ISBN: Ostalo
Oblast: Dizajn
Jezik: Engleski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Rococo: A style of fantasy (Orbis connoisseur`s library)

Rokoko ili „kasni barok” je umetnički stil, tačnije završni oblik baroka, koji je trajao između 1720. i 1780. godine. Razvio se u Francuskoj, zahvatio je Nemačku, Austriju i manje Italiju, Španiju i druge zemlje. Rokoko je uticao na mnoge umetničke aspekte uključujući slikarstvo, kiparstvo, arhitekturu, uređenje enterijera, dekorativnu umetnost, književnost, muziku, i pozorište. Razvio se u ranom 18. veku u Parizu kao reakcija na veličinu, simetriju i strogo propisivanje pravila u baroku, posebno kod palate Versaj.[1] Umetnici i arhitekti rokokoa izabrali su šaljivi, ukrašeni i ljubak pristup baroku. Njihov stil karakteriše kitnjasto ukrašavanje živim bojama, asimetričnim dizajnom, zakrivljenim linijama i upotrebom zlata. Za razliku od baroka, rokoko je prefinjen. Odlikuju ga: slikovitost i raskoš dekorativnih elemenata, nežnost boja i ljupkost figura. Ime stila je izvedeno od francuskog rocaille što označava ornamentalni motiv koji podseća na ušnu školjku. Ovaj ornament je nastao u beskonačnim varijacijama početkom 18. veka u Italiji ali je bio likovno prihvaćen na dvoru u Francuskoj u doba Luja XV.

Za razliku od ozbiljnih, političkih tema razdoblja baroka, rokoko je u dekoriranju koristio razigrane i duhovite teme. Dekoracija prostorija u rokokou osmišljena je kao detaljno i potpuno ukrašavanje kompletnog prostora na raspolaganju, što je podrazumevalo bogato ukrašen nameštaj, male statue, ukrašena gledala, tapiserije, zidove ukrašene reljefima i oslikavanje zidova. Rokoko je takođe bio poznat u pozorišnoj umetnosti. U knjizi The Rococo stoji da ni jedan drugi kulturni pokret „nije stvorio ljupkije i elegantnije dijaloge, pune zadirkivanja i neuhvatljivog i prikrivenog izražavanja i gesta, rafiniranih osećaja i suptilne kritike” kao kazalište rokokoa, posebno u Francuskoj.[2]

Krajem 18. veka, rokoko je gotovo u potpunosti bio zamenjen neoklasicizmom. Prema Rečniku Francuske akademije iz 1835, reč rokoko „uglavnom pokriva onu vrstu ukrašavanja, stila i dizajna vezanu za vladavinu kralja Luja XV i početak vladavine Luja XVI”. Ova definicija, stoga, obuhvata svu vrstu umetnosti od sredine 18. veka u Francuskoj. Pojam je etimološki kombinacija francuskih reči rocaille (kamen) i coquilles (školjka), zbog čestih korištenja ovih predmeta kao dekorativnih motiva.[3] Mogao bi takođe biti kombinacija italijanske reči „barocco” (neregularno oblikovani biser, verovatno izvor pojma „barok”) i francuske „rocaille” (popularnog oblika vrtnih i enterijerskih ornamenata kod kojih se koriste školjke i šljunak) i može opisivati rafinirani i maštoviti stil u modi u nekim delovima Evrope u 18. veku.[4] Zbog insistiranja umetnika rokokoa na bogatom ukrašavanju zakrivljenim ukrasima sličnih školjkama, mnogi su kritičari koristili termin „rokoko” u uvredljivom smislu implicirajući da je ovaj stil bio neozbiljan i pomodan.

Ovaj termin se kolokvijalno pojavljuje u engleskom jeziku 1836, sa značenjem „staromodan”. Rokoko je bio žestoko kritikovan i mnogi su ga smatrali površnim i neukusnim,[5][6] pogotovo u poređenju s neoklasicizmom. Usprkos tome, mnogi su ga hvalili zbog estetskih kvaliteta,[5] a od sredine 19. veka, termin su konačno prihvatili i istoričari umetnosti. Iako se još vode debate o njegovoj opštoj istorijskoj važnosti, rokoko se danas smatra značajnim periodom u razvoju evropske umetnosti.

Karakteristike stila
Rokoko je u prvom redu dekorativni slog. Zaljubljenost u ornamentiku se javlja u skulpturi, u arhitekturi i u slikarstvu. Ornamentika nije jedini smisao baroknog likovnog izraza iako u prvom redu doprinosi prepoznavanju i vremenskom određivanju dela ovog stila a naročito u arhitekturi koja nastaju posle monumentalnosti stila u doba Luja XIV i donosi u drugoj četvrtini 18. veka laki ton, osmeh i umanjenu srazmeru i ovakva raspoloženja se šire i karakteristična su za razdoblje rokokoa u celoj Evropi. Dinamizam baroka u svom vrhuncu je naslijedio lirizam. Javlja se i primenjena umetnost. U nameštaju se javlja pozlata i presavijanje — prelamanje nameštaja, sjaj i prekomerna upotreba ogledala u enterijerima. Radost iz prirode jeste reakcija na dogmu i patos baroka i nagoveštaj novog pravca koji će naslediti doba baroka — na romantizam. Nasuprot monumentalnosti u baroku i njegovom patosu razvija se tanana igra svetlosti i senke i liričnost prostora.