Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski

Miroslav Timotijevic/ Petar Petrovic - Paja Jovanovic - Paul Joanowitch
Stopedeset godina od rodjenja
Galerija SANU, Beograd, 2009.
Mek povez, 236 strana.
Gornji desni ugao belog predlista bio je u dodiru s vodom, pa je minimalno naboran (2x2cm).

Pavle `Paja` Jovanović (16. jun 1859 – 30. novembar 1957) je jedan od najvećih srpskih slikara i tipičan predstavnik akademskog realizma.

Zahvaljujući izuzetno bogatom opusu a naročito delima sa temama iz narodnog života i onim sa istorijskom tematikom snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje, kulturu ali i na rodoljublje naroda.


Rado je prihvatio poziv i odmah počeo sa pripremama, naročito za sliku „Seoba Srba“. Otputovao je u Sremske Karlovce i sastao se sa patrijarhom Brankovićem. Crkveni sabor mu je, kao konsultanta za istorijske izvore dodelio istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca, sa kojim je putovao po fruškogorskim manastirima i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove na svojoj slici. Na kraju, posle deset meseci predanog rada, umetnik je bio zadovoljan svojim delom, ali ne i patrijarh. Zbog njegovih primedbi i neslaganja, političkog karaktera, slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi. Na nju je poslata samo slika: „Vršački triptihon“: „Kosidba“, „Berba“, „Pijaca“, koja je tumačena kao izraz dobrosusedstva Srba, Mađara i Nemaca.

Posle ovoga Paja je radio i na drugim istorijskim kompozicijama:

Furor Teutonicus (Teutonski bes) ili „Bitka u Teutoburškoj šumi“, za koju je dobio najpre Rajhlovu nagradu bečke Akademije, a kasnije srebrnu medalju na Svetskoj izložbi u Sent Luisu.

Sliku „Ženidba hercoga Ferija IV s Jelisavetom Habzburškom“ je radio u poentilističkom maniru, prateći tada aktuelne likovne tokove, što se nije svidelo naručiocu nadvojvodi Ferninandu Habzburškom. Slika je bila odbijena i na kraju se našla u Dubrovačkoj galeriji.

Takovski ustanak radi po pordžbini kralja Milana Obrenovića. Ova slika koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, toliko puta je reprodukovana da je u svesti naroda urezana kao autentični prikaz tog značajnog istorijskog događaja za srpski narod.

Veoma značajna istorijska slika usledila je oko 1900. kao porudžbina vlade kraljevine Srbije za Svetsku izložbu u Parizu (1900.). Bilo je to „Krunisanje cara Dušana u Skoplju za cara Srba, Grka i Bugara“[2] Arhivirano 2007-02-10 na Wayback Machine-u. Izuzetan trud i rad umetnika bio je nagrađen zlatnom medaljom na izložbi u Parizu, ali i divljenjem kritike, kolega-slikara i publike.

Zatim još jedna sa sličnom temom: „Ženidba cara Dušana sa Aleksandrom, sestom bugarskog cara“, koja je bila izložena na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu, 1904. godine.

U ovom periodu Paja se bavio i crkvenim slikarstvom: izradio je ikonostas Saborne crkve u Novom Sadu i ikonostas crkve u Dolovu, naslikao je prizore iz života Svetog Save za Sabornu crkvu u Sremskim Karlovcima: Sveti Sava miri braću, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Spaljivanje mošti Svetog Save. Takođe, Hristova beseda na Gori, Sveti kralj Milutin, Manastir Sopoćani, Arhiepiskop Danilo, Raspeće.
Portreti

Od 1905. godine u stvaralaštvu Paje Jovanovića preovlađuje slikanje portreta. Svojom kičicom ovekovečio je vladare, političare, aristokrate, bankare, naučnike, umetnike...

Još u vreme svog boravka u Americi, 1902. naslikao je „portret Mihaila Pupina“, i njegove ćerke (portret gospođice Pupin).

Boraveći na crnogorskom dvoru, 1903., na poziv kralja Nikole, naslikao je jedan od svojih najmilijih likova, „portret princeze Milice“, zatim portrete „prestolonaslednika Danila“ i „kralja Nikole“.

U Beču je slikao starog cara „Franju Josifa“ i izradio čak devet njegovih portreta za razne austrijske ustanove.

Čini se, ipak, da je sa nešto više žara slikao portrete umetnika: „slikara Simingtona“, „vajara Đoku Jovanovića“.

Ali motiv kome je, bez svake sumnje, posvetio najviše pažnje, jesu „ženski likovi“: Gospođa Mirka, Gospođa Štraus, Gospođa Šink, Gospođa Hadson, Baronica Erlanger, Igračica Bergel, Gospođa Kaufman, Gospođa Doblin, Sofija Dunđerski, Teodora Dunđerski, i više portreta, najpre modela, a zatim njegove supruge Muni[3] Arhivirano 2005-01-01 na Wayback Machine-u.

Slikanje žena za Paju je uvek značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne baš tako lepim ženama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi likovni kritičari su mu zamerali zbog toga, i upućivali žestoke čak i zajedljive kritike. Ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti: `Veština je naći lepotu`.

Sa otpočinjanjem Prvog svetskog rata seli se u Ženevu gde je živeo od slikanja portreta poznatih i bogatih ljudi. U međuvremenu, odlučio je da se oženi mladom Bečlijkom, Herminom-Muni Dauber. Venčali su se 27. marta 1917. godine u Budimpešti. Muni je bila kći nastojnika kuće u kojoj je imao atelje (u Beču) i njegov dugogodišnji model. Prelepa mlada žena bila je njegovo nadahnuće i muza, koju je ovekovečio na mnogobrojnim portretima, a ona mu je bila potpuno odana i posvećena, do kraja života.

Po okončanju Prvog svetskog rata Paja neko vreme boravi u Beogradu, kada slika portrete članova vladajuće kuće Karađorđevića (kralja Aleksandra Karađorđevića, „kraljicu Mariju Karađorđević“[4] Arhivirano 2007-02-10 na Wayback Machine-u) i dekoriše kapelu na Dedinju.

Ubrzo se vraća u Beč gde najviše vremena provodi u svom ateljeu.
Beograd, voljeni grad

Paja je prvi put došao u Beograd 1910. godine, na poziv kralja Petra I. Utiske o svom prvom susretu sa gradom za koji će ostati vezan zauvek opisao je ovim rečima:

`Za malo dosade na granici - pregled carine i pasoša - bogato si nagrađen kada voz sa grmljavinom protutnji savski most, a Beograd u zraku jutarnjeg sunca, kao zlatom obasut pojavi se pret tobom... Ali, po svoj prirodi Beograd je jedinstven između dve silne reke, grad je sazidan na strmoj steni a na istoj visini sa gradom leži varoš sama, kao golemi zmaj. - Jest! sa gradom kao glavom i silnim trupom na grebenu`.

I pored velike angažovanosti i posla na svim stranama sveta ovo je bio grad kome se uvek vraćao, na kraće ili duže vreme.

Pred Drugi svetski rat, 1939. g. odlučio je da napusti Beč i preseli se u Beograd. Tu je proveo teške godine okupacije i prve poratne godine. Iako već u dubokoj starosti i dalje je slikao.

Neprilike sa imiovinom u Beču naterale su ga da se tamo vrati 1950. g. Ali već iste te godine započeo je prepisku sa upravom Muzeja grada Beograda oko svoje likovne ostavštine i otvaranja Legata. Želeo je da ostavi svome gradu, kako je govorio `ono što bi vredelo čuvati` od njegovog rada i alata: štafelaje, slikarski alat, počete slike i skice, mape sa crtežima i reprodukcijama; kako bi se napravio jedan atelje-soba majstora, zanimljiva za gledaoce koji bi želeli više da saznaju o njemu, njegovom radu i delu.

Tako je, 1970. godine, otvoren Legat slikara Paje Jovanovića u kome su izložene umetnikove slike, lične stvari, skice, beleške, fotografije, dokumenti, mnogobrojna odlikovanja, medalje, diplome, priznanja. Na štafelaju stoji njegova poslednja slika: buket crvenih ruža.

Paja Jovanović umro je 30. novembra 1957. godine u Beču. Kao što je želeo, urna sa pepelom preneta je i položena da večno počiva u voljenom Beogradu.