lično, pa ipak se sve u njoj tiče duboko i svih nas. Lapidarnim zamahom, Pogačić uspeva da obuhvati gotovo čitavu istoriju pokretnih slika, od kineskog pozorišta senki do savremenog filma. Bogatstvo detalja i zanimljivih informacija iz prve ruke, koje nije moguće pronaći sakupljene na jednom mestu nigde drugde, čini da se osećamo privilegovanim što je ovaj veliki gospodin podelio svoje znanje, svoje strepnje, svoje sumnje i svoju ljubav prema filmu i umetnosti uopšte, sa nama. Hvala mu za to, ali i za ono što je učinio za ovu kinematografiju i ovu kulturu.
Svojim delom - filmovima novog senzibiliteta kakve je stvarao, ali i Jugoslovenskom kinotekom koju je, što je iz ove knjige nedvosmisleno jasno, upravo on doveo do svetskog nivoa, stvarajući u uslovima daleko od onih koje bismo mogli nazvati povoljnim, bez prave podrške i razumevanja ove nezahvalne a često i zlobne sredine, on je uspeo znatno da utiče na rađanje modernog jugoslovenskog filma šezdesetih godina - zlatno doba naše kinematografije. Iz njegovih, za našu kinematografiju pionirskih filmskih traganja i promišljanja, srodnih po duhu nadolazećem, modernijem senzibilitetu evropskog i svetskog filma, ali i iz njegovih kinotečkih podviga, kojima je bogatio naše filmsko znanje, postepeno je nicala jedna nova generacija domaćih filmskih stvaralaca, imajući na šta da se nasloni, imajući nečemu (a ne ničemu) da se suprotstavi.
FASCINANTNI SVET: Bez žurbe, promišljeno i ozbiljno, Pogačić nas vodi kroz svoju bogatu karijeru, koja mu služi samo kao podsticaj za preispitivanje smisla umetničke prakse uopšte. Od temeljnih razmišljanja o odnosu filma i literature, nedosegnutih kod nas po širini analitičkog zahvata i dubini poznavanja umetničkih oblasti kojima se bavi, pa preko dragocenih zapisa o počecima filmske prakse u novostvorenoj FNRJ, Pogačić nas polagano uvodi u fascinantni svet filma, dajući produbljene portrete i takvih filmskih legendi kao što su Luis Bunjuel, Andžej Vajda ili Anri Langloa, tvorac Francuske kinoteke. Njegove putopisne beleške iz Poljske, Nemačke, Španije i Kine uvek su provučene kroz specifičan kinematografski filter, u kome studiozno bavljenje kulturom, umetnošću i istorijom tih zemalja, kombinovano sa sopstvenim zapažanjima na licu mesta, postaje materija koja nam pomaže da bolje razumemo samu umetničku suštinu filmskog medija ali i njegovu istorijsku dimenziju.
Pogačić se često, na stranicama ovog filmskog brevijara, pita imaju li smisla ti `imaginarni zapisi`, kome su oni upućeni, kome su potrebni. Razdiran neprestanom sumnjom u smisao svoga rada, on ipak zapisuje svoje dileme, beleži svoje bogate utiske i uspomene, uspevajući da otme od zaborava gotovo pola veka naših kinematografskih tlapnji. A da to što je činio ima smisla, voleo bih kad bi bilo moguće da mu saopštim ovim tekstom. Jer u čemu je smisao stvaranja ako ne u komunikaciji sa drugima, u prenošenju iskustava i saznanja o proživljenom i doživljenom, u stvaranju novog doživljaja izazvanog sopstvenim delom, akcijom, činom. Sve to ova knjiga uspeva da učini, i zato je bila više nego potrebna - bila je neophodna! Bez nje bi proteklih 50 godina filma u Jugoslaviji ostalo bez onog nužnog korektiva koji naše predrasude o vremenu i ljudima koji su stvarali ovu kinematografiju čine ništavnim i vraćaju nas istini o njima, osvetljavajući pežorativni termin `filmadžija` na način koji čini da smo srećni što smo u njihovom društvu.
Filmografija
Filmovi Vladimira Pogačića: `Priča o fabrici` (1949), `Poslednji dan` (1951), `Nevjera` (1953), `Anikina vremena` (1954), `Veliki i mali` (1956), `Subotom uveče` (1957), `Sam` (1959), `Pukotina raja` (1959), `Karolina Riječka` (1961), `Čovjek sa fotografije` (1963).

MORALNA DILEMA: Istina, i Pogačić ponekad ne uspeva, kao i svaki čovek strasno posvećen idejama svoje mladosti, da svoje razumevanje prema slabostima ljudske prirode podjednako rasporedi. Pa tako pokazuje mnogo više popustljivosti prema dvorskoj ugneždenosti Krleže i Marka Ristića u socijalističkom režimu nego prema `verbalnom deliktu` Miloša Crnjanskog koji se `usudio` da svojevremeno kritikuje špansku republiku, posle to plaćao godinama izgnanstva - a Pogačiću kao da ta kazna nije bila dovoljna. Ovde se možda kriju i jedine slabosti ove knjige. Ona elegantno prelazi preko jedine prave moralne dileme posleratnog doba - a to je da dileme nije smelo ni moglo biti. Ili, tačnije rečeno, i ako je bilo dilema, a Pogačić ih je očigledno imao, one nisu mogle biti javno ispoljavane - jer ko bi to učinio `išao je u aps`, kako sam Pogačić citira Krležu. Stvarati u komunizmu značilo je, ipak, prećutno prihvatati izgnanstvo nekih koji su mu se suprotstavljali. Ali, istorija kulture bila bi neuporedivo siromašnija velikim umetničkim delima da su ona zavisila samo od demokratskih sloboda društva u kojima su nastajala. Briljantno osvetljavajući ovu tamnu stranu umetničke prakse na primerima od drevne Kine, preko perioda inkvizicije u Španiji i evropskih totalitarnih režima dvadesetog veka, Pogačić kao da za trenutak, ali zaista samo za trenutak, gubi toleranciju kad se radi o njegovim savremenicima s druge strane barikada. Ipak, zar drukčije i može biti? Strastan polemičar, kakvim se u ovoj knjizi pokazuje, Pogačić ne bi bio ono što je kad ne bi imao čvrst sistem vrednosti kojim štiti sopstveni integritet. Zato su nam njegova razmišljanja o tom periodu - kada kao mlad čovek, željan rada i uspeha i samoostvarivanja, prihvata postojeći sistem vrednosti zarad sopstvenog opstanka (ili bar prihvata da o svojim dilemama ćuti) - svakako najdragoceniji deo ove knjige. On kao da indirektno govori mlađim generacijama da je moguće stvarati i u paklu, što smo mi stariji vremenom skloni da zaboravimo.
RIZNICA FILMSKIH SEĆANJA: I na kraju, nekoliko primedbi izdavačima (`Prometej` i `YU Film Danas`), koji su ovim podvigom nesumnjivo zadužili našu kulturu: s malo više redaktorske pažnje mogli su izbeći nepotrebne aljkavosti i omaške, kao onu sa podnaslovom ove knjige, koji nas na koricama upućuje da je reč o dnevnicima između 1949-1994, a već na sledećoj strani navode se godišta 1945-1994. Prve, pak, dnevničke zabeleške Pogačićeve datiraju iz 1947, a njegovo sećanje seže sve do 30-ih godina, tako da je stvorena nepotrebna konfuzija. Ovakva riznica filmskih sećanja, na gotovo 600 gusto složenih stranica, zaslužila je temeljniju proveru podataka a svakako i obiman indeks sa imenima ličnosti i filmova, čime bi se izbegle omaške, poput one koja Sema Vuda proglašava rediteljem filmova Kinga Vidora. Jedna savesno sastavljena filmografija Vladimira Pogačića svakako bi zaokružila ovu kapitalnu knjigu na pravi način.
Nadam se da će Pogačić smognuti dovoljno snage i zdravlja da nastavi sa svojim `imaginarnim` zapisima. Jer ovo što je do sada napisao spada u najbolje stranice svetske filmske proze. Ostalo je još nekoliko njegovih filmova o kojima nam nije puno rekao, pre svih `Subotom uveče`, a siguran sam da bi se pisanjem o njima otvorili još mnogi trezori njegovog sećanja u koje bih želeo da zavirim.
Molim Vas, Vlado, nastavite!
Slobodan Šijan